Синкретизам

Синкретизам је формирање теорије некритичким спајањем појмова, идеја, закона и чињеница које потичу из различитих теоријских система и које су међусобно некомпатибилне. У психологији појава карактеристична за ране ступњеве сазнајног развоја детета када се неке појаве и феномени, који су само перцептивно, просторно, временски, или, пак, само асоцијативно, субјективно повезани, сматрају за објективно, реално повезане.

Богови Плутон-Серапис и Персефона-Изида, пример грчко-египатског

Друштвене и политичке улоге

Употреба стубних носача у облику слона у зградама тврђаве Лахор одражава хиндуистичке утицаје на могулску архитектуру током владавине Акбара. Ислам забрањује представљање живих ликова.

Отворени синкретизам у народном веровању може показати културно прихватање странаца или претходне традиције, али „други“ култ може преживети или се инфилтрирати без овлашћене синкрезе. На пример, неки конверси су развили неку врсту култа за мученике-жртве шпанске инквизиције, уграђујући на тај начин елементе католичанства док му се одупиру.

Кушитски краљеви који су владали Горњим Египтом отприлике један век и целим Египтом отприлике 57 година, од 721. до 664. п. н. е., чинећи Двадесет пету династију у Манетоовој Египтици, развили су синкретичко богослужење које идентификује њиховог бога Дедуна са египатским Озирисом. Они су задржали то богослужење чак и након што су били протерани из Египта. Храм посвећен овом синкретичком богу, који је саградио кушитски владар Атланерса, откривен је у Џебел Баркалу.^[1][2]

Религијски синкретизам

Бог Херманубис, пример грчко-египатског синкретизма

Бог Таранис-Јупитер, пример ромско-келтског синкретизма

Религије могу имати синкретичке елементе у својим веровањима или историји, али присталице тако означених система често се мрско гледају при примени етикете, посебно присталице које припадају „откривеним“ религијским системима, као што су абрахамске религије, или било који систем који показује ексклузивистички приступ. Такве присталице понекад виде синкретизам као издају своје чисте истине. Овим резоновањем, додавање некомпатибилног веровања квари првобитну религију, чинећи је више неистинитом. Заиста, критичари синкретистичког тренда могу користити ту реч или њене варијанте као омаловажавајући епитет, као оптужбу која имплицира да они који желе да инкорпорирају нови поглед, веровање или праксу у религиозни систем изопачују првобитну веру. Неексклузивистички системи веровања, с друге стране, могу се осећати сасвим слободним да инкорпорирају друге традиције у своје. Кит Фердинандо примећује да је термин „синкретизам“ неухватљив,^[3] и да се може применити тако да се односи на замену или модификацију централних елемената религије веровањима или праксама које су унете однекуд. Последица такве дефиниције, према Фердинанду, може довести до фаталног „компромиса интегритета“ изворне религије.^[4]

Културе и друштва

Према неким ауторима, „Синкретизам се често користи да опише производ великог наметања једне стране културе, религије или скупа пракси у односу на другу која је већ присутна.“^[5] Други као што су Џери Х. Бентли, међутим, тврде да је синкретизам такође помогао у стварању културног компромиса. Он пружа прилику да се веровања, вредности и обичаји из једне културне традиције доведу у контакт и да се ангажују различите културне традиције. Таква миграција идеја је углавном успешна само када постоји резонанца између обе традиције. Иако, како је Бентли тврдио, постоје бројни случајеви у којима су експанзивне традиције добиле популарну подршку у страним земљама, то није увек тако.^[6]

Дин-и Илахи

Акбар Велики држи суд на коме се расправља о теологији

У 16. веку, могулски цар Акбар је предложио нову религију названу Дин-и Илахи („Божанска вера“) која је имала за циљ да споји неке од елемената религија његовог царства и на тај начин помири разлике које су делиле његове поданике.^[7][8] Дин-и Илахи је црпео елементе првенствено из ислама и хиндуизма, али и из хришћанства, џаинизма и зороастризма. Више је личио на култ личности него на религију, није имао свете списе, није имао свештеничку хијерархију и мање од 20 ученика, које је све лично одабрао Акбар. Такође је прихваћено да је политику сул-и-кул, која је чинила суштину Дин-и Илахија, усвојио Акбар као део опште царске административне политике. Сул-и-кул значи „универзални мир”.^[9][10]

Референце

1. Kendall & Ahmed Mohamed 2016, стр. 34 & 94. sfn грешка: no target: CITEREFKendallAhmed_Mohamed2016 (help)
2. Török 2002, стр. 158. sfn грешка: no target: CITEREFTörök2002 (help)
3. Ferdinando, K. (1995). „Sickness and Syncretism in the African Context” (PDF). Ур.: Antony Billington; Tony Lane; Max Turner. Mission and Meaning: Essays Presented to Peter Cotterell. Paternoster Press. ISBN 978-0853646761.
4. Ferdinando, Keith (1995). „Sickness and Syncretism in the African Context”. Ур.: Billington, Antony; Turner, Max. Mission and Meaning: Essays Presented to Peter Cotterell (PDF). Paternoster Press. стр. 272. ISBN 978-0853646761. Приступљено 2018-06-30. „The Christian faith is inevitably assimilated in terms of the existing structures of thought of its adherents, whatever their culture. Nevertheless, there are points at which the worldview of any people will be found to be incompatible with central elements of the gospel; if conversion to Christianity is to be more than purely nominal, it will necessarily entail the substantial modification of the traditional worldview at such points. Where this does not occur it is the Christian faith which is modified and thus relativised by the worldview, and the consequence is syncretism. [...] The term 'syncretism' [...] is employed here of the substitution or modification of central elements of Christianity by beliefs of practices introduced from elsewhere. The consequence of such a process is fatally to compromise its integrity.”
5. Peter J. Claus; Margaret A. Mills (2003). South Asian Folklore: An Encyclopedia. Garland Publishing, Inc.
6. Jerry Bentley (1993). Old World Encounters: Cross-Cultural Contacts and Exchanges in Pre-Modern Times. New York: Oxford University Press. стр. viii.
7. „Dīn-i Ilāhī | Indian religion”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-25.
8. Roy Choudhury, Makhan Lal (1997) [First published 1941], The Din-i-Ilahi, or, The religion of Akbar (4th изд.), New Delhi: Oriental Reprint, ISBN 978-81-215-0777-6
9. „Why putting less Mughal history in school textbooks may be a good idea”.
10. „Finding Tolerance in Akbar, the Philosopher-King”. 10. 4. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
• „Syncretism”. (на језику: енглески). 26 (11 изд.). 1911.
• Assmann, Jan (1997). Moses the Egyptian: The Memory of Egypt in Western Monotheism. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-58738-0.
• Assmann, Jan (2008). „Translating Gods: Religion as a Factor of Cultural (Un)Translatability”. Ур.: de Vries, Hent. Religion: Beyond a Concept. Fordham University Press. ISBN 978-0823227242.
• HadžiMuhamedović, Safet (2018) Waiting for Elijah: Time and Encounter in a Bosnian Landscape. New York and Oxford: Berghahn Books.
• HadžiMuhamedović, Safet (2018) "Syncretic Debris: From Shared Bosnian Saints to the ICTY Courtroom". In: A. Wand (ed.) Tradition, Performance and Identity Politics in European Festivals (special issue of Ethnoscripts 20:1).
• Cotter, John (1990). The New Age and Syncretism, in the World and in the Church. ISBN 0-911845-20-8.. Long Prairie, Minn.: Neumann Press. 38 p. N.B.: The approach to the issue is from a conservative Roman Catholic position.
• Pakkanen, Petra (1996). Interpreting Early Hellenistic Religion: A Study Based on the Mystery Cult of Demeter and the Cult of Isis. Foundation of the Finnish Institute at Athens. ISBN 978-951-95295-4-7.
• Smith, Mark S. (2010) [2008]. God in Translation: Deities in Cross-Cultural Discourse in the Biblical World. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6433-8.
• Anita Maria Leopold, Jeppe Sinding Jensen, Syncretism in Religion: A Reader, Routledge (2016).
• Eric Maroney. SCM Core Text: Religious Syncretism., SCM Press (2006)
• Kloft, Hans (2010). Mysterienkulte der Antike. Götter, Menschen, Rituale (на језику: немачки). Munich: C.H. Beck. ISBN 978-3-406-44606-1.
• Bullivant, Stephen; Ruse, Michael (2013). The Oxford Handbook of Atheism. Oxford: Oxford University Press. стр. 140. ISBN 978-0-19-964465-0.
• Ferdinando, Keith (1995). Billington, Antony, ур. Mission and Meaning (PDF). Paternoster Press. стр. 265. ISBN 0-85364-676-7. Приступљено 31. 10. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Stone, Isidor Feinstein (1989). The Trial of Socrates. Anchor Books. стр. 232. ISBN 978-0-385-26032-9.
• Ferreiro, Alberto (5. 5. 2018). Simon Magus in Patristic, Medieval And Early Modern Traditions. BRILL. ISBN 978-9004144958 — преко Google Books.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• An Essay on the Development of Christian Doctrine
• „Chapter 8. Application of the Third Note of a True Development—Assimilative Power”, An Essay on the Development of Christian Doctrine
• Boyce, Mary (1987). Zoroastrianism: A Shadowy but Powerful Presence in the Judaeo-Christian World. London: William's Trust.
• Black, Matthew; Rowley, H. H. (1982). Peake's Commentary on the Bible. New York: Nelson. ISBN 0-415-05147-9.
• Duchesne-Guillemin, Jacques (1988). „Zoroastrianism”. Encyclopedia Americana. 29. Danbury: Grolier.
• Flügel, Peter (2005). King, Anna S.; Brockington, John, ур. Present Lord: Simandhara Svami and the Akram Vijnan Movement (PDF). The Intimate Other: Love Divine in the Indic Religions. New Delhi: Orient Longman. ISBN 9788125028017.
• Hamlet Bareh, ур. (2001). Encyclopaedia of North-East India: Sikkim. Encyclopaedia of North-East India. 7. Mittal Publications. ISBN 8170997879.
• Torri, Davide (2010). „10. In the Shadow of the Devil. traditional patterns of Lepcha culture reinterpreted”. Ур.: Fabrizio Ferrari. Health and Religious Rituals in South Asia. Taylor & Francis. ISBN 978-1136846298.
• Barbara A. West, ур. (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Facts on File library of world history. Infobase Publishing. ISBN 978-1438119137.
• Chesnut, Andrew R. (2012). Devoted to Death: Santa Muerte, the Skeleton Saint. Oxford University Press.
• Park, Chang-Won (10. 6. 2010). Cultural Blending in Korean Death Rites. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-1-4411-1749-6.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Smith, Peter (2000). „Progressive revelation”. A Concise Encyclopedia of the Baháʼí Faith (illustrated, reprint изд.). Oxford: Oneworld Publications. стр. 276—277, 291. ISBN 1-85168-184-1 — преко Internet Archive.
• George D. Chryssides, "Unificationism: A study in religious syncretism", Chapter 14 in Religion: empirical studies. 2004. ISBN 978-0-7546-4158-2., Editor: Steven Sutcliffe, Ashgate Publishing, Ltd.
• Religious Requirements and Practices of Certain Selected Groups: A Handbook for Chaplains, By U. S. Department of the Army, Published by The Minerva Group, Inc. 2001.  978-0-89875-607-4.

Спољашње везе

• Католичка Енциклопедија о синкретизму
• Синкретизам старог Египта
• Sang-Hun, Choe (19. 7. 2006). „Quest for perfect grave keeps Korean feud alive - Asia - Pacific - International Herald Tribune” — преко www.nytimes.com.CS1 одржавање: Формат датума (веза)