Две бригаде 29. херцеговачке дивизије, уз подршку тенкова и артиљерије, после дводневних борби ослободиле су Постојну. Погинуло је око 300, а заробљено око 400 непријатељских војника и официра. Јединице 29. дивизије су имале 26 мртвих и 55 рањених.
Главни штаб ЈА за Словенију издао наредбу о подели територије Словеније и формирању четири војна подручја. Потом су формирана: Љубљанско, Тршћанско, Целовшко и Мариборску војно подручје, с командама места у већим местима.
Штаб Четврте оперативне зоне Словеније наредио јединицама 14. словеначке дивизије да усиљеним маршем избију на југословенско-аустријску границу и запоседну мостове на реци Драви и све прелазе преко границе, и тиме онемогуће несметан пролаз, приступе разоружавању и заробљавању немачко-усташких снага које се пред јединицама ЈА повлаче долином реке Савиње у правцу Аустрије. Дивизији је такође наређено да делом снага запоседне Бељак, Целовец и Великовец, у Аустрији.
3. мај
Јединице Четврте армије ЈА, после вишедневних тешких борби, ослободиле Ријеку. Снаге немачког 97. армијског корпуса пробиле су се ка Илирској Бистрици уз велике губитке.
Двадесета српска бригада прешла реку Уну и ослободила Дубицу, одбацивши немачке и усташко-домобранске снаге у правцу Суње.
У Београду отпочели тродневни преговори између Повереништва народне одбране ДФЈ и начелника Штаба Савезничке врховне команде у Италији генерала Фредерика Моргана. Савезничка команда је захтевала да снаге Југословенске армије напусте Јулијску крајину и да се повуку иза линије: десна обала реке Мирне - Прошек - Горица (тзв „Морганова линија“).
Кварнерски партизански одред морнаричке пешадије Југословенске морнарице напао немачку посаду блокирану у делу Пуле и на полуострву Музилу. У једнодневној борби непријатељ је претрпео губитке од око 70 мртвих, а Кварнерски одред је имао 9 мртвих и 50 рањених. Сутрадан је немачки адмирал прихватио услове капитулације, па је разоружано 2.200 немачких војника и официра.
У селу Крањској Гори, код Радовљице, Једанаеста далматинска ударна бригада после двочасовне борбе принудила на предају око 550 немачких и домобранских војника и официра.
Генералштаб ЈА наредио Штабу Треће армије ЈА да његове јединице што брже надиру општим правцем Марибор - Дравоград - Целовец, затворе југословенско-аустријску границу и непријатељу пресеку одступне правце ка Аустрији.
Карловачка оперативна група дивизија после седмодневних борби одбацила немачке и усташко-домобранске снаге у правцу Јастребарског, Самобора и Костањевице и ослободила Карловац.
У Берлину немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име Савезника документ су потписали совјетски маршал Георгиј Жуков и британски генерал Артур Тедер. Тиме је завршен рат у Европи, мада су немачке снаге на територији Југославије, потпомогнуте квислиншким формацијама, наставиле да пружају отпор све до 15. маја.
Јединице Унске оперативне групе дивизија ЈА после тродневних борби против немачких и усташко-домобранских снага ослободиле Загреб. У Загребу су истог дана ушле и друге јединице ЈА, настављајући гоњење разбијеног непријатеља према Кршком и Клањецу.
Привремена влада ДФЈ донела „Указ о проглашењу 9. маја за Дан победе“ (Законом о државним празницима из 1952. за Дан победе је проглашен 15. мај, а Законом из 1965. је поново враћен 9. мај).
Избивши у Птујско поље, 51. војвођанска дивизија сломила слабији отпор немачких и усташких снага, наставила наступање и, у садејству са деловима бугарске Дванаесте пешадијске дивизије, ослободила Птуј.
У кањону реке Љуте и реке Неретве јединице Трећег босанског корпуса и једна бригада КНОЈ-а, уз садејство авијације, напале јаку четничку групацију. После једнодневне борбе погинуло је преко 3.000 четника, док се из обруча код засеока Обрња око 3.000 четника пробило на планину Зеленгору.
10. мај
У Београду отпочели поновни дводневни разговори између Повереништва народне одбране ДФЈ и Врховног команданта савезничких снага у Италији фелдмаршала Харолда Александера. Фелдмаршал Александер је захтевао безусловно повлачење снага Југословенске армије из Јулијске крајине на линију коју је означио генерал Морган. Једнострани захтеви Савезничке врховне команде у Италији нису прихваћени.
Врховни командант ЈА маршал Јосип Броз Тито похвалио јединице Прве и Друге армије ЈА које су у налету с југа и истока сломиле непријатељску одбрану и ослободиле Загреб, главни град Федералне Хрватске.
У рејону села Доњег Буковца, код Загреба, јединице Шесте личке пролетерске дивизије после једнодневне жестоке борбе разбиле јачу немачко-усташко-домобранску групу.
Јединице 51. војвођанске дивизије и Команде места Марибор, у садејству са деловима бугарске Треће и Дванаесте пешадијске дивизије, после једнодневне борбе против немачких и усташких снага, ослободиле Марибор, принудивши непријатеља на повлачење према Дравограду и југословенско-аустријској граници.
11. мај
У Загребу, на иницијативу Акционог одбора Народноослободилачког фронта Загреба, одржан величанствен митинг поводом ослобођења земље и завршетка рата у Европи. Митингу је присуствовало више десетина хиљада грађана Загреба и околине.
У вези регулисања имовинских питања у Југославији, Председништво АВНОЈ-а донело неколико закона — Закон о одузимању ратне добити стечене за време окупације, Закон о поступку с имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача и Закон о заштити народних добара и њиховом управљању.[4]
25. мај
Јединице 27. источнобосанске дивизије ЈА - 20. романијска и 19. бирчанска бригада, после вишедневних упорних борби и фанатичног отпора усташа, успеле да ослободе место Оџак. Битку за Оџак, отпочела је 16. априла 25. српска дивизија, а 28. априла ју је заменила 27. источнобосанска дивизија под командом Милоша Зекића. Усташе, под командом логорника Петра Рајковачића, пружале су фанатичан отпор због чега се ова битка одужила све до 25. маја, када је ослобођен Оџак, а до 28. маја читав крај очишћен од усташа. Обе стране имале су знатне губитке, а током борби погинули су — Спасоје Спасо Мичић, командант 16. муслиманске бригаде и Милош Тришић, командант 19. бирчанске бригаде (ослобођењем Оџака ослобођено је последње непријатељско упориште у Југославији).
27. мај
У Крагујевцу одржана седница Главног одбора Антифашистичког фронта жена Србије, на којој су поред делегата свих округа уже Србије, учествовале и представнице АФЖ Војводине, АФЖ Косова и Метохије и АФЖ Новопазарског округа. На седници је расправљано о дотадашњој активности организације, будућем раду, као и припремама за Први конгрес АФЖ Југославије.[4]
у току маја
На иницијативу омладине Крагујевца, Централни одбор Уједињеног савеза антифашистичке омладине (УСАОЈ) донео одлуку о организовању „Титове штафете“ у част 53. рођендана Јосипа Броза Тита. У првој години ове манифестације учествовало је преко 12.500 омладинаца, који су носили шест републичких штафета, штафету Југословенске армије, штафету Трста и Јулијске крајине, као и штафету Шумадије из Крагујевца. Омладинци Крагујевца, као иницијатори ове манифестације добили су част да понесу сопствену штафету - „штафету Шумадије“, као и „плаву књигу“ с поздравима другу Титу. Штафете су 25. маја у Београду предате Митру Бакићу, шефу кабинета маршала Југославије, који их је истог дана предао Титу у Загребу (Ова манифестација од 1957. године прерасла је у омладински празник Дан младости).
.svg){kind=small}
← април · Хронологија Народноослободилачке борбе у 1945. години · јун → 
1 · 2 · 3 · 5 · 6 · 7 · 8 · 9 · 10 · 11 · 12 · 14 · 15 
