Норманско освајање Енглеске

Норманско освајање Енглеске је освајање енглеског краљевства, које је извео Вилијам Освајач 1066. после битке код Хастингса.^[4]

Норманско освајање Енглеске
Догађаји пред битку код Хастингса 1066.
Време 1066. Место Енглеска Исход Победа Нормана Територијалне промене Јужна Британија припала Норманском краљевству.
Сукобљене стране
Норвешко краљевство	Норманско краљевство	Англо-Саксонска Краљевина
Команданти и вође
Харoлд Хардрада  † Тостиг Гудвинсон  †	Вилијам I Освајач и Одо од Бајеа	Харолд Годвинсон  † Едвин од Мерсије Моркар од Нортумбрије
Јачина
~10.000[1]	7.000-10.000[2]	~9.000[2]
Жртве и губици
~8.000[1][3]	непознато	6000+

То је значајна прекретница енглеске историје. Енглеска је отада значајније повезана са континенталном Европом и формирана је једна од најмоћнијих монархија у Европи. Створен је један од најсофистициранијих система власти у Европи.

Промењен је енглески језик и култура и постављен је темељ за каснији дугогодишњи англо-француски сукоб.

То је било последње успешно освајање Енглеске.^[5]

Позадина

Нормани у Нормандији

Нормандија је подручје северозападне Француске, које су Викинзи почели насељавати још 911. године. Француски краљ Карло III Прости је дозволио групи Викинга под вођством Ролона да се населе у северну Француску, са идејом да они постану заштита од других будућих викиншких инвазија. То се показало као добра идеја и Викинзи тог подручја су познати као Нормани, а читава та регија је добила по њима име Нормандија. Француски краљ им 944. додељује области које су населили у трајан посед, па се формира војводство Нормандија.

Нормани су брзо прихватили француску културу, одбацили су паганизам и прешли на хришћанство. Прихватили су локалну верзију француског и додали су норманске црте, тако да се створила норманска верзија француског језика. Са локалним становништвом су се мешали и ородили. Користили су територије добијене од француског краља, као базу за ширење према Холандији, па анектирају околне територије, укључујући каналска острва.

Едвард Исповедник умире без мушких наследника

У међувремену, у Енглеској Викинзи су појачали нападе, а 991. англо-саксонски краљ Етелред II жени се ћерком војводе од Нормандије.^[5]

Викиншки напади на Енглеску су били толико јаки да 1013. англо-саксонски краљ бежи и проводи 30 година у Нормандији.^[4]

Енглеском поново влада англо-саксонски краљ Едвард Исповедник од 1042. до 1066. који умире без наследника.^[4] Због тога три различите стране почињу полагати претензије на трон:^[5]

• Харалд III Норвешки, који је био у крвном сродству са бившим краљем
• Вилијам Копиле Освајач је војвода Нормандије и у крвном сродству је са енглеским краљевима и
• Харолд Годвинсон који је изабран на традиционални начин, на сабору властеле и свештенства.

Између тројице претендената почињу сукоби.

Освајање Енглеске

Краљ Харалд III Норвешки напао је северну Енглеску у септембру 1066. и новоизабраном краљу Харолду остало је мало времена да скупи војску потребну за одбрану. Ипак новоизабрани краљ Харолд је успео да изненади Викинге у бици на Стамфорд бриџу 25. септембра 1066. године. Краљ Харалд III Норвешки је убијен у тој бици, а Викинзима је то била последња инвазија на Енглеску. Била је то пирова победа која је битно ослабила и разбила англо-саксонску војску.^[5]

У међувремену, Вилијам Копиле Освајач скупио је флоту од 600 бродова и војску од 7.000 људи. Вилијам Освајач је регрутовао војнике не само из своје Нормандије, него и из околних подручја, из Холандије и Немачке.^[5] Многи су били другорођени или трећерођени синови, којима је остајало мало или нимало наследства. Вилијам Освајач им обећава да ће бити награђени земљом и статусом, ако купе властитог коња, оклоп и оружје и придруже се његовом походу.

Битка код Хејстингса

Након одлагања од неколико седмица услед невремена искрцали се се на југу Енглеске, неколико дана након победе Харолда над Викинзима. Искрцали су се 28. септембра 1066. у Сасексу. Близу Хастингса, Вилијам Освајач је направио дрвени дворац као своју базу. Избор базе је представљао директан прст у око краљу Харолду, пошто је то било лично подручје краља Харолда.

У бици код Хастингса 14. октобра 1066, Нормани су победили, краљ Харолд је убијен, а Саксонци су побегли.^[4]

После те битке Вилијам Освајач је кренуо кроз Кент према Лондону. Избегавајући Лондон дошао је долином Темзе до утврђеног саксонског града Валингфорда у Оксфордширу, где се саксонски господар града Вигод потчињава Вилијаму Освајачу. Ту је значајно да се надбискуп Кантерберија Стиганд такође потчињава Вилијаму. Док је очекивао да се потчини и Лондон, Вилијам Освајач се кретао североисточно до Хартфордшира, где се преостали саксонски племићи предају његовој власти. Коначно је проглашен краљем при крају октобра, а крунисан је 25. децембра 1066. у Вестминстерској опатији.

Југ Енглеске је брзо признао новог краља, а на северу је трајао отпор до 1072, када је Вилијам Освајач угушио и тај отпор замењујући у побуњеним подручјима англо-саксонско племство норманским господарима. У Јоркширу је постигао споразум по коме су локални саксонски племићи могли задржати земљу у замену за избегавање побуна.^[5]

Контрола Енглеске

Вилијам Освајач

Када су једном заузели Енглеску Нормани се суочавају са низом изазова. Нормана је било веома мало у поређењу са локалним становништвом. Процењује се да је било само 5.000 норманских витезова. Претходни англо-саксонски господари су били навикнути да буду потпуно независни од централне власти, што је било супротно од норманске централизоване власти. Због жеље за независношћу од централне власти избијају сукоби. Нови нормански господари би градили замкове као упориште у случају побуне, а и за контролу целог краја.^[5]

Ако би неко од англо-саксонских господара одбио да призна легитимитет Вилијама Освајача, одузела би му се земља и титула. Земља би се поделила новим норманским господарима. На тај начин су Нормани потиснули локалну аристократију.

Није било лако ни одржавати норманску лојалност. Одржање Нормана заједно као лојалне групе било је веома значајно, јер би било какви сукоби међу њима дали шансу домаћима да се ослободе Освајача. Вилијам Освајач је зато Норманима давао земљу у мањим комадима и раштркану географски и по Енглеској и по Нормандији. Ако би се неко побунио против њега, не би могао бранити своје поседе, који су географски јако раштркани.

Али таква политика касније доводи до груписања племића, њихове организације као класе, што се другде није дешавало.

Значај

• англо-нормански језик
  Једна од најзначајнијих промена је било увођење романског англо-норманског језика као језика владајуће класе у Енглеској. Тај језик је задржао свој престиж следећих 300 година и има велики значај за модерни енглески језик. Енглески језик је изгубио много германског вокабулара, али је задржао германску структуру реченица.
• губитак англо-саксонске аристократије
  Друга директна последица Норманског освајања је готово потпуно ишчезавање англо-саксонске аристократије и губитак англо-саксонске контроле над црквом. Како је Вилијам Освајач покорио побуњенике тако им је узео земљу и дао их норманским саборцима. Већ око 1096. нема више ниједног бискупа, који би био Англо-Саксонац.

Ниједан други средњовековни освајачки поход није тако драматично погодио владајућу класу. Вилијам Освајач је постао изузетно популаран међу Норманима освајачима, јер им је дао огромне земље на управљање. Његове награде су биле и база за консолидацију властите моћи. Сваки нови земљопоседник, који је добио земљу од краља био је дужан да сагради замак и да потчини локално становништво.

Систем власти

Чак и пре доласка Нормана Англо-Саксонци су имали један од најпрофињенијих система власти тога времена. Цела Енглеска је била подељена у јединице подједнаке величине и облика зване „шер“ (енгл. ). Тим јединицама су управљали шерифи. Те административне јединице су биле аутономне и није било велике координације међу њима. Англо-Саксонци су користили писану документацију, што је у то доба било неуобичајено за краљеве у Европи који су користили речи уместо папира.

Англо-Саксонци су успоставили стално седиште власти, што је такође доста одступало од средњовековних влада, које су биле у покрету или су мењале позицију. У Винчестеру је успостављен стални трезор, па су ту почели да се гомилају бирократија и архив.

Тај облик власти наслеђују Нормани. Нормани то унапређују централизацијом система административних јединица. Године 1085, Вилијам Освајач је извршио попис становништва и имовине, што је био први такав попис у Европи након доба Римљана. Попис је омогућио увођење ефикасног опорезивања. Рачуноводство се битно унапређује и лоцира се у Винчестеру.^[5]

Нормани су владали из Нормандије. Нису владали из Енглеске. Тако је и Вилијам Освајач оставио рођака да влада Енглеском у његово име, а он сам се вратио у Нормандију. С друге стране Нормани су у Енглеској градили катедрале и замкове.

Англо-нормански и француски односи

После Норманског освајања Енглеске односи са Француском се компликују. Нормани су још држали поседе у Нормандији и тиме су били још увек вазали француског краља. У исто време они су били једнаки француском краљу, јер су сами били краљеви Енглеске. Око 1150, када се формирало Анжујско царство, Нормани су контролисали пола Француске и Енглеску, чиме су били јачи од Француске, али ипак и даље су били француски вазали. До кризе је дошло 1216, када је француски краљ Филип II Август заузео све Норманске и Анжујске поседе у Француској осим Гаскоње. То касније доводи до Стогодишњег рата.

Током живота Вилијама Освајача, његови велика територијална ширења изазвала су велики аларм не само код француског краља, него и код грофова Анжу и Фландрије.

Референце

1. Anglo-Saxon Chronicles. стр. 199.
2. Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 3) (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 407.
3. Док је данска војска извршила инвазију са 300 дугих бродова који су носили до 10.000 ратника (Jones, Charles (2011). Finding Fulford. London: WritersPrintShop. pp. 202-203), само 24 брода, или 8% читаве флоте, било је потребно да превезе преживеле након битке код Стемфорд Бриџа ("Anglo-Saxon Chronicles", p. 199).
4. Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2) (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 688.
5. Пеинтер, Сидни (1997). Историја средњег века. Београд: Цлио. стр. 203—211.

Литература

• Bates, David (1982). Normandy Before 1066. London: Longman. ISBN 978-0-582-48492-4.
• Bates, David (2001). William the Conqueror. Stroud, UK: Tempus. ISBN 978-0-7524-1980-0.
• Bennett, Matthew (2001). Campaigns of the Norman Conquest. Essential Histories. Oxford, UK: Osprey. ISBN 978-1-84176-228-9.
• Carpenter, David (2004). The Struggle for Mastery: The Penguin History of Britain 1066–1284. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-014824-4.
• Chibnall, Marjorie (1986). Anglo-Norman England 1066–1166. Oxford, UK: Basil Blackwell. ISBN 978-0-631-15439-6.
• Chibnall, Marjorie (1999). The Debate on the Norman Conquest. Issues in Historiography. Manchester, UK: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4913-2.
• Ciggaar, Krijna Nelly (1996). Western Travellers to Constantinople: the West and Byzantium, 962–1204. Leiden, Netherlands: Brill. ISBN 978-90-04-10637-6.
• Clanchy, M. T. (2006). England and its Rulers: 1066–1307. Blackwell Classic Histories of England (Third изд.). Oxford, UK: Blackwell. ISBN 978-1-4051-0650-4.
• Crouch, David (2007). The Normans: The History of a Dynasty. London: Hambledon & London. ISBN 978-1-85285-595-6.
• Crystal, David (2002). „The Story of Middle English”. The English Language: A Guided Tour of the Language (Second изд.). New York: Penguin. ISBN 0-14-100396-0.
• Daniell, Christopher (2003). From Norman Conquest to Magna Carta: England, 1066–1215. London: Routledge. ISBN 978-0-415-22216-7.
• Douglas, David C. (1964). William the Conqueror: The Norman Impact Upon England. Berkeley: University of California Press. OCLC 399137.
• Gravett, Christopher (1992). Hastings 1066: The Fall of Saxon England. Campaign. 13. Oxford, UK: Osprey. ISBN 978-1-84176-133-6.
• Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith (2001). Capetian France 987–1328 (Second изд.). New York: Longman. ISBN 978-0-582-40428-1.
• Heath, Ian (1995). Byzantine Armies AD 1118–1461. London: Osprey. ISBN 978-1-85532-347-6.
• Higham, Nick (2000). The Death of Anglo-Saxon England. Stroud, UK: Sutton. ISBN 978-0-7509-2469-6.
• Huscroft, Richard (2009). The Norman Conquest: A New Introduction. New York: Longman. ISBN 978-1-4058-1155-2.
• Huscroft, Richard (2005). Ruling England 1042–1217. London: Pearson/Longman. ISBN 978-0-582-84882-5.
• Kaufman, J. E.; Kaufman, H. W. (2001). The Medieval Fortress: Castles, Forts, and Walled Cities of the Middle Ages. Cambridge, MA: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81358-0.
• Keynes, Simon (2001). „Charters and Writs”. Ур.: Lapidge, Michael; Blair, John; Keynes, Simon; Scragg, Donald. Blackwell Encyclopaedia of Anglo-Saxon England. Malden, MA: Blackwell. стр. 99—100. ISBN 978-0-631-22492-1.
• Keynes, Simon (2001). „Harthacnut”. Ур.: Lapidge, Michael; Blair, John; Keynes, Simon; Scragg, Donald. Blackwell Encyclopaedia of Anglo-Saxon England. Malden, MA: Blackwell. стр. 229—230. ISBN 978-0-631-22492-1.
• Lawson, M. K. (2002). The Battle of Hastings: 1066. Stroud, UK: Tempus. ISBN 978-0-7524-1998-5.
• Liddiard, Robert (2005). Castles in Context: Power, Symbolism and Landscape, 1066 to 1500. Macclesfield, UK: Windgather Press. ISBN 978-0-9545575-2-2.
• Loyn, H. R. (1984). The Governance of Anglo-Saxon England, 500–1087. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1217-0.
• Marren, Peter (2004). 1066: The Battles of York, Stamford Bridge & Hastings. Battleground Britain. Barnsley, UK: Leo Cooper. ISBN 978-0-85052-953-1.
• Roffe, David (2004). „Hereward (fl. 1070–1071)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/13074. Приступљено 29. 3. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза) (subscription or UK public library membership required)
• Singman, Jeffrey L. (1999). Daily Life in Medieval Europe. Daily Life Through History. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30273-2.
• Stafford, Pauline (1989). Unification and Conquest: A Political and Social History of England in the Tenth and Eleventh Centuries. London: Edward Arnold. ISBN 978-0-7131-6532-6.
• Stenton, F. M. (1971). Anglo-Saxon England (Third изд.). Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280139-5.
• Thomas, Hugh M. (2003). The English and the Normans. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925123-0.
• Thomas, Hugh (2007). The Norman Conquest: England after William the Conqueror. Critical Issues in History. Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN 978-0-7425-3840-5.
• Thomas, Hugh M. (април 2003). „The Significance and Fate of the Native English Landowners of 1086”. The English Historical Review. 118 (476): 303—333. JSTOR 3490123. doi:10.1093/ehr/118.476.303.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Walker, Ian (2000). Harold the Last Anglo-Saxon King. Gloucestershire, UK: Wrens Park. ISBN 978-0-905778-46-4.
• Williams, Ann (2003). Æthelred the Unready: The Ill-Counselled King. London: Hambledon & London. ISBN 978-1-85285-382-2.
• Williams, Ann (2004). „Eadric the Wild (fl. 1067–1072)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/8512. Приступљено 29. 3. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза) (subscription or UK public library membership required)
• Williams, Ann (2000). The English and the Norman Conquest. Ipswich, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-708-5.

Спољашње везе

• Bibliographies for undergraduate students at the University of Sheffield, UK
• Essential Norman Conquest from Osprey Publishing
• Normans – a background to the Conquest from the BBC