Сирене

За друге употребе, погледајте Сирене (вишезначна одредница).

Сирене (грч. (множ), Σειρήν (једн)) су мистериозне нимфе Најаде које имају женску главу, а птичје тело. Познате су по неодољивој песми због које је и Одисеј имао потешкоћа.^[1] Римски песници су их сместили на нека мала острва која се зову Сиренум скопули. У неким каснијим, рационализованим традицијама, дословна географија „цветног“ острва Антемоса, или Антемуса,^[2] је фиксирана: понекад на рту Пелорум, а понекад на острвима познатим као Сиренус, близу Пестума, или у Каприма.^[3] Све такве локације биле су окружене литицама и стенама.

Сирена, 4. век п. н. е.

Карактеристике

У раној грчкој уметности Сирене су приказиване као птице с великим главама и ногама, а каткад и с лављом гривом. После су приказиване као жене с птичјим ногама али и с крилима или без њих. Такође су и приказиване како свирају неки инструмент, најчешће харфу.

После су Сирене почеле бити приказиване као прекрасне жене чија су и тела и глас били заводљиви или као полужене и полурибе, што је данашње значење Сирена, често приказивано у популарној култури. У доста језика је реч за Сирену (сам српски, а и шпански, француски, италијански, пољски, португалски...) једнака речи за полужену и полурибу (енгл. ) што доприноси смутњи.

Митологија

Сирена, посуда из 6. века п. н. е.

Сирене су живеле на острву званом Sirenum scopuli или на другим острвима, зависно о верзијама мита, а острва су била окружена камењем и стенама. Сирене су певале своју неодољиву и очаравајућу песму што је узроковало поморце да плове према литицама и доживе бродолом.

Сирене су биле Ахелојеве кћери с Терписхором/Мелпоменом/Стеропом или пак Форкисове, према Вергилију и Овидију. Хомер не говори ништа о њихову броју, али су каснији писци спомињали од две до пет Сирена.

Према неким верзијама мита, а такође и у Овидијевим Метаморфозама биле су Перзефонине дружице које је Деметра претворила у чудовишна створења након што нису реаговале кад је Хад отео њену кћер Перзефону.

Једна верзија мита доноси да је Хера наговорила Сирене да се натичу у певању с Музама. Музе су победиле, а потом су очерупале пера Сирена и од њих направиле круне.

Виђења

Јон Вилијем Вотерхаус: Одисеј одолева Сиренама, 1891.

Одисеј је, како дознајемо у Хомеровој Одисеји, побегао сиренама. Након путовања у Хад опет се вратио на Киркино острво, а Кирка га је упозорила на Сирене које би га могле уништити али му је саветовала да или зачепи уши или, ако баш мора чути њихов пев, буде привезан за јарбол, тако да не може следити звук и тако постати неповратно изгубљен. Потом су кренули с Киркиног острва.

Његови људи су зачепили уши воском, а он им је заповедио да игноришу његова запомагања. Он сâм био је привезан за јарбол - из знатижеље је желео да чује песму, а суборцима је рекао како му је Кирка казала да је мора чути. Тако су успели да прођу поред Сирена.

Јасона је упозорио кентаур Хирон да ће Орфеј бити нужан у аргонаутском путовању. Наиме, кад су зачули пев Сирена, Орфеј је узео своју лиру и свирао још лепше од Сирена, заглушујући њихове гласове. Један члан посаде је ипак чуо песму и скочио у море, али га је спасла Афродита. Након што је брод успешно прошао поред Сирена, оне су се саме побацале у море.

Иконографија

Одисеј и сирене, истоимена ваза Сиренског сликара, око 475. п. н. е..

Статуета сирене која јеца из Мирине, први век пне

Сирене грчке митологије први пут су се појавиле у Хомеровој Одисеји, где Хомер није дао никакве физичке описе, а њихов визуелни изглед препуштен је машти читалаца. Управо је Аполоније са Родоса у Аргонаутици (3. век пне) описао сирене написмено као делимично жену, а делом птицу.^{[lower-alpha 1][4][5]} До 7. века пре нове ере сирене су се редовно приказивале у уметности као птице са људском главом.^[6] Могуће је да су уметници били под утицајем ба-птице египатске религије. У раној грчкој уметности сирене су углавном биле представљене као велике птице са женским главама, птичјим перјем и љускавим стопалима. Каснији прикази су се променили да приказују сирене са људским горњим делом тела и птичјим ногама, са или без крила. Често су приказиване како свирају на разним музичким инструментима, посебно на лири, китари и аулосу.^[7]

Византијски речник Суда из десетог века наводи да су сирене (грч. )^{[lower-alpha 2]} имале облик врабаца од прса нагоре, а испод су биле жене или, алтернативно, да су биле мале птице са женским лицима.^[8]

Првобитно су сирене приказиване као мушке или женске, али је мушка сирена нестала из уметности око петог века пре нове ере.^[9]

Сирене као морске виле

Сирене се често користе као синоним за морске виле и приказују се са горњим делом људског тела и рибљим реповима. Ова комбинација је постала иконска у средњовековном периоду,^[10][11] али су неки преживели примери из класичног периода већ приказивали сирену као морску вилу.^[10] Сирене су приказане као морске виле или „тритонке“ у примерима који датирају из 3. века п. н. е., укључујући земљану чинију пронађену у Атини^[14][16] и теракоту уљану лампу вероватно из римског периода.^[10]

Минијатурна илустрација сирене која мами морнаре који покушавају да јој се одупру, из енглеског Бестијарија, око 1235.

Прва позната књижевна потврда сирене као „морске виле“ појавила се у англо-латинском каталогу Liber Monstrorum (почетак 8. века), где се каже да су сирене „морске девојке... са телом девојке, али имају љускаве рибље репове“.^[17][18]

Опис сирене налик птицама задржан је у латинској верзији дела Physiologus (6. век)^{[lower-alpha 3]} и низу каснијих бестијарија у 13. веку,^[20][19] или током неког периода у међувремену.^[21] Рани пример је Бернски Физиолог из средине 9. века који је илустровао сирену као жену-рибу, иако је то било у супротности са пратећим текстом.^{[lower-alpha 4][22]} There also appeared medieval works that conflated sirens with mermaids while citing Physiologus as their source.^[23][24]

Илустровање сирене као морске виле (често држи рибу јегуљу, уместо музичког инструмента) постало је уобичајено у бестијаријума „друге фамилије“,^[25] који су укључивали најстарији кодекс у групи, који датира с краја 12. века.^{[lower-alpha 5]}

Алтернативно, сирена је понекад била нацртана као хибрид са доњим делом тела налик риби и крилима и стопалима налик птицама.^[26][27] У бестијаријуму Гијома ле клерка (1210. или 11.) о Сирини се говори као о „у облику рибе или птице“.^[28]

Види још

• Морска вила

Напомене

1. Argonautica 3.891ff. Seaton tr. (1912): "and at that time they were fashioned in part like birds and in part like maidens to behold"
2. The headword is accusative plural (Commentary to the Sudas entry).
3. The siren does not figure in the earlier Greek version of the Physiologos and the Armenian translation.^[19]
4. Berne, Bürgerbibliotek Cod. 318. fol. 13v. Rubric: "De natura serena et honocentauri".
5. Brit. Lib. Add. 11283, late 12c., Clark 2006, стр. 21.

Референце

1. Scholiast on Homer, Odyssey 12.168 with Hesiod as the authority, translated by Evelyn-White
2. "We must steer clear of the sirens, their enchanting song, their meadow starred with flowers" is Robert Fagles's rendering of Odyssey 12.158–9.
3. Strabo i. 22; Eustathius of Thessalonica's Homeric commentaries §1709; Servius I.e.
4. Apollonius Rhodius. Argonautica. IV, 891–919. Seaton, R. C. ed., tr. (2012), .
5. Knight, Virginia (1995). The Renewal of Epic: Responses to Homer in the Argonautica of Apollonius. E. J. Brill. стр. 201. ISBN 9789004329775.
6. Holford-Strevens (2006), стр. 17–18.
7. Tsiafakis, Despoina (2003). „Pelora: Fabulous Creatures and/or Demons of Death?”. The Centaur's Smile : The Human Animal in Early Greek Art: 73—104.
8. „Suda on-line”. Архивирано из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 2010-01-30.
9. „CU Classics – Greek Vase Exhibit – Essays – Sirens”. www.colorado.edu. Архивирано из оригинала 2016-06-25. г. Приступљено 2017-10-20.
10. Harrison, Jane Ellen (1882). Myths of the Odyssey in Art and Literature. London: Rivingtons. стр. 169—170; Plate 47a.
11. Mittman, Asa Simon; Dendle, Peter J (2016). The Ashgate research companion to monsters and the monstrous. London: Routledge. стр. 352. ISBN 9781351894326. OCLC 1021205658.
12. Rotroff, Susan I. (1982). Hellenistic Painted Potter: Athenian and Imported Moldmade Bowls, The Athenian Agora 22. American School of Classical Studies at Athens. стр. 67, #190; Plates 35, 80. ISBN 978-0876612224.
13. Thompson, Homer A. (1948). „The Excavation of the Athenian Agora Twelfth Season” (PDF). Hesperia: The Journal of the American School of Classical Studies at Athens. 17 (3, The Thirty-Fifth Report of the American Excavation in the Athenian Agora): 161—162 and Fig. 5. JSTOR 146874. doi:10.2307/146874.
14. A moldmade Megarian bowl excavated in the Ancient Agora of Athens, catalogued P 18,640. Rotroff 1982, стр. 67^[12] apud Holford-Strevens 2006, стр. 29; Thompson (1948), pp. 161–162 and Fig. 5^[13]
15. Waugh, Arthur (1960). „The Folklore of the Merfolk”. Folklore. 71 (2): 78—79. JSTOR 1258382. doi:10.1080/0015587x.1960.9717221.
16. A terracotta piece of a "mourning siren", 250 BC, according to Waugh.^[15]
17. Holford-Strevens 2006, стр. 29, quoting Orchard (1995)'s translation.
18. Orchard, Andy. „Etext: Liber monstrorum (fr the Beowulf Manuscript)”. members.shaw.ca. Архивирано из оригинала 2005-01-18. г.
19. Mustard, Wilfred P. (1908). „Mermaid—Siren”. Modern Language Notes. 23: 22. JSTOR 2916861. doi:10.2307/2916861.
20. Physiologus "B" text and its derivative. Holford-Strevens 2006, стр. 29 et sqq.
21. Holford-Strevens 2006, стр. 31: There were "those who introduced the mermaid into the Latin Physiologus and the bestiaries thence derived".
22. Leclercq, Jacqueline (фебруар 1989). „De l'art antique à l'art médièval. A propos des sources du bestiaire carolingien et de se survivances à l'époque romane” [From ancient to mediaeval Art. On the sources of Carolingian bestiaries and their survival in the romance period]. Gazette des Beaux-Arts. 113: 88. JSTOR 596378. doi:10.2307/596378. „The chapter devoted to the Siren and the Centaur is an excellent example of this because the Siren is represented as a woman-fish whereas she is described in the form of a woman-bird..”CS1 одржавање: Формат датума (веза) Шаблон:Inlang (summary in English). Leclercq-Marx, Jacqueline (1997). „La sirène dans la pensée et dans l'art de l'Antiquité et du Moyen Âge: du mythe païen au symbole chrétien”. Publication de la Classe des Beaux-Arts. Collection In-4O. Classe des beaux-arts, Académie royale de Belgique: 62ff. ISSN 0775-3276.
23. Bartholomew Anglicus, De proprietatibus rerum XCVII, c.1240, "And Physiologus saith it is a beast of the sea, wonderly shapen as a maid from the navel upward and a fish from the navel downward"; quoted in translation by Mustard 1908, стр. 22
24. Hugh of St. Victor (d.1240), De bestiis et aliis rebus XCVII, quoted in Latin by Mustard 1908, стр. 23, and in translation by Holford-Strevens 2006, стр. 32: "sirens.., as the Physiologus describes them have a woman's form above down to the navel, but their lower part down to the feet has the shape of a fish". The work continues "excerpts from Servius and Isidore" to say: "three Sirens, part maids, part fish, of whom one sang,..etc.". But despite attribution to Hugh, this work had so heavily interpolated that it has been actually a 16th century compilation, and dubbed a "problematic" bestiary. Cf. Clark 2006, стр. 10–11: Chapter 1: The Problematic De bestiis et aliis rebus.
25. Clark (2006), стр. 57.
26. Harley 3244, and others MSS.; Clark 2006, стр. 21
27. Cambridge University Library, MS Ii. 4. 26, fol. 39r. Holford-Strevens 2006, стр. 33–34
28. Waugh (1960), стр. 77.

Литература

• Clark, Willene B. (2006). A Medieval Book of Beasts: The Second-family Bestiary: Commentary, Art, Text and Translation. Boydell Press. ISBN 9780851156828.
• Fowler, R. L. , (2013). Early Greek Mythography: Volume 2: Commentary. Oxford University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), (2013) 978-0198147411.
• Harrison, Jane Ellen (1922) (3rd ed.) Prolegomena to the Study of Greek Religion. London: C.J. Clay and Sons.
• Holford-Strevens, Leofranc (2006), „1. Sirens in Antiquity and the Middle Ages”, Ур.: Austern, Linda Phyllis; Naroditskaya, Inna, Music of the Siren, Bloomington: Indiana University Press, стр. 16—50, ISBN 9780253112071
• Homer, The Odyssey
• Lemprière, John (1827) (6th ed.). A Classical Dictionary;.... New York: Evert Duyckinck, Collins & Co., Collins & Hannay, G. & C. Carvill, and O. A. Roorbach.as mentioned in the scriptures
• Sophocles. Fragments. ISBN 978-0-674-99532-1., Edited and translated by Hugh Lloyd-Jones, Loeb Classical Library No. 483. Cambridge, MA: Harvard University Press, (1996) . Online version at Harvard University Press.
• Siegfried de Rachewiltz, De Sirenibus: An Inquiry into Sirens from Homer to Shakespeare, 1987: chs: "Some notes on posthomeric sirens; Christian sirens; Boccaccio's siren and her legacy; The Sirens' mirror; The siren as emblem the emblem as siren; Shakespeare's siren tears; brief survey of siren scholarship; the siren in folklore; bibliography"
• "Siren's Lament", a story based around one writer's perception of sirens. Though most lore in the story does not match up with lore we associate with the wide onlook of sirens, it does contain useful information.

Спољашње везе

• Сирене у различитој литератури и уметности (језик: енглески)
• The Suda (Byzantine Encyclopedia) on the sirens
• A Mythological Reference by G. Rodney Avant