Ибн Рушд

Ибн Рушд (латинизовано: Авероес (); рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.^[1][2] Он је аутор више од 100 књига и расправа.^[3][4] Његова филозофска дела укључују бројне коментаре о Аристотелу, по којима је у Западном свету био познат као коментатор и отац рационализма.^[5] Ибн Рушд је такође служио као главни судија и судски лекар за Алмохадски калифат.

Ибн Рушд
Пуно име	Ибн Рушд (Авероес)
Датум рођења	(1126-04-14)14. април 1126.
Место рођења	Кордоба, Андалузија
Датум смрти	10. децембар 1198.(1198-12-10) (72 год.)
Место смрти	Маракеш, Мароко
Епоха	Средњи век
Регија	Исламска филозофија
Школа филозофије	Авероизам
Интересовања	филозофија, теологија, исламско право, физика, математика, медицина
Идеје	егзистенција претходи есенцији, измирење вере и разума, инерција, секуларизам
Утицаји од	Аристотел
Утицао на	Ибн Халдун, Сигер од Брабанта, Тома Аквински

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.^[6] Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Име

Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арап. ) а скраћено само Ибн Рушд (арап. ). У модерном тамазигту, његово име би гласило .

Биографија

Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада 1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.^[7] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.^[8]

У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Маварској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.^[7] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.

Филозофија

Главни чланак: Авероизам

Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.^[7] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.

Авероес, на Рафаеловој фресци

У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.^[6] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.^[6] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.^[6]

Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.

Дела

Colliget

Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:

• „Недоследност недоследности“ (), његово најзначајније оригинално филозофско дело, у коме је бранио аристотеловску филозофију од ал-Газалијевих критика у „Недоследности филозофа“ ().
• „Одлучујућа расправа“ (), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
• , уџбеник маличке правне доктрине.
• , дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао .
• al-Kašf an manahidž al-adile, књига коју је написао после Fasl al-makala, у којој критикује теологе и захиритске учењаке.^[9]

Наслеђе

Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.

У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанске схоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.

Астероид 8318 Авероес је назван у његову част.

Види још

• Исламска филозофија
• Средњовековна филозофија

Референце

1. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 11. ISBN 86-331-2075-5.
2. Tamer, Georges (1. 2. 2011). „Averroism”. Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески). 3. „Averroism is a philosophical movement named after the sixth/twelfth-century Andalusian philosopher Ibn Rushd (Averroes, d. 595/1198), which began in the thirteenth century among masters of arts at the University of Paris and continued through the seventeenth century.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Campo, Juan Eduardo (2009). „Averroes”. Encyclopedia of Islam. Infobase Publishing. стр. 337.
4. Stone, Caroline (2003). „Doctor, Philosopher, Renaissance Man”. Saudi Aramco World. Приступљено 9. 4. 2020.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Gill, John (2009). Andalucía : a cultural history. Oxford: Oxford University Press. стр. 108–110. ISBN 978-0-19-537610-4.
6. Авероес, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови.
7. Ибн Рушд, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
8. .
9. Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 90.

Литература

• Adamson, Peter (2016). Philosophy in the Islamic World: A History of Philosophy Without Any Gaps. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957749-1.
• Agutter, Paul S.; Wheatley, Denys N. (2008). Thinking about Life: The history and philosophy of biology and other sciences. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4020-8866-7.
• Ahmad, Jamil (1994). „Averroes”. Renaissance. Lahore: Al-Mawrid. 4 (9). ISSN 1605-0045. Приступљено 14. 10. 2008.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ariew, Roger (2011). Descartes Among the Scholastics. BRILL. ISBN 978-90-04-20724-0.
• Arnaldez, Roger (1986). „Ibn Rushd”. Ур.: B. Lewis; V.L. Menage; Ch. Pellat; J. Schacht. The Encyclopaedia of Islam, New Edition. III: H-Iram. Leiden and London: Brill and Luzac & co. стр. 909—920. ISBN 978-90-04-08118-5. doi:10.1163/1573-3912_islam_COM_0340.
• Arnaldez, Roger (2000) [1998]. Averroes: A Rationalist in Islam. Превод: David Streight. University of Notre Dame Press. ISBN 0-268-02008-6.
• Ben-Menahem, Yemima (25. 4. 2017). „Borges on Replication and Concept Formation”. Ур.: Ayelet Shavit; Aaron M. Ellison. Stepping in the Same River Twice: Replication in Biological Research. Yale University Press. стр. 23—36. ISBN 978-0-300-22803-8.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Chandelier, Joël (2018). „Averroes on Medicine”. Ур.: Peter Adamson; Matteo Di Giovanni. Interpreting Averroes. Cambridge University Press. стр. 158—176. ISBN 978-1-316-33554-3. doi:10.1017/9781316335543.010.
• Belen, Deniz; Bolay, Hayrunnisa (2009). „Averroës in The school of Athens: a Renaissance man and his contribution to Western thought and neuroscience”. Neurosurgery. Oxford University Press. 64 (2): 374—381. ISSN 1524-4040. PMID 19190465. doi:10.1227/01.NEU.0000338262.42326.A1.
• Dutton, Yasin (1994). „The Introduction to Ibn Rushd's "Bidāyat al-Mujtahid"”. Islamic Law and Society. 1 (2): 188—205. JSTOR 3399333. doi:10.2307/3399333.
• Fakhry, Majid (2001), Averroes (Ibn Rushd) His Life, Works and Influence, Oneworld Publications, ISBN 978-1-85168-269-0
• Forcada, Miquel (2007). „Ibn Rushd: Abū al-Walīd Muḥammad ibn Aḥmad ibn Muḥammad ibn Rushd al-Ḥafīd”. Ур.: Thomas Hockey; . The Biographical Encyclopedia of Astronomers, Springer Reference. New York: Springer. стр. 564—565.
• Glasner, Ruth (18. 6. 2009). Averroes' Physics: A Turning Point in Medieval Natural Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956773-7.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Guessoum, Nidhal (15. 2. 2011). Islam's Quantum Question: Reconciling Muslim Tradition and Modern Science. I. B. Tauris. ISBN 978-1-84885-518-2.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hasse, Dag Nikolaus (2014). „Influence of Arabic and Islamic Philosophy on the Latin West”. Ур.: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University.
• Hillier, H. Chad. „Ibn Rushd (Averroes) (1126–1198)”. Internet Encyclopedia of Philosophy. ISSN 2161-0002.
• Iskandar, Albert Z. (2008). „Ibn Rushd (Averroës)”. Ур.: Helaine Selin. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. New York: Springer. стр. 1115—1117. ISBN 978-1-4020-4559-2. doi:10.1007/978-1-4020-4425-0_9240.
• Leaman, Olivier (2002), An Introduction to Classical Islamic Philosophy (2nd изд.), Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-79757-3
• McGinnis, Jon; Reisman, David C. (2007). Classical Arabic Philosophy: An Anthology of Sources. Hackett Publishing. ISBN 978-1-60384-392-8.
• Renan, Ernest (1882). Averroès et l'Averroïsme: Essai Historique (на језику: француски). Calmann-Lévy. Приступљено 21. 6. 2017.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sonneborn, Liz (2006). Averroes (Ibn Rushd): Muslim Scholar, Philosopher, and Physician of the Twelfth Century. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-1-4042-0514-7.
• Taylor, Richard C. (2005). „Averroes: religious dialectic and Aristotelian philosophical thought”. Ур.: Peter Adamson; Richard C. Taylor. The Cambridge Companion to Arabic Philosophy. Cambridge University Press. стр. 180—200. ISBN 978-0-521-52069-0.
• Vernet, Juan; Samsó, Julio (1996). „The development of Arabic science in Andalusia”. Ур.: Roshdi Rashed. Encyclopedia of the History of Arabic Science. Routledge. стр. 243—275. ISBN 978-0-415-12410-2. OCLC 912501823.
• Wohlman, Avital (4. 12. 2009). Al-Ghazali, Averroes and the Interpretation of the Qur'an: Common Sense and Philosophy in Islam. Routledge. ISBN 978-1-135-22444-8.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Rosenthal, Erwin I.J. (26. 12. 2017). „Averroës”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, inc.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• (језик: хрватски) Ибн Рушд ()
• (језик: енглески) Католичка енциклопедија: Авероес
• (језик: енглески) Исламска филозофија онлајн: Авероес
• (језик: енглески) Авероесова основа вере и разума у Исламу

Авероесови радови

• DARE Архивирано на сајту (30. октобар 2012), the Digital Averroes Research Environment, an ongoing effort to collect digital images of all Averroes manuscripts and full texts of all three language-traditions.
• Averroes, Islamic Philosophy Online (links to works by and about Averroes in several languages)
• The Philosophy and Theology of Averroes: Tractata translated from the Arabic, trans. Mohammad Jamil-ur-Rehman, 1921
• The Incoherence of the Incoherence translation by Simon van den Bergh. [N. B. : Because these refutations consist mainly of commentary on statements by al-Ghazali which are quoted verbatim, this work contains a translation of most of the Tahafut.] There is also an Italian translation by Massimo Campanini, Averroè, L'incoerenza dell'incoerenza dei filosofi, Turin, Utet, 1997.
• SIEPM Virtual Library, including scanned copies (PDF) of the Editio Juntina of Averroes's works in Latin (Venice 1550–1562)
• Ibn Rushd (2017). Bidayat al-Mujtahid wa Nihayat al-Muqtasid. Dar Al Kotob Al Ilmiyah. ISBN 978-2-7451-3412-7.

Информације о Авероесу

• Fouad Ben Ahmed & Robert Pasnau. „Ibn Rushd [Averroes]”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
• H. C. Hillier. „Ibn Rushd (Averroes)”. on the Internet Encyclopedia of Philosophy
• Bibliography, a comprehensive overview of the extant bibliography
• Averroes Database, including a full bibliography of his works
• Podcast on Averroes, at NPR's Throughline