митрополит црногорско-приморски од 1990. до 2020. From Wikipedia, the free encyclopedia
Амфилохије (световно Ристо Радовић; Барe Радовића, 7. јануар 1938 — Подгорица, 30. октобар 2020) био је митрополит црногорско-приморски и епископ банатски (1985—1990).
| Амфилохије Радовић | |
|---|---|
.jpg) Mитрополит Амфилохије на прослави 700 година манастира Троноша, 2017. године | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Чин | митрополит |
| Титула | архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког |
| Седиште | Цетиње |
| Посљедња епархија | Митрополија црногорско-приморска |
| Године службе | 1990—2020. |
| Претходник | Данило Дајковић |
| Наследник | Јоаникије Мићовић |
| Претходна епархија | Епархија банатска |
| Године службе | 1985—1990. |
| Претходник | Сава Вуковић |
| Наследник | Атанасије Јевтић |
| Лични подаци | |
| Световно име | Ристо Радовић |
| Датум рођења | 7. јануар 1938. |
| Место рођења | Баре Радовића, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 30. октобар 2020. (82 год.) |
| Место смрти | Подгорица, Црна Гора |
| Потпис |  |
Његова почасна и литургијска титула је гласила: архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.
Рођен као Ристо Радовић, син Ћира и Милеве (рођ. Бакић) Радовић, на Божић 7. јануара 1938. у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао је 1962. године. Поред теолошких наука, на Филозофском факултету у Београду, студирао је класичну филологију. Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за време седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, докторира, а тезу, коју пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу оцену. Потом, годину дана проводи на Светој Гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту Свети Сергије у Паризу од 1974. до 1976, где уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.
Замонашио се 1967. у Грчкој, где је потом 21. јула 1968. постао јеромонах.[1]
По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, да би крајем 1985. рукоположен у чин епископа и постављен на катедри епископа банатских са седиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког, преузевши титулу којом се прије митрополита Амфилохиja служио владика Василије. Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије, тако да је устоличен у тешко време за Српску православну цркву у Црној Гори.[2] Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника.[3] Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије Светигора, а покренуо је и широку издавачку активност.[2] Покренуо је и Радио Светигора 1998. године.
Предавао је на Богословском факултету у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бави се есејистиком и преводилаштвом.[2] Владика Амфилохије уредио је зборник Јагње Божије и звијер из бездана 1996,[4] у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји његове митрополије, митрополију су 1993. посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски.[2] Исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.[2]
Након хоспитализације патријарха Павла 13. новембра 2007, Свети архијерејски сабор одлучио је да привремено пренесе дужности патријарха српског на Свети архијерејски синод на челу са митрополитом Амфилохијем, као замјеником патријарха. Након смрти патријарха Павла, 15. новембра 2009, на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона.
Одлуком Светог архијерејског синода од 21. маја 2010, именован је за администратора Епархије рашко-призренске, а престао је то бити 26. децембра 2010. након увођења епископа липљанског Теодосија у трон епископа рашко-призренских.[5] На редовном мајском засједању Светог архијерејског сабора одржаном у периоду од 17. до 26. маја, митрополит Амфилохије је именован за администратора новоосноване Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке.[6][7][8] Као администратор мисионарио је по Јужној Америци и крстио неколико људи по православном обреду с архимандритом Рафаилом.[9]
Митрополит Амфилохије био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу добио је у фебруару 2012. године.[10][11]
Због блискости Амфилохија са народом, добио је надимак „Ђед” или „Ђедо” (као заједнички дјед свим верујућим људима) на који се радо одазивао.[12]
У Манастиру Стањевићи је отворена спомен соба посвећена владики Амфилохију. У манастиру је отворена и библиотека са преко 20.000 књига које је владика завештао манастиру.[13]
Новинар Перица Ђаковић је објавио две књиге интервјуа са митрополитом Амфилохијем, „Морачки јасновидац” и „Христос се роди”.[14]
Митрополит је у болницу примљен 6. октобра 2020. године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа била је залечена и вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест, а забиљежено и званичним лекарским налазом. Опоравак је текао у добром смеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте. Митрополитово здравствено стање се погоршало 29. октобра, када је приликом контролног прегледа примећено да отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава пнеумомедијастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Преминуо је 30. октобра 2020. у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, после примања причешћа.[15][16] Сахрањен је у крипти Саборне цркве Христовог васкрсења у Подгорици 1. новембра 2020. године.[17][18][19]
Након његове смрти објављена је књига прича, анегдота и легенди књижевника Драгана Лакићевића под насловом „Штап митрополита Амфилохија“.[20]
Новинар Перица Ђаковић је 2022. објавио књигу интервјуа са митрополитом Амфилохијем под називом Морачки јасновидац.[21]
Митрополит Амфилохије био је против одржавања Параде поноса у Београду,[22] као и против одржавања исте манифестације у Подгорици, рекавши да су сва таква окупљања „насиље над савешћу огромне већине људи”.[23]
Митрополит Амфилохије је више пута у јавности исказао став о потреби очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Такође, отворено се залагао за заједништво Србије и Црне Горе. Те своје ставове је у једном од обраћања у манастиру Морача изразио речима „Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије”.[24]
.jpg)
Преводи:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
