Јупитер (бог)

За друге употребе, погледајте Јупитер (вишезначна одредница).

Јупитер отац и господар богова у класичној староримској митологији.^[9][10] Победио је Титане, свргнуо свог оца Сатурна, дао Нептуну море, Плутону пакао, а за себе задржао небо и земљу. Име је добио по врховном богу Римљана, ког су Грци звали Зевс. Јупитер је бог светла. Он шаље грмљавину и муњу, заштитник је правде, истине, ћудоређа, војску зауставља у бегу и досуђује јој победу.

Јупитер
Краљ Богова Бог неба и грома
Припадник архаична и капитолске тријаде
Мермерна статуа Јупитера (у средини) из око 100 [а]
Друга имена	Јов
Пребивалиште	небеса
Супружник	Јунона
Деца	Марс, Минерва, Вулкан, Белона, Јувентас, Херкулес
Породица	Римска традиција: Јунона, Церера, Веста Грпко-римска: Плутон, и Нептун
Планета	Јупитер[1]
Поштује се у	Царски култ старог Рима политеистичка религија
Дан	четвртак
Симбол	Муња, орао, храст
Грчки еквивалент	Зевс
Римски еквивалент	Диеспитер, Диус Фидиус, Ведиовус
Етрурски еквивалент	Тинија[2]
Хиндуистички еквивалент	Индра, Дјаус Пита [3][4]
Кананитски еквивалент	Баал[5]
Месопотамијски еквивалент	Енлил,[6] Хадад[7]
Хуритски еквивалент	Тешуб[8]
Протоиндоевропски еквивалент	*Дјеус

Статуа бога Јупитера

У историјско доба је Јупитер Оптимус Максимус главно божанство Рима. Најстарији храм римског државног култа на капитолију посвећен је Јупитеру, Јунони и Минерви; у њему је сенат доносио одлуке о објављивању рата, ту су се потписивали међународни уговори и војсковође приносили жртве, а победнички императори су на повратку у Рим у тријумфалној поворци најприје полазили у Јупитеров храм. По Римском царству подизани су многи храмови у част Јупитера (најчешће на брежуљцима) који су представљали симбол римске моћи. У част Јупитеру приређивале су се сваке године у септембру луди Романи.^[11] У царско доба често га у култу идентификују са различитим, страним, посебно оријенталним боговима (Јупитер Оптимус Максимус Серапис, Сабазиос, Долицксенус и др.).

Обично се сматра да је Јупитер настао као бог неба. Његово препознатљиво својство је гром, а његова примарна света животиња је орао,^[12] који је имао примат над осталим птицама при преузимању прорицања^[13] и постао један од најчешћих симбола римске војске (види Аквила). Два амблема су често комбинована да представљају бога у облику орла који у канџама држи гром, често виђен на грчким и римским новчићима.^[14] Као бог неба, био је божански сведок заклетви, светог поверења од кога зависе правда и добра владавина. Многе његове функције биле су усредсређене на Капитолско брдо, где се налазила цитадела. У Капитолској тријади био је централни чувар државе са Јуноном и Минервом. Његово свето дрво био је храст.

Статуа Јупитера, Ватикан, Рим.

Римљани су Јупитера сматрали еквивалентом грчког Зевсу,^[15] а у латинској књижевности и римској уметности митови и иконографија о Зевсу прилагођени су под именом . У традицији под утицајем Грчке, Јупитер је био брат Нептуна и Диса Патера, римских еквивалената Посејдона и Хада. Сваки је председавао једно од три царства универзума: небо, воду и подземни свет. Италски Диеспитер је такође био бог неба који се манифестовао на дневном светлу, обично поистовећен са Јупитером.^[16] Тинија се обично сматра његовим етрурским панданом.^[2]

Љубавне пустоловине

Љубавне пустоловине Јупитерове — тичу се, сем његових жена (Церера, Латона, Јунона, Темида, Еуринома), још и његових љубавница којих је било врло много (Алкмеина, Семела, Леда, Ија, Европа, Данаја и др).

Напомене

1. Са додацима из 19. века: драперија, жезло, орао, и Викторија

Референце

1. Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04.
2. Massimo Pallottino, "Etruscan Daemonology," p. 41, and
   Robert Schilling, "Rome," pp. 44 and 63,
   both in (1981, 1992) Roman and European Mythologies, University of Chicago Press, 1992, transl. from the 1981 French edition;
   Giuliano Bonfante and Larissa Bonfante, (1983, 2003) The Etruscan Language: An Introduction, Manchester University Press rev. ed., pp. 24, 84, 85, 219, 225;
   Nancy Thomson de Grummond, (2006), Etruscan Myth, Sacred History, and Legend, University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology, pp. 19, 53–58 et passim;
   Jean MacIntosh Turfa, (2012), Divining the Etruscan World: The Brontoscopic Calendar and Religious Practice Cambridge University Press, p. 62.
3. West 2007, стр. 171. sfn грешка: no target: CITEREFWest2007 (help)
4. Mallory & Adams 2006, стр. 431. sfn грешка: no target: CITEREFMalloryAdams2006 (help)
5. „Baal (ancient deity)”. Encyclopedia Britannica (online изд.).
6. Pleins, J. David (2010). When the great abyss opened : classic and contemporary readings of Noah's flood ([Online-Ausg.]. изд.). New York: Oxford University Press. стр. 110. ISBN 978-0-19-973363-7.
7. https://journals.openedition.org/syria/681
8. West, M.L. (1966) Hesiod Theogony: 18-31; Kirk, G.S. (1970) Myth: Its meaning and function in ancient and other cultures: 214-220 Berkeley and Los Angeles; with Zeus being the Greek equivalent of Jupiter.
9. Iūpiter is thought to be the historically older form and Iuppiter, to have arosen through the so-called littera-rule. Compare Weiss (2010). „Observations on the littera rule” (PDF). Cornell Phonetics Lab. Ithaca, NY: Cornell University. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-10-17. г.
10. de Vaan, Michiel (2018-10-31). Etymological Dictionary of Latin and the other Italic Languages. Leiden; Boston. стр. 315. ISBN 9789004167971.
11. „Јупитер - митологија”. Опште образовање. Приступљено 4. 2. 2020.
12. Pliny Naturalis Historia X 16. A. Alföldi Zu den römischen Reiterscheiben in Germania 30 1952 p. 188 and n. 11 as cited by G. Dumézil La religion reomaine archaïque Paris 1974 2nd ed., It. tr. Milan 1977 (hereafter cited as ARR) p. 215 n. 58.
13. Servius Ad Aeneidem II 374.
14. Dictionary of Roman Coins, see e.g. reverse of "Consecratio" coin of Emperor Commodus & coin of Ptolemy V Epiphanes minted c. 204–180 BC.
15. Larousse Desk Reference Encyclopedia, The Book People, Haydock. 1995. стр. 215.
16. Diespiter should not be confused with Dis pater, but the two names do cause confusion even in some passages of ancient literature; P.T. Eden, commentary on the Apocolocyntosis (Cambridge University Press, 1984, 2002), pp. 111–112.

Литература

• Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04.
• Musei Capitolini
• Mary Beard, J.A. North, and S.R.F. Price, Religions of Rome: A History (Cambridge University Press, 1998).
• Dumézil, G. (1977) La religione romana arcaica. Con un'appendice sulla religione degli Etruschi. Milano, Rizzoli. Edizione e traduzione a cura di Furio Jesi.
• Dumézil, G (1988). Mitra-Varuna: An essay on two Indo-European representations of sovereignty. New York: Zone Books. ISBN 0-942299-13-2.
• Dumézil, G (1996). Archaic Roman religion: With an appendix on the religion of the Etruscans. Baltimore, Md: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-5481-4.
• Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). „Jupiter”. The Oxford Classical Dictionary. Oxford University Press. ISBN 0-19-860641-9.
• Smith, Miranda J. (1997). Dictionary of Celtic Myth and Legend. Thames and Hudson. ISBN 0-500-27975-6.
• Favourite Greek Myths, Mary Pope Osbourne Aedes Iovis Optimi Maximi Capitolini
• Platner, S. B., & Ashby, T. (1929). A topographical dictionary of ancient Rome. London: Oxford University Press, H. Milford. OCLC 1061481
• Rüpke, Jörg (Editor), A Companion to Roman Religion, Wiley-Blackwell. 2007.  978-1-4051-2943-5.
• Wissowa, Georg (1912). Religion und Kultus der Römer. Munich.
• Henri Etcheto, Les Scipions. Famille et pouvoir à Rome à l’époque républicaine, Bordeaux, Ausonius Éditions, 2012.
• Friedrich Münzer, Roman Aristocratic Parties and Families, translated by Thérèse Ridley, Johns Hopkins University Press, 1999 (originally published in 1920).
• Jörg Rüpke, Anne Glock, David Richardson (translator), Fasti Sacerdotum: A Prosopography of Pagan, Jewish, and Christian Religious Officials in the City of Rome, 300 BC to AD 499, Oxford University Press, 2008.
• Aicher, Peter J. (2004), Rome Alive: A Source Guide to the Ancient City, Wauconda, IL: Bolchazy-Carducci, ISBN 0865164738.
• Albertoni, M.; Damiani, I. (2008), Il tempio di Giove e le origini del colle Capitolino, Milan: Electa.
• Ammerman, Albert (2000), „Coring Ancient Rome”, Archaeology: 78—83.
• Axel Boëthius, Roger Ling, Tom Rasmussen, Etruscan and Early Roman Architecture, Yale University Press Pelican history of art, 1978, Yale University Press. 9780300052909, google books
• Cristofani, Mauro, et al. "Etruscan", Grove Art Online,Oxford Art Online. Oxford University Press, accessed April 9, 2016, subscription required
• Cifani, Gabriele (2008), Architettura romana arcaica: Edilizia e società tra Monarchia e Repubblica, Rome: "L'Erma" di Bretschneider.
• Darwall-Smith, R. H. (1996), Emperors and Architecture: A Study of Flavian Rome, Brussels: Latomus.
• Claridge, Amanda (1998), Rome, Oxford Archaeological Guides, Oxford Oxfordshire: Oxford University Press, ISBN 0-19-288003-9.
• Coarelli, Filippo (2014), Rome and Environs: An Archaeological Guide, Berkeley & Los Angeles: University of California Press, ISBN 978-0-520-28209-4.
• Flower, Harriet I. (2008), „Remembering and Forgetting Temple Destruction: The Destruction of the Temple of Jupiter Optimus Maximus in 83 BC”, Ур.: G. Gardner and K. L. Osterloh, Antiquity in Antiquity, Tubingen: Mohr Siebeck, стр. 74—92, ISBN 978-3-16-149411-6.
• Galluccio, Francesco (2016), „Il mito torna realtà. Le decorazioni fittili del Tempio di Giove Capitolino dalla fondazione all'età medio repubblicana”, Campidoglio Mito, Memoria, Archeologia (Exhibit Catalog, Rome 1 March-19 June 2016), Eds. Claudio Parisi Presicce – Alberto Danti: 237—291.
• Mura Sommella, A. (2000), „"La grande Roma dei tarquini": Alterne vicende di una felice intuizione”, Bullettino della Commissione Archeologica Comunale di Roma, 101: 7—26.
• Mura Sommella, A. (2009), „Il tempio di Giove Capitolino. Una nuova proposta di lettura”, Annali della Fondazione per Il Museo Claudio Faina, 16: 333—372.
• Richardson, Lawrence (1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-4300-6.
• Ridley, R.T. (2005), „Unbridgeable Gaps: the Capitoline temple at Rome”, Bullettino della Commissione Archeologica Comunale di Roma, 106: 83—104.
• Stamper, John (2005), The architecture of Roman temples: the republic to the middle empire, New York: Cambridge University Press.
• Beck, Charles (1838), „Of the Roman Calendar”, Latin Syntax, Chiefly from the German of C.G. Zumpt, Boston: Charles C. Little & James Brown.
• Blackburn, Bonnie; . (1999), The Oxford Companion to the Year, Oxford: Oxford University Press.
• Brind'Amour, P. (1983), Le Calendrier Romain: Recherches Chronologiques, Ottawa.
• Fowler, W. Warde (1899), The Roman Festivals of the Period of the Republic, New York: Macmillan & Co.
• Key, Thomas Hewitt (1875), „Calendarium”, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, London: John Murray, стр. 223—233.
• Lanfranchi, Thibaud (3. 10. 2013), „À Propos de la Carrière de Cn. Flavius”, Mélanges de l'École Française de Rome: Antiquité, 125 (1), doi:10.4000/mefra.1322CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• Livy (1905), Roberts, Canon; ., ур., The History of Rome, Vol. I, Everyman's Library, London: J.M. Dent & Sons, Архивирано из оригинала 2017-04-29. г., Приступљено 2017-03-23.
• Macrobius, Saturnalia.
• Macrobius (2011), Kaster, Robert A., ур., Saturnalia, Vol. I, Loeb Classical Library, No. 510, Cambridge: Harvard University Press, ISBN 9780674996496.
• Mathieson, Ralph W. (2003), People, Personal Expression, and Social Relations in Late Antiquity, Vol. II, Ann Arbor: University of Michigan Press.
• Michels, Agnes Kirsopp Lake (1949), „The 'Calendar of Numa' and the Pre-Julian Calendar”, Transactions & Proceedings of the APA, Vol. 80, Philadelphia: American Philological Association, стр. 320—346.
• Michels, Agnes Kirsopp Lake (1967), The Calendar of the Roman Republic, Princeton, ISBN 9781400849789.
• Mommsen, Theodor (1864), Dickson, William Purdie, ур., The History of Rome, Vol. I: The Period Anterior to the Abolition of the Monarchy, London: Richard Bentley. [ 1 ]
• Ovid, Fastorum Libri VI.
• Ovid (2004), Kline, Anthony S., ур., On the Roman Calendar, Poetry in Translation.
• Oxford English Dictionary, Oxford: Oxford University Press.
• Pliny, Historia Naturalis.
• Plutarch, Βίοι Παράλληλοι [Bíoi Parállēloi, Parallel Lives].
• Plutarch (1914), „The Life of Numa”, Ур.: Perrin, Bernadotte, The Parallel Lives, Vol. I, Loeb Classical Library, Cambridge: Harvard University Press.
• Rotondi, Giovanni (1912), Leges Publicae Populi Romani, Milan: Società Editrice Libraria.
• Rüpke, Jörg (2011), Richardson, D.M.B., ур., The Roman Calendar from Numa to Constantine: Time, History, and the Fasti, Wiley, ISBN 978-0-470-65508-5.
• Scullard, Howard Hayes (1981), Festivals and Ceremonies of the Roman Republic, Ithaca: Cornell University Press.
• Smyth, Herbert Weir (1920), A Greek Grammar for Colleges, New York: American Book Co..
• Stanyan, Temple (1707), Grecian History, London: J. & R. Tonson.

Спољашње везе

• Warburg Institute Iconographic Database (ca 1,700 images of Jupiter) Архивирано на сајту (3. март 2016)
• "Temple of Jupiter" in A Topographical Dictionary of Ancient Rome