From Wikipedia, the free encyclopedia
Луис Федерико Лелоир (шп. ), Париз, 6. септембар 1906 — Буенос Ајрес, 2. децембар 1987, [1][2] био је аргентински лекар и биохемичар, добитник Нобелове награде за хемију 1970. године, за откриће метаболичких путева помоћу којих се синтетишу угљени хидрати, и претварају у енергију, у телу.
| Луис Федерико Лелоир | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 6. септембар 1906. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 2. децембар 1987. (81 год.) |
| Место смрти | Буенос Ајрес, Аргентина |
| Поље | биохемија |
| Институција | Универзитет у Буенос Ајресу, Буенос Ајрес, Аргентина Вашингтонски универзитет у Сент Луису, Сент Луис, САД Универзитет Колумбија, Њујорк, САД Универзитет у Кембриџу, Кембриџ, Енглеска |
| Познат по | галактоземија, метаболизам угљених хидрата, неподношење лактозе |
| Награде | Нобелова награда за хемију, 1970. |
Луис Федерико Лелоир је рођен 6. септембра 1906. године у Паризу, као син Федерика Аугуста Руфина Лелоира Бернала и Хортензије Агире де Лелоир, где су његови родитељи допутовали из Буенос Ајреса, ради лечења његовог оца. Након смрти оца, враћају се у Аргентину 1908. године, где је Луис Федерико живео заједно са својих осморо браће и сестара на великом породичном имању.[3] После основне школе Сан Мартин, наставља школовање у средњој школи Лакордер у Калију, Колумбија. Након одустајања од студија архитектуре, које је започео у Паризу, враћа се у Аргентину, где се уписао на Универзитет у Буенос Ајресу (шп. ), на одсеку за медицину и дипломирао 1932. године. Свој лекарски стаж започиње у болници Рамос Мехија у Буенос Ајресу, али убрзо се посвећује лабораторијском раду и испитивањима, када 1933. године упознаје професора Бернарда Алберта Хусеја (шп. ). Лелоир је касније тврдио да је на његову целу истраживачку каријеру он имао велики утицај зато што му је у истраживањима за докторску тезу, усмерио пажњу на рад надбубрежне жлезде и метаболизам угљених хидрата.[1][3] Професор Бернардо Хусеј је касније, 1947. године, постао и кодобитник Нобелове награде за физиологију и медицину, за откриће улоге хормона хипофизе у регулисању нивоа глукозе.[4] После само две године (1935.) Лелоир је добио признање медицинског одељења Универзитета у Буенос Ајресу за најбољу докторску тезу. Осећајући да му недостаје знања из области као што су физика, математика, хемија и биологија, 1936. године уписао се на Универзитет у Кембриџу (енгл. ) да започне напредне студије, под надзором другог добитника Нобелове награде, сер Фредерик Гауланд Хопкинса (енгл. ) који је 1929. године стекао то признање за свој рад у физиологији и откривању критичне улоге витамина.[5] Лелоирово истраживање у биохемијској лабораторији у Кембриџу било је усредсређено на ензиме, као и почетак истраживање и специјализације за метаболизам угљених хидрата.
Лелоир се вратио из Кембриџа у Аргентину 1937. године, на Универзитет у Буенос Ајресу. Међутим, због потписивања јавне петиције против нацистичког режима у Немачкој и војне владе, 1943. године, избачен је са Универзитета у Буенос Ајресу.[1] Лелоир тада емигрира у Сједињене Америчке Државе, где је преузео позицију ванредног професора одсекa за фармакологију на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, где сарађује са Карлом Коријем и Герти Кори, а затим ради и као асистент истраживач на Универзитету Колумбија.[3] Лелоир је окончао изгнанство и вратио се у Аргентину 1945. године да би радио код професора Хусеја у Биохемијском истраживачком институту фондације Кампомар (шп. ), којим ће Лелоир управљати од његовог оснивања 1947. године.[6] Његови успешни експерименти довели су до открића хемијског порекла синтезе шећера у квасцу, као и оксидације масних киселина у јетри.[7] Тим који је формирао до 1947. године, открио је како неправилан рад бубрега и ангиотензин доприносе хипертензији. Лелоир и његов тим је затим открио да код галактоземије пацијентима недостаје неопходан ензим галактоза-1-фосфат уридилилтрансфераза за претварање неупотребљиве галактозе у употребљиву глукозу. Тако су разјаснили примарне механизме метаболизма галактозе[8] [9] и утврдили узрок галактоземије, чија је последица нетолеранција на лактозу. Такође су почетком 1948. године, идентификовали нуклеотиде шећера, који су били фундаментални за метаболизам угљених хидрата.[10] У својим каснијим годинама Лелоир је наставио да проучава гликоген[11] и друге аспекте метаболизма угљених хидрата. Како се његов рад у лабораторији ближио крају, Лелоир је наставио своју професору на одсеку за природне науке на Универзитету у Буенос Ајресу, правећи паузу само да би завршио студије на Кембриџу и у Лабораторији за истраживање ензима у САД. Он је постао и један од оснивача Треће светске академије наука 1983. године, касније преименоване у Светска академија наука (енгл. ).[12]
Лелоир је изабран за међународног члана Националне академије наука САД (енгл. ), 1960. године.[13] Изабран је и за члана Америчке академије уметности и наука (енгл. ), 1961. године.[14] Добитник је награде Универзитета Колумбија за биологију или биохемију, 1967. године.[15] Лелоир је добио Нобелову награду за хемију, за његово откриће нуклеотида шећера и њихове улоге у биосинтези угљених хидрата, 2. децембра 1970. године.[1] Изабран за страног члана Краљевског друштва (енгл. ), 1972. године.[2] Одликован је 1982. године Легијом части.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
