Лук (музика)

Лук у музици употребљавамо на три различита начина, и то као:

1. Спојница нота исте висине, лигатура (лат. - везати, спојити; итал. - везивање, спајање; енгл. ; фр. )^[1]. Бележи се у виду малог лука који спаја истоимене ноте и служи да продужи трајање тона, па се зове и „лук трајања“. Паузе се не продужавају лигатуром.

 Звучни пример 

2. Спојница нота различите висине, знак за легато (итал. - везано; енгл. ; фр. )^[1]. То је врста артикулације која се обележава луком изнад или испод групе нота, који извођача упућије да те тонове треба изводити без прекида, на један дах.^[2]

3. Ознака за фразирање (итал. , енгл. ; фр. )^[1]. То су лукови који рашчлањују (раздвајају) музичко дело у мање целине, фразе, да би оно слушаоцу постало што јасније, лепше, разумљивије и разговетније.^[3] Зове се и „лук фразе“.

У коди композиције за кларинет и оркестар Р. Лазићa - В. Перичића: Introduzione, Thema e Variazioniлукови за легато артикулацију су уједно и „лукови фразе“.

Извори

1. Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
2. Радивој Лазић, Школа за кларинет: Учим кларинет II, Приступљено 8. 4. 2013.^{[непоуздан извор?]}
3. Властимир Перичић, Наука о музичким облицима

Спољашње везе

• Р. Лазић - В. Перичић, теорија музике.
• Продужење трајања тона
• Синкопа