From Wikipedia, the free encyclopedia
Совјетски дисиденти били су људи који се нису слагали са одређеним карактеристикама совјетске идеологије или са њеном целином и који су били вољни да износе своје критичке ставове.[1] Термин дисидент се користио у Совјетском Савезу (СССР) у периоду од средине 1960-их до пада комунизма. Користио се за означавање малих група маргинализованих интелектуалаца чији су изазови, од скромних до радикалних до совјетског режима, наишли на заштиту и охрабрење дописника,[2] и типично кривично гоњење или друге облике ућуткивања од стране власти. Пратећи етимологију појма, сматра се да дисидент „седи одвојено“ од режима.[3] Термин дисидент је у СССР почео да се односи на појединца за чији се неконформизам сматрало да је за добробит друштва.[4][5][6] Најутицајнија група дисидената била је позната као совјетски покрет за људска права.
Совјетски дисиденти који су критиковали државу у већини случајева суочили су се са законским санкцијама предвиђен према совјетском Кривичном законику[7] и дат им је избор између изгнанства у иностранство (уз одузимање совјетског држављанства), душевне болнице или радног логора.[8] Конкретно, антисовјетско политичко понашање, отворено против власти, демонстрације која су за циљ имале одређену реформу, писање књига које критикују СССР дефинисано је код неких особа као истовремено кривично дело (нпр. кршење чланова 70 или 190-1), симптом (обмана реформизма) и дијагноза (на пример успорена шизофренија).[9]
Током 1950-их, совјетски дисиденти су почели да шаљу своје критике на Запад слањем докумената и изјава страним дипломатским мисијама у Москви.[10] Током 1960-их, совјетски дисиденти су често изјављивали да су права која им је влада Совјетског Савеза ускратила универзална права, која имају сви без обзира на расу, веру и националност.[11] У августу 1969. године, на пример, Иницијална група за одбрану грађанских права у СССР- у апеловала је на Комитет Уједињених нација за људска права да одбрани људска права која су газиле совјетске власти у низу суђења.[12]
Неке од главних прекретница дисидентског покрета 1960-их су:
Дисиденти су постали значајно заступљенији у јавном животу и медијима на Западу током 1970-их.[13] Хелсиншки споразум је инспирисао дисиденте у Совјетском Савезу, Чехословачкој, Мађарској и Пољској да отворено протестују против кршења људских права од стране влада.[14] Совјетски дисиденти су захтевали да совјетске власти спроводе своје обавезе полазећи од Хелсиншког споразума са истим жаром и на исти начин на који су раније отворени легалисти очекивали да се совјетске власти стриктно придржавају слова њиховог устава.[15] Дисидентски руски и источноевропски интелектуалци који су позивали на поштовање Хелсиншког споразума били су подвргнути званичној репресији.[16] Према совјетском дисиденту Леониду Пљушчу, Москва је искористила Хелсиншки пакт о безбедности да побољша своју економију, истовремено повећавајући потискивање политичких неистомишљеника.[17] Затворено је 50 припадника совјетских Хелсиншких група.[18] Случајеве политичких затвореника и затвореника савести у Совјетском Савезу објавиљивали су Amnesty International 1975.[19] и Комитет за одбрану совјетских политичких затвореника 1975.[20] и 1976.[21][22]
Председник САД Џими Картер је у свом инаугурационом обраћању 20. јануара 1977. најавио да ће људска права бити централна тачка спољне политике током његове администрације.[23] Картер је у фебруару послао писмо Андреју Дмитријевичу Сахарову у којем је изразио подршку његовом ставу о људским правима.[23][24] Након Картеровог писма Сахарову, СССР је упозорио на покушаје „мешања“ у његове послове под „измишљеним изговором одбране људских права.[25] Због Картеровог отвореног показивања подршке совјетским дисидентима, КГБ је успео да повеже неслагање са америчким империјализмом сугеришући да су такав протест и подршка дисидентима параван за америчку шпијунажу у Совјетском Савезу.[26] Према Дмитрију Волкогонову и Харолду Шукману, Андропов је био тај који је одобрио бројна суђења активистима за људска права[27].[28]
Добровољна и недобровољна емиграција омогућила је властима да се ослободе многих политичких активних интелектуалаца, укључујући писце Валентина Турчина, Георгија Владимова, Владимира Војновича, Лева Копелева, Владимира Максимова, Наума Коржавина, Василија Аксјонова, психијатра Марину Војханску и друге.[29]:194[30] Хроника актуелних догађаја обухватила је 424 политичка суђења, у којима су осуђене 753 особе, а нико од оптужених није ослобођен; поред тога, 164 особе су проглашене неурачунљивим и послате на принудно лечење у психијатријску болницу.[31]
Према совјетским дисидентима и западним критичарима, КГБ је рутински слао дисиденте психијатрима где им је давана дијагноза. То је рађено како би ср избегла срамотна јавна суђења и дискредитовало дисидентство као производ болесних умова.[32][33] Уз образложење да су политички дисиденти у Совјетском Савезу били психотични и обманути, затварани су у психијатријске болнице и лечени неуролептицима.[34] Затварање политичких неистомишљеника у психијатријске установе постало је уобичајена пракса.[35] Та техника би се могла назвати „медикализацијом“ дисидентства или психијатријским терором, већ познатим обликом репресије примењеном у Совјетском Савезу који је искоишћен против Леонида Пљушча, Петра Григоренка и многих других дисидената.[36] Коначно, многи људи у то време су били склони да верују да су дисиденти ненормални људи чије је слање у душевне болнице било сасвим оправдано.[29]:96[37] У то време совјетски дисидент Владимир Буковски написао је Нову менталну болест у СССР-у: Опозиција објављено на француском,[38] немачком,[39] италијанском,[40] шпанском[41] и (у коауторству са Семјоном Глузманом) Приручник о психијатрији за дисиденте објављен на руском,[42] енглеском,[43] француском,[44] италијанском,[45] немачком,[46] данском.[47]
У периоду 1977–1979 и поново 1980–1982, КГБ је реаговао на рад организација Helsinki Watch Group, у Кијеву, Вилњусу, Тбилисију и Еревану тако што је покренуо хапшења великих размера и осудио своје чланове на затвор, радни логор, интерно изгнанство и психијатријски затвор.
Од чланова Московске хелсиншке групе, 1978. године њени чланови Јуриј Орлов, Владимир Слепак и Анатолиј Шчарански осуђени су на дуготрајне логоре и унутрашњи прогон због „антисовјетске агитације и пропаганде“ и издаје. Још један талас хапшења уследио је почетком 1980-их: Малва Ланда, Виктор Некипелов, Леонард Терновски, Феликс Серебров, Татјана Осипова, Анатолиј Марченко и Иван Коваљов.[48]:249 Совјетске власти су неким активистима понудиле „прилику“ да емигрирају. Људмила Алексејева је емигрирала 1977. године. Оснивачи Московске хелсиншке групе Михаил Бернштам, Александар Корчак, Виталиј Рубин такође су емигрирали, а Петру Григоренку је одузето совјетско држављанство док се лечио у иностранству.[49]
Украјинска хелсиншка група је претрпела тешке репресије током 1977–1982, са повремено вишеструким затворским казнама изреченим низу чланова.[48]:250–251Украјинска хелсиншка група је до 1983. имала 37 чланова, од којих су 22 била у логорима, 5 је било у избеглиштву, 6 је емигрирало на Запад, 3 су пуштена и живела су у Украјини, 1 (Михајло Мелник) је извршио самоубиство.[50]
Литванска Хелсиншка група доживела је два таласа затварања чланова због антисовјетских активности и „организовања верских процесија“: Викторас Петкус је осуђен 1978. године; други су уследили 1980–1981: Алгирдас Статкевичиус, Витаутас Скуодис, Мечисловас Јуревичиус и Витаутас Ваичиунас.[48]:251–252
Почевши од 1960-их, раних година Брежњевљеве стагнације, дисиденти у Совјетском Савезу су све више усмеравали своју пажњу на питања грађанских и на крају људских права. Борба за грађанска и људска права била је фокусирана на питања слободе изражавања, слободе савести, слободе емиграције, казнене психијатрије и тешког положаја политичких затвореника. Одликовала га је нова отвореност неслагања, брига за законитост, одбацивање сваке 'подземне' и насилне борбе. [51]
Неколико националних или етничких група које су биле депортоване под Стаљином формирале су покрете за повратак у своје домовине. Конкретно, кримски Татари су намеравали да се врате на Крим, Турци Месхетинци у Јужну Грузију, а етнички Немци су имали за циљ да се преселе дуж реке Волге у близини Саратова.
Татарима је ускраћено право да се врате на Крим, иако су закони који су оправдавали њихову депортацију поништени. Њихово прво колективно писмо са позивом на рестаурацију датира из 1957. године.[52] Почетком 1960-их, кримски Татари су почели да оснивају иницијативне групе у местима где су били присилно пресељени. Предвођени Мустафом Џемилевом, основали су сопствену демократску и децентрализовану организацију, која се сматра јединственом у историји независних покрета у Совјетском Савезу.[53]:131 :7
Емиграциони покрети у Совјетском Савезу укључивали су покрет совјетских Јевреја да емигрирају у Израел и Поволшких Немаца да емигрирају у Западну Немачку.
Совјетским Јеврејима су власти бившег Совјетског Савеза и других земаља источног блока рутински одбијале дозволу да емигрирају.[54] Покрет за право на емиграцију формиран је шездесетих година прошлог века, што је такође довело до оживљавања интересовања за јеврејску културу. Разлог одбијања је привукао значајну пажњу на Западу.
Грађани немачког порекла који су живели у балтичким државама пре њихове анексије 1940. и потомци немачких досељеника на Волги из осамнаестог века такође су формирали покрет за напуштање Совјетског Савеза.[53]:132[55]:67Влада Западне Немачке је 1972. године склопила споразум са совјетским властима који је дозвољавао између 6.000 и 8.000 људи да емигрира у Западну Немачку сваке године до краја деценије. Као резултат тога, скоро 70.000 етничких Немаца је напустило Совјетски Савез до средине 1980-их.[55]:67
Слично, Јермени су мало емигрирали. До средине 1980-их, преко 15.000 Јермена је емигрирало.[55]:68
Русија се последњих година у великој мери променила у друштвеној, економској и политичкој сфери. Миграције са руског су постале мање насилне и првенствено резултат слободне воље коју изражава појединац.[56]
Верски покрети у СССР-у укључивали су руске православне, католичке и протестантске покрете. Они су се фокусирали на слободу испољавања вере и отпор мешању државе у њихове унутрашње ствари и питања.:8
Руски православни покрет остао је релативно мали. Католички покрет у Литванији био је део већег литванског националног покрета. Протестантске групе које су се противиле антирелигијским државним директивама укључивале су баптисте, адвентисте и пентекосталце. Слично јеврејском и немачком дисидентском покрету, многи у независном пентекостном покрету су тежили емиграцији.
Национални покрети су укључивали руске националне дисиденте, као и дисидентске покрете из Украјине, Литваније, Летоније, Естоније, Грузије и Јерменије.
Међу нацијама које су живеле на својим територијама са статусом република у оквиру Совјетског Савеза, први покрет који се појавио 1960-их био је украјински покрет. Њена тежња била је да се одупре русификацији Украјине и да инсистира на једнаким правима и демократизацији републике.:7
У Литванији је национални покрет 1970-их био уско повезан са католичким покретом.:7
Неколико значајних примера писаца дисидента одиграло је значајну улогу за шири дисидентски покрет. То укључује прогон Осипа Мандељштама, Бориса Пастернака, Михаила Булгакова и Јосифа Бродског, као и објављивање Архипелага Гулаг Александра Солжењицина.
У књижевном свету било је на десетине писаца и публициста који су учествовали у дисидентском покрету, укључујући Василија Аксјонова, Аркадија Белинкова, Леонида Бородина, Јосифа Бродског, Георгија Владимова, Владимира Војновича, Александра Галича, Венедикта Јерофејева, Александра Зиновјева, Лева Копелева, Наум Копељева, Владимира Максимова, Виктора Некрасова, Андреја Сињавског, Александра Солжењицина и Варлама Шаламова.[57]
У раном Совјетском Савезу, неприлагођени академици су прогнани преко такозваних бродова филозофа.[58]
Друге групе су укључивале социјалисте, покрете за социоекономска права (посебно независне синдикате), као и покрете жена, еколошких и мировних покрета.[53]:132 :3–18
Одговарајући на питање отказника (особа којима је одбијена дозвола да напусте СССР), Конгрес Сједињених Америчких Држава усвојио је Џексон-Веник амандман 1974. Одредба савезног закона Сједињених Држава имала је за циљ да утиче на трговинске односе САД са земљама комунистичког блока које ограничавају слободу емиграције и друга људска права.
Осам земаља чланица Варшавског пакта потписало је Хелсиншки споразум у августу 1975. године. Споразум је укључивао опсежне клаузуле о људским правима.[59]:99–100
Када је Џими Картер ступио на дужност 1976. године, проширио је свој саветодавни круг и укључио критичаре америчко-совјетског детанта. Он је изразио подршку чешком дисидентском покрету познатом као Повеља 77 и јавно је изразио забринутост због совјетског третмана дисидента Александра Гинзбурга и Андреја Сахарова. Картер је 1977. примио истакнутог дисидента Владимира Буковског у Белој кући, тврдећи да није намеравао да буде стидљив у својој подршци људским правима.[60]:73
Године 1979. основан је US Helsinki Watch Committee, који је финансирала Форд фондација. Основан по угледу на Московску Хелсиншку групу и сличне посматрачке групе у совјетском блоку. За циљ је имао да надгледа поштовање одредби Хелсиншког споразума о људским правима и да пружи моралну подршку онима који се боре за тај циљ унутар совјетског блока. Деловао је као канал за информације о репресији у Совјетском Савезу и лобирао је код креатора политике у САД да наставе да притискају ово питање код совјетских лидера.[61]:460
Амерички председник Роналд Реган приписао је став да је „брутални третман совјетских дисидената био последица бирократске инерције“.[62] Он је 14. новембра 1988. одржао је састанак са Андрејем Сахаровим у Белој кући и рекао да совјетска кршења људских права ометају напредак и да ће то наставити да чини све док проблем не буде „потпуно елиминисан“.[63][64]
Андреј Сахаров је рекао: „Сви желе да имају посао, да буду ожењени, да имају децу, да буду срећни, али дисиденти морају бити спремни да виде како су њихови животи уништени а они који су им драги повређени. Када погледам своју ситуацију и ситуацију моје породице и то моје земље, схватам да ствари постају све горе“.[65]
Према совјетском дисиденту Виктору Давидову, тоталитарним системима недостају механизми да промене понашање владајуће групе изнутра.[66] Покушаји изнутра сузбијају се репресијом, што захтева од међународних организација за људска права и страних влада да изврше спољни притисак за промене.[66]
|date=
(помоћ) The work in Russian was also published in: Коротенко, Ада; Аликина, Наталия (2002). Советская психиатрия: Заблуждения и умысел. Киев: Издательство «Сфера». стр. 197—218. ISBN 978-966-7841-36-2. The work in English was published in: Bloch, Sidney; Reddaway, Peter (1977). Russia's political hospitals: the abuse of psychiatry in the Soviet Union. Victor Gollancz Ltd. стр. 419—440. ISBN 978-0-575-02318-5.|date=
(помоћ)|date=
(помоћ)|date=
(помоћ)Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.