Remove ads
Илија Милосављевић Коларац (Колари, 1800 — Београд, 6/18. октобар 1878) био је српски трговац и задужбинар. Своју задужбинарску оставштину је наменио српском народу.[1]
| Илија Милосављевић Коларац | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1800. |
| Место рођења | Колари, Османско царство |
| Датум смрти | 18. октобар 1878. (77/78 год.) |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
| Потпис |  |
Рођен је у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац,. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.
Као дете је рањен у Првом српском устанку, после чега је његова породица пребегла преко Дунава. Илија се убрзо нашао у Београду с мало новца, где је радио као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године, ћерком трговца Милутина Радовановића. Отворио је сопствену радњу болту. Недуго затим, преселио се у Панчево због страха од кнеза Милоша. Наиме, постоји прича да када је Илија боравио у Београду, почну неки млађи Београђани носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.[2] Међутим, сам Коларац ће написати 1828. године да је у Панчево дошао због трговине и сигурне зараде у царско-краљевској аустријској држави. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио. Извозио је пшеницу, јечам, овас, суражицу, просо и кукуруз. Имао је своје бродове, који су се звали Немања и Свети Ђорђе. Такође, бавио се и узгојем и продајом свиња.[2] Коларац је напустио Панчево 1856. године.
Илија је житар трговац у Панчеву средином 1855. године, који прилаже 10 ф. за споменик песнику Лукијану Мушицком у Карловцу.[3] Његова много вољена супруга Синђелија умрла је 1855. године у Пешти, а сахрањена је у Београду, где се и сам Илија преселио следеће године. Ту се бавио трговином сољу и шалитром, а улагао је и у руднике. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. основао је Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига. Коларац је поклонио и хиљаду форинти за оснивање правне Академије у Новом Саду.
Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио га је на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.
Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти, али је Касациони суд на крају оснажио Коларчев тестамент.[4] Драгиња Петровић је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Илијине жене.[5]
Коларац cпада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет, a по њему је ресторан „Коларац” добио име, као и Основна школа у родним Коларима.
Remove ads
Спомен-плоча на месту његове родне куће
Гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Remove ads
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
Remove ads