From Wikipedia, the free encyclopedia
Оклоп за личну заштиту (енгл. ) је заштитно средство израђено од чврстог материјала којим се жива сила штити од дејства непријатељског оружја. Употребљаван је од најстаријих времена и развијао се упоредо са оружјем: у периоду хладног оружја широко је коришћен за индивидуалну заштиту бораца, касније и коња; у периоду ватреног оружја (од 15. века), коришћен је као лично заштитно средство још неколико векова, али се повећањем пробојности пројектила постепено губи. Поново је ушао у употребу током Корејског рата (1950-1953).[1][2]
У периоду хладног оружја постојале су две врсте оклопа за личну заштиту: делимични и пуни оклоп.[1]
Делимични оклоп служио је за заштиту појединих делова тела (глава, врат, груди, руке, ноге). Преовлађивао је у старом, а делимично и у средњем веку.[1]
За израду најранијих оклопа употребљавана је животињска кожа, дрвена кора обложена љускама рога или рибљом крљушти, трска и кокосова лика. У Кини и Индији, на пример, оклопи су најпре израђивани од коже и дрвета, а касније, после појаве метала, стављане су на кожне оклопе бронзане плочице. Асирци[3][4] и Вавилонци су у 8. веку пре н. е. носили оклопе од штављене биволске коже са металним плочицама, а Сармати крљуштасти оклоп. Египћани су носили прсне оклопе или панцирне кошуље од различитог материјала, и шлемове.[1]
Тешка пешадија старих Грка (од 6. до 4. века пре н. е) имала је бакарне прсне оклопе, шлемове, доколенице и округле штитове, а лака - оклопе од више слојева ланеног платна. Шлем је у почетку био купастог облика, без икаквих предњих и задњих додатака, а касније је добио делове за заштиту потиљка, ушију и образа. [1]
Римски оклоп израђиван је од штављене коже са металним ојачањем (лат. ) или од металних плочица (величине 2-3 цм), повезаних у виду крљушти (лат. ); обухватао је груди и леђа; рамена су покривале уздужне металне плочице, колена метални делови, а главу шлем са перјаницом, понекад визиром за очи, деловима за образ и уши (лат. ). Етрурски шлемови имали су високи гребен и заштитник потиљка.[1]
У раном средњем веку оклоп је у западној и средњој Европи чинила верижна кошуља до кукова, израђена од штављене коже обложене металним плочицама или колутовима (брњама) поређаним у полукруг - љускасти оклоп (енгл. ). Ратници Карла Великог (772-814) носили су верижне огртаче са прсним кожним оклопима, а на ногама кожне чарапе (лат. ). [1]
Касније се између кошуље и шлема појављује оковратник, причвршћен за шлем, за заштиту грла, врата и лица; најпре је од коже, а касније од челичне жице. Ћубасти (полулоптасти) франачки шлем замењен је купастим, јер је боље одбијао стреле у ударце мача; додата му је гвоздена плочица за заштиту носа. Верижни огртач продужен је до листова ногу, са разрезима са предње и задње стране да не би сметао при јахању. [1]
Крајем 12. века шлем се заравњује; метална плочица за заштиту носа претвара се у визир (покретан или сталан) са разрезом или рупом за очи. Крајем 13. века појављују се верижне рукавице с прстима и ногавице до кукова.[1]
Од 13. века оклоп се употребљава и за заштиту предњег дела коња: само су ноздрве, уши и ноге, од колена наниже, остајали слободни. Оклопљени коњи са оклопљеним јахачима споро су се кретали и брзо умарали. Витезови су, стога, јахали на маршу лакше коње, а њихову опрему носио је посебан коњ. Лаки коњаници (туркопули) имали су, најчешће, само прсни оклоп и шлем.[1]
Источњачки народи употребљавали су, најчешће, верижне кошуље од малих, јаких жичаних карика. Турци и арабљански народи носили су на грудима и леђима по једну већу плочу и око ње виче мањих, повезаних карикама верижњаче. Татари и Черкези су, поред тога, штитили и десну руку - металним дугачким рукавом.[1]
У Србији су се у 11. веку употребљавали верижна кошуља, рукавице и шлем (кукуљица, кацига или кацида). Касније се појављују и други делови оклопа. Цар Душан је 1345. и 1347. набавио из Млетака за своју оклопну коњицу 600 оклопа за прса, 800 шенкела (за ноге), 800 коларија (за врат), 800 барбата (шлемова), 500 рукавица (лат. ) и 300 штитова.[1]
Пуни оклоп штитио је цело тело, а био је у употреби од 14. века. Настао је спајањем челичних плоча за поједина осетљива места (прса, врат, колена, лактови) у потпун плочаст оклоп, с неопходним прегибима око врата и средине тела, на рукама и ногама. Од тих оклопа најпознатији су готски и максимилијански.[1]
Руси и источни народи су у то доба носили лакше оклопе: верижне кошуље, шлемове с причвршћеном металном мрежом на лицу и плећима.[1]
У периоду ватреног оружја пуни оклоп је постепено ишчезао, јер није могао да пружи потребну заштиту од пушчаних зрна, а отежавао је руковање оружјем и смањивао покретљивост бораца. Покушај са пуним оклопима веће дебљине је пропао, јер је само грудни део тежио око 6 кг. Најпре су нестале из употребе гвоздене ципеле, затим подлактице и делови за бутине. Од 16. века употребљавали су се тзв. полуоклопи. Они које су носили немачки ландскнехти и швајцарска пешадија имали су само шлем и оклоп за груди и леђа. Сличан оклоп носили су и тешки коњаници - аркебузири, рајтери и кирасири. Кирасири су га употребљавали и у француско-пруском рату (1870), а делимично и пред Први светски рат. [1]
После Првог светског рата задржао се само шлем. У рату у Кореји (1950-1953) Американци су испробали нову врсту оклопа - специјалне грудњаке, израђене од више слојева посебне најлонске тканине. Касније су израдили тзв. композитни грудњак, састављен од 10 слојева најлонске тканине, покривених плочицама од титанијума. Тежи око 4 кг и штити од парчади граната и ручних бомби. Најновији тип заштитног грудњака (који су, као и претходни, употребљавале јединице САД, посебно пилоти хеликоптера и лаких авиона у рату у Вијетнаму) састоји се од керамике и фибергласа. Штити од пучаних зрна: ударајући у слој керамике, зрно се деформише, а фиберглас га зауставља.[1]
Војници користе металне или керамичке плоче у својим прслуцима отпорним на метке, који пружају додатну заштиту од метака из пиштоља и пушака. Металне компоненте или чврсто ткани слојеви влакана могу пружити меку отпорност оклопа на нападе ножевима и бајонетима. Верижњачу од ланаца и даље користе месари и радници у кланицама да би спречили посекотине и ране током сечења животињских трупова.
Бор карбид се користи у оклопима од тврдих плоча[5] који могу да надвладају муницију за пушке и оклопни пробој. Коришћен је у оклопним плочама као што је SAPI серија,[6] и данас у већини цивилно доступних панцира.[7][8][9]
Остали материјали укључују бор субоксид, глиницу и силицијум карбид,[10] који се користе из различитих разлога, од заштите од пенетратора волфрам карбида, до побољшаних односа тежине и површине. Керамички оклоп за тело се састоји од тврдог и крутог керамичког ударног лица повезаног са дуктилним композитним позадинским слојем.[11] Пројектил бива разбијен, окренут или еродиран док удара у керамичку ударну површину, и велики део његове кинетичке енергије се троши док је у интеракцији са керамичким слојем; позадински слој од композитних влакана апсорбује преосталу кинетичку енергију и хвата остатке метка и керамике. Ово омогућава таквом оклопу да надвлада оклопне метке од 5,56x45 mm, 7,62x51 mm и 7,62x39 mm, између осталог, са мало или нимало осетних тупих траума.[12] Врхунске керамичке оклопне плоче обично користе композитне позадинске слојеве од полиетиленских влакана ултра високе молекуларне тежине, док буџетске плоче користе арамид или фиберглас.
Дупонтов Кевлар[13] је добро познат као компонента неких прслука отпорних на метке и балистичих маски за лице.[14][15][16] PASGT кацига и прслук које војне снаге Сједињених Држава користе од раних 1980-их имају Кевлар као кључну компоненту, као и његове замене. Цивилне примене укључују одећу ојачану кевларом за возаче мотоцикала ради заштите од абразивних повреда. Кевлар у нетканом дугонитном облику се користи унутар спољашњег заштитног покривача за формирање одеће коју дрвосече користе док раде моторном тестером. Ако покретни ланац дође у контакт и поцепа спољни поклопац, дуга влакна кевлара се заплићу, зачепљују и заустављају кретање ланца док се увлаче у радни део погонског механизма тестере. Кевлар се такође користи у заштитној опреми хитних служби ако то укључује велику топлоту, на пример, гашење пожара, и кевлар у прслуцима за полицајце, службу обезбеђење и специјалце. Најновији кевлар материјал који је Дупонт развио је Кевлар XP. У поређењу са „нормалним” кевларом, Кевлар XP је лакши и удобнији за ношење, пошто његов јоргански бод није потребан за балистички пакет.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
