Реч оркестрација или инструментација[1](итал. , фр. , енгл. , , рус. )[2]има три значења:
- 1. Композициони поступак у коме музичар - оркестратор (најчешће је то композитор) оркестрира неку композицију, "облачећи" је у најлепше колоритне хаљине богатих звукова музичких инструмената. Он то чини по законима оркестрације. Сваки композитор мора добро да познаје оркестрацију.
- Музичар који аранжира неку композицију за мањи музички састав зове се аранжер, а поступак уређивања - аранжирање.
- 2. Музички предмет који се изучава на музичком факултету или музичкој академији.
- 3. Наука о распореду, удвајању и употреби музичких инструмената за потребе оркестрације.
Оркестратор унутрашњим слухом и визијом "чује и види" како ће оно што оркестрира звучати.[3] Да би то постигао, оркестратор мора добро да познаје:
- Звучне карактеристике и особине музичких инструмената.
- Звучни распон сваког музичког инструмента.
- Боје свих музичких инструмената и регистре у којима најбоље звуче.
- Техничке и колоритне могућности сваког музичког инструмента.
- Који инструменти су погодни за међусобно удвајање.
- Музичку ортографију – знање о транцпозицијама, кључевима и другим специфичностима нотације за сваки инструмент понаособ.
Најчувенији оркестратори су уједно и познати композитори у историји музике, као што су:
Бриљантни оркестратори су, између осталих, били Рихард Штраус, Морис Равел, Хектор Берлиоз и Римски-Корсаков. Римски-Корсаков је написао сјајан уџбеник оркестрације који је и данас у употреби.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
