Слепуље или миксине ( или ) су кичмењаци без вилица, колоусте, који паразитирају на површини или у цреву риба због чега су без очију по чему се разликују од својих најближих сродника, змијуљица. Могу да реагују на промену јачине светлости захваљујући рецепторима у кожи. На унутрашњој ивици уста имају хрсавичаво задебљање које им омогућава да гризу плен. Не могу да сишу крв као што то раде змијуљице. Најчешће нападају угинуле или болесне рибе, а могу се хранити и ситним бескичмењацима. Носна дупља је непарна и преко унутрашњег отвора је у вези са ждрелом чиме се омогућава дисање и за време храњења пошто су тада уста затворена. Немају јасно изражен стадијум ларве. Слепуље су хермафродити, али је код сваке јединке функционална само једна врста полних жлезда па се тако мужјаци морају спарити са женкама. Најпознатије врсте слепуља су: која живи у Атлантском океану и има шест пари шкржних отвора; и има већи број шкржних отвора и живи поред западне обале Америке.
Слепуље су једине познате постојеће животиње које имају лобању, али су без кичменог стуба, иако оне имају рудиментарне пршљенове.[3] Попут лампуга, слепуље су без чељусти; оне чине сестринску групу чељусних кичмењака, и постојеће слепуље су сличне онима од пре око 300 милиона година.[4]
Класификација слепуља је била контроверзна. Питање је било да ли су слепуље дегенерисан тип кичмењачке рибе који је током еволуције изгубио своје пршљенове (првобитна шема) и био је најближи сродник лампугама, или слепуље представљају фазу која претходи еволуцији кичменог стуба (алтернативна шема) као што је случај са ланцетама. Недавни ДНК докази су подржали оригиналну шему.[5]
Два погледа на слепуљу (Myxini glutinosa[6][7]) са аналитичким слојевима и дисекцијом, објављена 1905.
Карактеристике тела
Слепуља је типично дугачка око 50cm (19,7in). Највећа позната врста је , са примерком забележеним од 127cm (4ft 2in), док и изгледа не достижу више од 18cm (7,1in). Неки примерци су виђени чак и са дужином до 4cm (1,6in).
Слепуље имају издужено тело налик јегуљи и репове налик на весла. Њихова кожа је гола и покрива тело као чарапа која лабаво пристаје. Оне су углавном загасито ружичасте боје и изгледају у знатној мери попут црва. Имају хрскавичасту лобању (иако је део који окружује мозак састављен првенствено од фиброзног омотача) и структуре налик на зубе састављене од кератина. Боје зависе од врсте, у распону од розе до плаво-сиве, а могу бити присутне црне или беле мрље. Очи су једноставне мрље, а не очи са сочивима које могу да разреше слике. Слепуље немају праве пераје и имају шест или осам мрена око уста и једну ноздрву. Уместо вертикално артикулисаних чељусти попут (кичмењаци са чељустима), они имају пар хоризонтално покретних структура са избочинама сличним зубима за извлачење хране. Уста слепуље има два пара рожнатих зуба у облику чешља на хрскавичној плочи која се извлачи и увлачи. Ови зуби служе за хватање хране и њено привлачење према ждрелу.[8]
Пацифичка слепуља на 150 дубине, Калифорнија, Национално морско уточиште Кордел Банк
Кожа му је причвршћена за тело само дуж средишњег гребена леђа и код слузавих жлезда, и испуњена је са приближно трећином телесне запремине крви, остављајући утисак вреће испуњене крвљу. Претпоставља се да је ово адаптација за преживљавање напада предатора.[9] Атлантска слепуља, представник потфамилије , и пацифичка слепуља, представник подфамилије , разликују се по томе што ова друга има мишићна влакна уграђена у кожу. Положај мировања пацифичке слепуље такође има тенденцију да буде намотан, док је положај атлантске слепуље испружен.[10][11]
Janvier, P. (2010). „MicroRNAs revive old views about jawless vertebrate divergence and evolution”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 107 (45): 19137—19138. Bibcode:2010PNAS..10719137J. PMC2984170. PMID21041649. doi:10.1073/pnas.1014583107. „Although I was among the early supporters of vertebrate paraphyly, I am impressed by the evidence provided by Heimberg et al. and prepared to admit that cyclostomes are, in fact, monophyletic. The consequence is that they may tell us little, if anything, about the dawn of vertebrate evolution, except that the intuitions of 19th century zoologists were correct in assuming that these odd vertebrates (notably, hagfishes) are strongly degenerate and have lost many characters over time”
P. J. P. Whitehead; M.-L. Bauchot; J.-C. Hureau; J. Nielsen; E. Tortonese, ур. (1984). „Hagfish (Myxine glutinosa)”. Fishes of the NE Atlantic and the Mediterranean.
Michael Filisky; Roger Tory Peterson (1998). „Atlantic Hagfish”. Peterson First Guide to Fishes of North America (2nd изд.). Houghton Mifflin Harcourt. стр.10. ISBN978-0-395-91179-2.
Bardack, D.; Richardson, E. S. Jr (1977). „New agnathous fishes from the Pennsylvanian of Illinois”. Fieldiana. Geology. 33: 489—510. doi:10.5962/bhl.title.5167.
Brodal, A. and Fänge, R. (ed.) (1963). The Biology of Myxine, Universitetsforlaget, Oslo.
Fernholm, B.; Holmberg, K. (1975). „The eyes in three genera of hagfish (Eptatretus, Paramyxine and Myxine) – A case of degenerative evolution”. Vision Research. 15 (2): 253—259. PMID1129982. S2CID29476956. doi:10.1016/0042-6989(75)90215-1.
Hardisty, M. W. (1982). Lampreys and hagfishes: Analysis of cyclostome relationships. In The Biology of Lampreys, (ed. M. W. Hardisty and I. C. Potter), Vol.4B, pp.165–259. Academic Press, London.
Janvier, P. (1996). Early vertebrates. Oxford Monographs in Geology and Geophysics, 33, Oxford University Press, Oxford.
Yalden, D.W. (1985). „Feeding mechanisms as evidence for cyclostome monophyly”. Zoological Journal of the Linnean Society. 84 (3): 291—300. doi:10.1111/j.1096-3642.1985.tb01802.x.
Mincarone, Michael M.; Stewart, Andrew L. (2006). „A new species of giant seven-gilled hagfish (Myxinidae: Eptatretus) from New Zealand”. Copeia. 2006 (2): 225—229. doi:10.1643/0045-8511(2006)6[225:ANSOGS]2.0.CO;2.
J.M. Jørgensen; J.P. Lomholt; R.E. Weber; H. Malte, ур. (1997). The biology of hagfishes. London: Chapman & Hall.
Delarbre, C; . (2002). „Complete Mitochondrial DNA of the Hagfish, Eptatretus burgeri: The Comparative Analysis of Mitochondrial DNA Sequences Strongly Supports the Cyclostome Monophyly”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 22 (2): 184—192. PMID11820840. doi:10.1006/mpev.2001.1045.
Fudge, D. S.; Levy, N.; Chiu, S.; Gosline, J. M. (2005). „Composition, morphology and mechanics of hagfish slime”. Journal of Experimental Biology. 208 (24): 4613—4625. PMID16326943. doi:10.1242/jeb.01963.
Winegard, T. M.; Fudge, D. S. (2010). „Deployment of hagfish slime thread skeins requires the transmission of mixing forces via mucin strands”. Journal of Experimental Biology. 213 (8): 1235—1240. PMID20348334. doi:10.1242/jeb.038075.
