Страдиваријус

Страдивариус је једна од виолина, виола, виолончела и других гудачких инструмената које су изградили чланови италијанске породице Страдивари, посебно Антонио Страдивари ( латински : Antonius Stradivarius) током 17. и 18. века. Према њиховој репутацији, квалитет звука њихових инструмената пркосио је покушајима да се објасни или изједначи, мада је то уверење спорно. ^{[1] [2][3]} Слава Страдивариусових инструмената је широко распрострањена и појављује се у бројним делима.

Антонио Страдивари, Едгар Бунди, 1893: романтизована слика хероја занатлија

Етикета компаније Страдивари

Страдивари је своје инструменте израђивао користећи унутрашњу форму, за разлику од француских преписивача, попут Vuillaume, који је користио спољну форму. Из броја форми током каријере јасно је да је експериментисао са одређеним димензијама својих инструмената. ^[4] Користио је разне типове дрвета укључују смреку за врх, врбу за унутрашње блокове и облоге и јавор за леђа, ребра и врат. ^[5]

Претпоставља се да је употребљено дрво третирано с неколико врста минерала, пре и после израдње виолине. Научници са Националног универзитета у Тајвану открили су алуминијум, бакар и калцијум у дрвету из виолина Страдивари. ^{[6] [7]} Трагови могу потицати и од хемијских конзерванса који дрвосече наносе на дрво које продају. ^[1] Такође, произвођачи виолина примењивали су лакове на своје инструменте. Калијум борат ( боракс ) можда се користио за заштиту од буба које изједају дрво. ^[8] Натријум и калијум силикат могу се користити за спречавање буђи, труљења и оштећења инсеката. ^[9] Симон Фернандо Сакони осмислио је и предложио одређени лак, назван Vernice bianca, састављен од арапске гуме, меда и јајета, који се такође може користити у те сврхе. ^[10]

У новије време, француски хемичар Жан-Филипе Ешард и његови сарадници проучавали су лакове на Страдивариус виолинама. Он извештава да чак и када лак више није видљив људском оку на површини старијих виолина, он се може открити унутар горњих слојева ћелија. Доњи слој лака се налази у горњим дрвеним ћелијама, док горњи почива на дрвету. Ешардови налази такође сугеришу да је Страдивари користио мешавину уобичајене кремонске смоле, уља и пигмента као лака, уместо да прави свој. Ешард није нашао трагове специјализованих састојака као што су протеински материјали, смола или фосилни ћилибар. ^{[1] [11]}

Упоредна студија објављена у PLOS ONE 2008. године ^[12] утврдила значајне разлике у средњој густини између модерне и класичне виолине или између класичних виолина различитог порекла; уместо прегледања неколико модерних и класичних примера виолина, истакнута је значајна разлика када се упоређују диференцијалне густине. Ови резултати указују да су разлике у густини материјала можда играле значајну улогу у звучној производњи класичних виолина. Касније истраживање, усредсређено на упоређивање средње густине у класичним и модерним примерима виолине, довело је у питање улогу коју су доступни материјали могли играти у разликама у производњи звука, мада није коментарисао разлике у диференцијалним густинама. ^[13] Садржај бакра и алуминијума је већи него код данашњих инструмената. ^{[6] [7]}

Тржишна вредност

Антонио Страдивари виолина из 1703. године на изложби, иза стакла, у музеју ( Берлински музеј музичких инструмената ), 2006.

Страдивариус направљен у 1680-им, или током Страдиваријевог „дугог узорка“ од 1690. до 1700. године, по данашњим ценама могао би да вреди стотине хиљада до неколико милиона америчких долара. ^[14] " Молитор " из 1697. године ^[15] Страдивариус, за кога се једном причало да је припадао Наполеону (припадао је генералу у његовој војсци, грофу Габријелу Жан Џозефу Молитору ), продат је 2010. године на аукцији Тарисио виолинисткињи Ани Акико Мајерс за 3.600.000 долара, што је у то време био светски рекорд. ^[16][17]

У зависности од стања, инструменти направљени током „златног периода“ Страдиварија од 1700. до око 1725. године ^[18] могу коштати милионе долара. Године 2011. његова виолина "Леди Блант" из 1721. године, у нетакнутом стању, продата је у Лондону за 15,9 милиона долара (добила је име по унуци лорда Бајрона Леди Ани Блант, која је поседовала 30 година). Продала га је Музичка фондација Нипон у сусрет јапанској молби због земљотреса и цунамија који су је погодили . ^[19] У пролеће 2014, виола „Макдоналд“ постављена је на аукцију путем аукцијске куће за музичке инструменте Инглес & Хаидаи у сарадњи са Sotheby's путем тихе аукције, са минималном понудом од 45 милиона долара. ^[20] Аукција није успела да достигне своју минималну понуду до 25. јуна 2014, ^[21] а виола није продата.

Магазин Vice обавестио је у мају 2013. године да су „последњих година почели да се појављују Страдивариус инвестициони фондови, гурајући већ астрономске цене још више“. ^[22]

Страдивариус инструменти су у опасности од крађе. Међутим, украдени инструменти се често буду пронађени, након што су вођени као нестали дуги низ година. Тешко их је продати илегално, јер трговци обично зову полицију ако им се обрати продавац са Страдивариусом за који се зна да је украден. ^[23] На пример, General Kyd Stradivarius украден је 2004. године. Три недеље касније га је вратила жена која га је пронашла и предала полицији. ^[24][25][26] Sinsheimer/Iselin украден је у Хановеру у Немачкој 2008. године и враћен 2009. године. ^[27] Липински Страдивариус украден је у оружаној пљачки 27. јануара 2014. ^[28] и након тога је такође враћен. ^[29] Амес Страдивариус украден је 1981. године и пронађен је 2015. године.

Бројни украдени инструменти су и даље нестали, попут Давидоф-Моринија, украденог 1995. године, ^[30] Ле Мауриен, украденог 2002, ^[31] и Карпиловски, украденог 1953. ^[32]

Поређења у квалитету звука

Пре свега, ови инструменти су познати по квалитету звука који производе. Међутим, у многим слепим експериментима од 1817. ^[33] до данас (2014 ^{[2] [34] [1]} ) никада није пронађена разлика у звуку између Страдиваријевих виолина и висококвалитетних виолина сличног стила других произвођача и периода, нити постоје акустичке анализе. ^{[35] [36]} У посебно познатом тесту на програму ББЦ Радио 3 из 1977. године, виолинисти Исак Стерн и Пинкас Зукерман, као и стручњак за виолину и трговац Чарлс Беар, покушали су да нађу разлику између "Chaconne" Страдивариуса, Guarneri del Gesú из 1739. године, Vuillaume из 1846. године и британске виолине из 1976. године, коју је професионални солиста свирао иза екрана. Двојици виолиниста је било дозвољено да први свирају све инструменте. Нико од слушалаца није идентификовао више од два, од укупно четири инструмента. Двојица слушалаца идентификовали су виолину из 20. века као Страдиварија. ^[37] Виолинисти и остали критиковали су ове тестове из различитих разлога, попут тога да нису двоструко слепи (у већини случајева), судије угчавном нису стручњаци, а звуке виолина тешко је објективно и репродуктивно проценити. ^[38]

У тесту из 2009. године, британски виолиниста Метју Траслер свирао је свој Страдивариус из 1711. године, вредности процењене на два милиона долара, као и четири модерне виолине које је израдио швајцарски мајстор Мајкл Ронхајмер. Једна од његових виолина, направњена од дрвета које је научник из ЕМПА-е (Швајцарска федерална лабораторија за материјале, науку и технологију) Франсис Шварц третирао гљивицама, остварила је 90 од 180 гласова за најбољи звук, док је Страдивариус освојио друго место са 39 гласова. Већина гласача (113) је мислила да је победничка виолина заправо Страдивариус.

У двоструко слепом тесту из 2012. године ^[39][40] објављеном у студији " Преференције извођача између нових и старих виолина ", ^[34] стручњаци нису могли разликовати старе од нових инструмената на основу кратког испробавања у малим собама. ^[41] У додатном тесту, изведеном у концертној сали, једна од виолина Страдивариуса била је прва постављена, али један од учесника је изјавио да је „публика у концертној дворани у суштини непоуздана у процењивању бољег инструмента у сваком од упоређиваних парова" као и "Могао бих да констатујем мале разлике у инструментима ... али све у свему, сви су били сјајни. Ниједан од њих није звучао знатно слабије од осталих". Модерне виолине оцењене су као да имају боље квалитете преношења звука и биле су поново пожељније у студији из 2017. ^{[42] [1]}

Док многи солисти светске класе свирају виолине Антонија Страдиварија, постоје угледни изузеци. На пример, Кристијан Тецлаф је некада свирао "прилично чувени Страд", али прешао је на виолину коју је 2002. направио Стефан-Питер Греинер . Наводи да слушалац не може рећи да је његов инструмент модеран, и сматра га одличним за Баха и бољим од Страдивариуса за "велике романтичне концерте и 20. века ". ^[43]

Теорије и покушаји репродукције

Неки тврде да најбољи Страдивари имају јединствене супериорности. ^[44] Предузети су различити покушаји да се објасне ови наводни квалитети, а већина резултата је била неуспешна или неуверљива. Током векова изнесене су - и раскринкаване ^[1] бројне теорије - укључујући тврдњу да је дрво извађено из старих катедрала. ^[45]

Модернија теорија се позива на раст стабала током времена глобално ниских температура током Малог леденог доба повезаног с необично ниском соларном активношћу Маундер Минимала, око 1645. до 1750. године, током којих се верује да су хладније температуре широм Европе изазивале успорен раст дрвећа, што резултира необично густим дрветом. ^{[46] [1]} Даљи докази за ову „теорију малог леденог доба“ потичу из једноставног испитивања густих прстенова раста у дрву коришћених у инструментима Страдивари-ја. ^[47] Двојица истраживача - научника Универзитета у Тенесију, научник који се бави проучавањем прстенова дрвећа, Хенри Грисино-Мајер и Лојд Буркл, климатолог са Универзитета Колумбија - објавили су своје закључке подржавајући теорију о повећаној густини дрвета у часопису Дендрохронологија . ^[48]

Током 2008. године, истраживачи из Медицинског центра Универзитета у Лајдену у Холандији објавили су додатне доказе да је густина дрвета узроковала поменути високи квалитет ових инструмената. Након испитивања виолина помоћу рендгенских зрака, истраживачи су открили да све ове виолине имају изузетно конзистентну густину, са релативно малим варијацијама у привидним обрасцима раста дрвећа које је произвело овакво дрво. ^[12]

Још једно могуће објашњење је да је дрво добијено из шума северне Хрватске . ^[49] Ово јаворово дрво познато је по екстремној густини која је резултат спорог раста услед оштрих хрватских зима. Хрватским дрвом трговали су венецијански трговци тог доба, а данас га локални лутријари и занатлије користе за музичке инструменте.

Нека истраживања указују на средства за заштиту дрвета која су се тада користила као допринос резонантним квалитетама. Јозеф Нагивари ^[50][51] открива да је одувек имао уверење да постоји широк спектар хемикалија које могу побољшати звук виолине. У студији из 2009. године у коауторству са Реналдом Гилиметом и Клифордом Спигелманом, Нагивари је набавио струготине из Страдивариусове виолине и прегледао их, а анализе су показале да садрже " боракс, флуориде, хром и соли гвожђа." ^[52] Такође је открио да је дрво делимично пропадало, до те мере да су филтрирне плоче у порама између травнатих састојака дрвета нестале, могуће док је дрво боравило у или под водом у Венецијанској лагуни пре него што их је Страдивариус користио.

Стивен Сир, радиолог, сарађивао је са истраживачима како би обавио ЦТ скенирање Страдиварија познатог као "Betts". Подаци који се односе на различите густине коришћених шума послужили су за прављење репродукције инструмента. ^[53]

Виолине са етикетом Страдивари

Док је преживјело само око 650 оригиналних Страдивари инструмената (харфе, гитаре, виоле, виолончело, виолине), хиљаде виолина урађено је у част Страдивариу, копирајући његов модел и носећи етикете на којима пише "Страдивариус". Присутност етикете Страдивариус не потврђује да је инструмент оригинално Страдиваријево дело. ^[54]

Очување звука Страдивариуса за будуће генерације

Према чланку из 2019. године за Њујорк Тајмс, Музеј виолина у граду Кремона, Италија предузео је значајан пројекат очувања звука инструмената Страдивариус. У јануару 2019. године, четворица музичара су снимили опсежни сет скала и арпеђата у различитим техникама, како би приказали звуке две виолине, виоле и виолончела. Ове снимке, познате као "Stradivarius Sound Bank", биће део сталне колекције у Музеју виолина која ће будућим генерацијама омогућити да чују инструменте Страдивариус. Како би олакшао ове снимке, "градски градоначелник Ђанлука Галимберти молио је грађане Кремоне да избегну изненадне и непотребне звуке." ^[55]

Збирка у Музеју уметности Метрополитан, Њујорк

• 
  Виолина "Gould" (1693)
• 
  Виолина "Francesca" (1694)
• 
  Виолина "Antonius" (1711)

Референце

1. Roberts, Jacob (2017). „Stradivari and the Search for Brilliance”. Distillations. 3 (3): 12—23. Приступљено 6. 6. 2018.
2. Belluck, Pam (7. 4. 2014). „A Strad? Violinists Can't Tell”. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 4. 2014. г. Приступљено 9. 4. 2014.
3. Christopher Joyce (2012). „Double-Blind Violin Test: Can You Pick The Strad?”. NPR. Архивирано из оригинала 8. 1. 2012. г. Приступљено 2. 1. 2012.
4. The Violin Forms of Antonio Stradivari. 1992. ISBN 0-9520109-0-9.. by Stewart Pollens, Biddulph. .
5. Pollens, Stewart (2015). The Manual of Musical Instrument Conservation. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107077805. Приступљено 14. 6. 2018.
6. Tai, Hwan-Ching; Li, Guo-Chian; Huang, Shing-Jong; Jhu, Chang-Ruei; Chung, Jen-Hsuan; Wang, Bo Y.; Hsu, Chia-Shuo; Brandmair, Brigitte; Chung, Dai-Ting (3. 1. 2017). „Chemical distinctions between Stradivari's maple and modern tonewood”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 114 (1): 27—32. Bibcode:2017PNAS..114...27T. PMC 5224390 . PMID 27994135. doi:10.1073/pnas.1611253114 .
7. Yin, Steph (20. 12. 2016). „The Brilliance of a Stradivari Violin Might Rest Within Its Wood”. The New York Times. Приступљено 14. 6. 2018.
8. Uhlig, Robert (31. 3. 2001). „Stradivari 'owes it all to worms'”. The Telegraph. Приступљено 14. 6. 2018.
9. Lemonick, Michael (13. 10. 2000). „The varnished truth about a Stradivarius”. The Guardian. Приступљено 14. 6. 2018.
10. Feltman, Jeff (1987). „Jack Batts: An interview by Jeff Feltman”. American Lutherie: The Quarterly Journal of the Guild of American Luthiers (10): 38—39.
11. Echard, Jean-Philippe; Bertrand, Loïc; von Bohlen, Alex; Le Hô, Anne-Solenn; Paris, Céline; Bellot-Gurlet, Ludovic; Soulier, Balthazar; Lattuati-Derieux, Agnès; Thao, Sylvie (4. 1. 2010). „The Nature of the Extraordinary Finish of Stradivari's Instruments”. Angewandte Chemie International Edition. 49 (1): 197—201. PMID 19967687. doi:10.1002/anie.200905131.
12. Stoel, Berend C.; Borman, Terry M (2008). Grama, Ananth, ур. „A Comparison of Wood Density between Classical Cremonese and Modern Violins”. PLoS ONE. 3 (7): e2554. Bibcode:2008PLoSO...3.2554S. PMC 2438473 . PMID 18596937. doi:10.1371/journal.pone.0002554 .
13. Wood Densitometry in 17th and 18th Century Dutch, German, Austrian and French Violins, Compared to Classical Cremonese and Modern Violins Архивирано 2012-10-19 на сајту , Stoel, Borman, DeJohng. October 10, 2012
14. „Stradivarius Violin Price”. Архивирано из оригинала 13. 06. 2017. г. Приступљено 13. 6. 2017.
15. „Cozio.com: violin by Antonio Stradivari, 1697 (Molitor)”. cozio.com. 2010. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г. Приступљено 17. 10. 2010.
16. Jeanne Claire van Ryzin (2010). „Austin violinist Anne Akiko Meyers buys rare Stradivarius for record-setting $3.6 million”. Austin360. Архивирано из оригинала 17. 10. 2010. г. Приступљено 17. 10. 2010.
17. „Tarisio, October 2010 (New York) – Lot 467”. Tarisio. 2010. Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 17. 10. 2010.
18. Hart, George (1875). The violin: its famous makers and their imitators. London: Dulau. стр. 130, 135. Архивирано из оригинала 3. 1. 2014. г. Приступљено 5. 8. 2011.
19. Yoree Koh (21. 6. 2011). „Stradivarius Nets $16M for Japan Quake Relief”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 26. 6. 2011. г. Приступљено 29. 6. 2011.
20. Reaney, Patricia (27. 3. 2014). „Sale of rare Stradivari viola could set world auction record”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2018.
21. „The World's Most Expensive Instrument Just Got Slightly Cheaper”. businessweek.com. 20. 4. 2023. Архивирано из оригинала 6. 1. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
22. Justin Rohrlich (9. 5. 2014). „The $5 Million Violin and the Telltale Taser: Inside an Epically Stupid Crime”. Vice magazine. Архивирано из оригинала 11. 5. 2014. г.
23. Nuckols, Ben (6. 8. 2015). „Roman Totenberg: Violinist who claimed rival musician stole his Stradivarius is vindicated three years after his death”. The Independent. Архивирано из оригинала 9. 8. 2015. г. Приступљено 7. 8. 2015.
24. „Rare cello escapes CD rack fate”. BBC News. 15. 5. 2004. Архивирано из оригинала 6. 4. 2008. г. Приступљено 9. 2. 2008.
25. Kevin Roderick (18. 5. 2004). „Cello returned with damage”. LA Observed. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 10. 2. 2008.
26. „Cello by Antonio Stradivari, 1684 (General Kyd; ex-Leo Stern)”. Cozio.com. Архивирано из оригинала 3. 5. 2008. г. Приступљено 9. 2. 2008.
27. „Violin by Antonio Stradivari, 1721 (Sinsheimer; Iselin)”. Cozio.com. Архивирано из оригинала 7. 3. 2012. г. Приступљено 12. 3. 2009.
28. Colleen Henry (28. 1. 2014). „Multi-million dollar violin stolen from Milwaukee Symphony performer”. WISN News. Архивирано из оригинала 1. 2. 2014. г. Приступљено 28. 1. 2014.
29. Ashley Luthern (6. 2. 2014). „Stolen Stradivarius violin found in suitcase in Milwaukee attic”. Milwaukee Wisconsin Journal Sentinel. Архивирано из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2014.
30. „Theft Notices & Recoveries”. FBI Art Theft Program. Архивирано из оригинала 2. 4. 2007. г. Приступљено 7. 4. 2007.
31. „Violin by Antonio Stradivari, 1714 (Le Maurien)”. Cozio.com. Архивирано из оригинала 10. 12. 2008. г.
32. „Violin by Antonio Stradivari, 1712 (Karpilowsky)”. Cozio.com. Архивирано из оригинала 14. 12. 2010. г.
33. Dubourg, George (1852). The Violin: Some Account of That Leading Instrument and its Most Eminent Professors... (Fourth изд.). London: Robert Cocks and Co. стр. 356—357. Приступљено 21. 7. 2011.
34. Fritz, Claudia; Joseph Curtin; Jacques Poitevineau; Palmer Morrel-Samuels; Fan-Chia Tao (3. 1. 2012). „Player preferences among new and old violin”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 109 (3): 760—763. Bibcode:2012PNAS..109..760F. PMC 3271912 . PMID 22215592. doi:10.1073/pnas.1114999109 .
35. Beamen, John (2000). The Violin Explained: Components, Mechanism, and Sound. Oxford University Press. стр. 89—90. ISBN 978-0-19-816739-6. Приступљено 23. 1. 2009.
36. Coggins, Alan (фебруар 2007). „Blind Listening Tests”. The Strad: 52—55. Архивирано из оригинала 20. 07. 2011. г. Приступљено 14. 3. 2011.
37. Marchese, John (2008). The Violin Maker: A Search for the Secrets of Craftsmanship, Sound, and Stradivari. Harper Perennial. стр. 133–134. ISBN 978-0-06-001268-7.
38. Fritz, Claudia; Curtin, Joseph; Poitevineau, Jacques; Borsarello, Hugues; Wollman, Indiana; Tao, Fan-Chia; Ghasarossian, Thierry (4. 4. 2014). „Soloist evaluations of six Old Italian and six new violins”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 111 (20): 7224—7229. Bibcode:2014PNAS..111.7224F. PMC 4034184 . PMID 24711376. doi:10.1073/pnas.1323367111 .
39. „Violinists can't tell the difference between Stradivarius violins and new ones”. 2. 1. 2012. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2012.
40. „Double-Blind Violin Test: Can You Pick The Strad?”. NPR. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2012.
41. Nicholas Wade (2. 1. 2012). „In Classic vs. Modern Violins, Beauty Is in Ear of the Beholder”. The New York Times. Приступљено 2. 1. 2012. „[Carlyss] likened the test to trying to compare a Ford and a Ferrari in a Walmart parking lot.”
42. Fritz, Claudia; Curtin, Joseph; Poitevineau, Jacques; Tao, Fan-Chia (23. 5. 2017). „Listener evaluations of new and Old Italian violins”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 114 (21): 5395—5400. Bibcode:2017PNAS..114.5395F. PMC 5448217 . PMID 28484030. doi:10.1073/pnas.1619443114 .
43. Norris, Geoffrey (10. 2. 2005). „Debunking the Stradivarius Myth”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 23. 9. 2009. г. Приступљено 8. 8. 2009.
44. Inskeep, Steve; Hoffman, Miles (24. 6. 2004). „The Sweet Sound of a Stradivarius”. National Public Radio (U.S.). Архивирано из оригинала 16. 2. 2008. г. Приступљено 23. 1. 2009.
45. „The Secret Of The Stradivarius Sound”. Newsweek. 27. 10. 2002. Приступљено 13. 6. 2018.
46. Associated Press (8. 12. 2003). „Cool weather may be Stradivarius' secret”. CNN. Архивирано из оригинала 13. 5. 2007. г. Приступљено 24. 6. 2007.
47. John Pickrell (7. 1. 2004). „Did "Little Ice Age" Create Stradivarius Violins' Famous Tone?”. National Geographic News. Архивирано из оригинала 2. 7. 2007. г. Приступљено 24. 6. 2007.
48. Rachelle Oblack (10. 3. 2008). „10 Non-Military Historical Events Drastically Changed by the Weather”. About.com. Архивирано из оригинала 21. 6. 2008. г. Приступљено 11. 6. 2008.
49. Hill, W.H.; Hill, A.F.; Hill, A.E. (1963). Antonio Stradivari: His Life and Work. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-20425-3. Приступљено 3. 7. 2008.
50. Paul Marks (29. 11. 2006). „Why do Stradivari's violins sound sublime?”. New Scientist. Accessed 2008-05-25.
51. Charles Choi (10. 6. 2002). „Secrets of the Stradivarius: An Interview with Joseph Nagyvary”. Scientific American. Приступљено 25. 5. 2008.^{[мртва веза]}
52. Texas A&M University. "Secrets Of Stradivarius' Unique Violin Sound Revealed, Professor Says" Архивирано 2016-10-02 на сајту , Science Daily 25 January 2009.
53. RSNA (28. 11. 2011). „Researchers Use CT to Recreate Stradivarius Violin”. Архивирано из оригинала 30. 11. 2011. г. Приступљено 28. 11. 2011.
54. Stradivarius Violins Архивирано 2008-12-01 на сајту – Encyclopedia Smithsonian. Retrieved 26 June 2013.
55. Paradiso, Max (17. 1. 2019). „To Save the Sound of a Stradivarius, a Whole City Must Keep Quiet”. The New York Times.

Додатна литература

• Колико страдања ?, Ернест Н. Доринг, Виллиам Левис & Сон, Цхицаго, 1945
• Hill, William Henry; Hill, Arthur F.; Hill, Alfred Ebsworth (1902). Antonio Stradivari, His Life and Work (1644–1737). London: W.E. Hill & Sons. OCLC 8179349.
• Faber, Toby (2004). Stradivari's Genius: Five Violins, One Cello, and Three Centuries of Enduring Perfection. New York: Random House. ISBN 978-0-375-50848-6. Faber, Toby (2004). Stradivari's Genius: Five Violins, One Cello, and Three Centuries of Enduring Perfection. New York: Random House. ISBN 978-0-375-50848-6. Faber, Toby (2004). Stradivari's Genius: Five Violins, One Cello, and Three Centuries of Enduring Perfection. New York: Random House. ISBN 978-0-375-50848-6.
• Vannes, Rene (1985) [1951]. Dictionnaire Universel del Luthiers (vol.3). Bruxelles: Les Amis de la musique. OCLC 53749830.
• Henley, Wiliam (1969). Universal Dictionary of Violin & Bow Makers. Brighton; England: Amati. ISBN 978-0-901424-00-6. Henley, Wiliam (1969). Universal Dictionary of Violin & Bow Makers. Brighton; England: Amati. ISBN 978-0-901424-00-6. Henley, Wiliam (1969). Universal Dictionary of Violin & Bow Makers. Brighton; England: Amati. ISBN 978-0-901424-00-6.
• Hamma, Walter (1993). Italian violin makers. Wilhelmshaven: F. Noetzel, "Heinrichshofen-Bücher". ISBN 3-7959-0537-0.
• Иконографија виолине Антонија Страдиварија 1644–1737., Херберта К. Гоодкинд-а, Ларцхмонт, New York, 1972.
• Кестенбаум, Давид, "Да ли је Страдивариус само виолина?" , НПР, 16. маја 2014
• Millant, Roger (1972). J.B. Vuillaume: Sa Vie et son Oeuvre (на језику: French). London: W.E. Hill. OCLC 865746.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• David Schoenbaum (2012). The violin : a social history of the world's most versatile instrument. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-08440-5. OCLC 783162545.

Спољашње везе

• ФоурДоц (кратки он-лине документарни филм) о групи произвођача виолине који су за само пет дана направили виолину у оригиналном спектаклу маурина Страдивариуса.
• Шта Страдиварију чини тако великом?
• Осмртница Царлеен Хутцхинс, данашњи мајстор за производњу виолине који је покушао да опонаша Страдивариус Лос Ангелес Тимес, 18. августа 2009.
• Цозио.цом Интернет база података инструмената Антонио Страдивари.
• Инструменти Антонио Страдивари на МИМО интернетској бази података, веб страници мимо-интернатионал.цом.
• Цхенистон К. Роланд, Дискографија (непотпуна) снимка Страдивариуса
• Марк Левине, "Медици Архивирано на сајту (7. август 2020) ливадних крајева " Архивирано на сајту (7. август 2020), The New York Times, 3. августа 2003. Колекција Стравариуса Херберта Р. Акелрода.
• Цхладни обрасци за визуелизацију резонантних образаца плоче за виолину
• Страдивари форме за виолину Архивирано на сајту (7. август 2020) Детаљна студија о Страдиваријевим калуповима и цртежима чува се у музеју у Кремони.
• Како су Страдивари и Гуарнери добили музику говори о хемијским техникама кориштеним за откривање оног што ове инструменте чини јединственим звуком. Од броја 1. фебруара 2007. о аналитичкој хемији^{[мртва веза]}
• Gough, Colin (април 2000). „Science and the Stradivarius”. Physics Web. Institute of Physics Publishing. Приступљено 30. 1. 2008.
• Grovier, Kelly (22. 8. 2004). „Biography of Antonio Stradivari”. The Observer. Приступљено 30. 1. 2008.
• Hanscom, Michael (9. 12. 2003). „Stradivarius' Secret”. Eclecticism. Приступљено 30. 1. 2008.
• "Случај несталог Страдивариуса", историјски роман напоменуо аутор Емануел Е. Гарциа који истражује тајне Страдиваријеве виолине и музичке виртуозности.
• "Виолине Страдивариуса" породице Хилл на веб локацији Амати.
• „Stradivarius: Mysteries Of The Supreme Violin” (video). CuriosityStream. NHK. 2013.