Католичка црква у Црној Гори органски је дио Католичке цркве, на државном подручју Црне Горе.[1] Састоји се од Барске надбискупије (надбискуп Рок Ђонлешај) и Которске бискупије (бискуп Иван Штироња). У Црној Гори живи 21.299 католика, који чине око 3,5% становништва. Односи између Католичке цркве и државе Црне Горе уређени су темељним уговором, који је склопљен 2011. године.[2] Након одласка у пензију нунција за Црну Гору, надбискупа Луиђија Пецута (2021), тај положај је остао упражњен.[3]
Организација
Католици латинског обреда
Католици латинског обреда у Црној Гори хијерархијски припадају Барској надбискупији. Которска бискупија се географски налази у Црној Гори, али је административно дио Католичке цркве у Хрватској и подређена је Сплитско-макарској надбискупији.[4] Територија Каторске надбијскупије одговара територији Млетачке Албаније, која је Кампоформијским миром 1797. године прешла у састав Француске.
Католици источног обреда
Први покушаји стварања гркокатоличких установа на подручјима која припадају данашњој Црној Гори, сежу у позно средњовековно и рано нововековно раздобље, а повезани су са тадашњим настојањима Католичке цркве да поунијати Српску православну цркву у тадашњој Зети, односно Црној Гори. У време преговора око склапања Фирентинске уније, католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456), који је владао и Зетом, али тај покушај није уродио плодом.[5] Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. века створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије.[6] Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успеха.[7][8] Слични покушаји унијаћења православних Срба настављени су током 16. и 17. века на подручју Боке, а посебни напори су били усмерени ка српској православној Цетињској епархији, која је успела да се одбрани од унијаћења.[9][10][11] Покушаји унијаћења су на подручју Боке настављени и током 18. века. Поменута настојања су била део ширег рада на покатоличавању и унијаћењу православних Срба.[12][13]
Гркокатолички егзархат у Србији и Црној Гори
Све до 2001. године, гркокатоличка Крижевачка епархија је обухватала гркокатоличке вернике на целокупном подручју бивше Југославије и свих њених држава наследница: Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Македоније.
Након стварања независних држава на простору бивше Југославије, покренут је поступак за преуређење односа на подручју простране Крижевачке епархије. Прво је 2001. године створен Гркокатолички апостолски егзархат у Македонији, који је у потпуности раздвојен од Крижевачке епархије и потчињен непосредно Ватикану.[14]
Потом је 28. августа 2003. године за гркокатолике у Србији и Црној Гори створен посебан Гркокатолички апостолски егзархат у Србији и Црној Гори, односно (лат. ). Овај егзархат је задржао везу са Крижевачком епархијом. За првог гркокатоличког егзарха у Србији и Црној Гори постављен је бискуп Георгиј (Ђура) Џуџар (рсн. ).[15]
Стварањем овог егзархта, дотадашња гркокатоличка Црква Светог Николе у Руском Крстуру уздигнута је на степен катедралног храма. Према подацима из 2004. године, новостворени егзархат је на подручјима Србије и Црне Горе обухватао 26 парохија, са 17 храмова и укупно 22.934 верника, који су по етничкој припадности углавном били Русини, Украјинци и Румуни. Према подацима из 2009. године, Гркокатолички апостолки егзархат у Србији и Црној Гори имао је 22.369 верника и 18 свештеника.[16] Од тог броја, велика већина се налазила у Србији, а само мали део у Црној Гори.
Садашње стање
Нове промене су наступиле 2013. године, када су гркокатолици у Црној Гори изузети испод надлежности Гркокатоличког апостолког егзархата у Србији и Црној Гори и непосредно потчињени римокатоличким бискупима у Црној Гори, чиме је надлежност поменутог егзархата сведена само на територију Србије.[17] Приликом овог преуређења, гркокатолички верници у Црној Гори нису могли добити властити егзархат првенствено због своје малобројности, те су стога стављени под надлежност локалних римокатоличких бискупа.
Питање статуса
Једно од кључних неријешених питања о устројству Католичке цркве у савременој Црној Гори односи се на прекограничну надлежност појединих страних надбискупија. Иако у Црној Гори поред домаће Барске надбискупије постоји и Которска бискупија, Ватикан још увек није ријешио питање о оснивању посебне католичке метрополије за подручје Црне Горе, пошто домаћа Которска бискупија и даље потпада под надлежност стране Сплитско-макарске надбискупије, чији се центар налази у суседној Хрватској. Изостанак позитивних ријешења посљедица је одлуке црногорских државних власти (2011) да се Католичкој цркви призна потпуна самосталност по питању устројства локалних бискупија и надбискупија.[18]
Историја
Историја Католичке цркве на просторима данашње Црне Горе наставља се на историју старијих хришћанских установа, које су на том подручју постојале прије Великог раскола (1054).[19]
Предисторија
Појава раног хришћанства на источним обалама Јадрана везује се за прве вијекове хришћанске историје, али најранија поуздана свједочанства о успостављању црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу из позног античког периода. Тада се у већим градовима провинције Превалитене развијају прве локалне епископије. Почевши од 535. године, све епископије у тој провинцији потпадале су под надлежност новостворене Архиепископије Прве Јустинијане (локалитет Царичин Град код данашњег Лебана у Србији). Тадашња епископија у античкој Дукљи посвједочена је у изворима из 599. године, а налазила се под јурисдикцијом провинцијског митрополита у Скадру, који је био потчињен архиепископу Прве Јустинијане, под врховном јурисдикцијом Римске цркве. У политичком смислу, тадашња Превалитана је потпадала под власт Византијског царства, усљед чега се на том подручју и током наредних вијекова укрштао утицај западног и источног хришћанства.[20][21]
Након раскола
Након званичног прихватања уметка Filioque од стране Римске цркве (1014),[22] дошло је до Великог раскола (1054) и постепеног ширења новог (филиоквистичког) учења према приморским областима на источној обали Јадрана, укључујући и подручја у границама данашње Црне Горе (већи дио Дукље и дио Травуније). Намјесто дотадашњих епископија које су биле потчињене православној митрополији у византијском Драчу,[21] током 11. вијека створена је нова надбискупија са сједиштем у Бару, чиме је означен почетак дуготрајних спорова са сусједним Дубровником око јурисдикције над католицима у околним приморским областима. У исто вријеме, на подручју првобитне Которске епископије настала је филиоквистичка Которска бискупија, која је током 11. и 12. вијека неколико пута мијењала своју црквено-покрајинску припадност. Све ове католичке установе имале су веома значајну улогу у друштвеном животу на подручју тдашње државе Војислављевића, а важну улогу су задржале и након 1185. године, када је дошло до успостављања власти династије Немањића над приморским областима.[23][24][25]
Демографија
Према попису становништва у ЦГ из 2011. године, укупан број католика био је 21.299, од тога су према националној припадности:[26]
Општине са највећим бројем католика у ЦГ према попису становништва у ЦГ из 2011. године су сљедеће:[27]
Види још
Референце
Литература
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
