Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.[6] Такође је високо цењен као правник маличке школе.
Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арап.) а скраћено само Ибн Рушд (арап.). У модерном тамазигту, његово име би гласило .
Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.[7] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.[8]
У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Маварској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.[7] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.
Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.[7] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.
У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.[6] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.[6] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.[6]
Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.
Colliget
Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:
„Недоследност недоследности“ (), његово најзначајније оригинално филозофско дело, у коме је бранио аристотеловску филозофију од ал-Газалијевих критика у „Недоследности филозофа“ ().
„Одлучујућа расправа“ (), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
, дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао .
al-Kašf an manahidž al-adile, књига коју је написао после Fasl al-makala, у којој критикује теологе и захиритске учењаке.[9]
Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.
У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанскесхоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.
Tamer, Georges (1. 2. 2011). „Averroism”. Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески). 3. „Averroism is a philosophical movement named after the sixth/twelfth-century Andalusian philosopher Ibn Rushd (Averroes, d. 595/1198), which began in the thirteenth century among masters of arts at the University of Paris and continued through the seventeenth century.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ben-Menahem, Yemima (25. 4. 2017). „Borges on Replication and Concept Formation”. Ур.: Ayelet Shavit; Aaron M. Ellison. Stepping in the Same River Twice: Replication in Biological Research. Yale University Press. стр.23—36. ISBN978-0-300-22803-8.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Chandelier, Joël (2018). „Averroes on Medicine”. Ур.: Peter Adamson; Matteo Di Giovanni. Interpreting Averroes. Cambridge University Press. стр.158—176. ISBN978-1-316-33554-3. doi:10.1017/9781316335543.010.
Dutton, Yasin (1994). „The Introduction to Ibn Rushd's "Bidāyat al-Mujtahid"”. Islamic Law and Society. 1 (2): 188—205. JSTOR3399333. doi:10.2307/3399333.
Iskandar, Albert Z. (2008). „Ibn Rushd (Averroës)”. Ур.: Helaine Selin. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. New York: Springer. стр.1115—1117. ISBN978-1-4020-4559-2. doi:10.1007/978-1-4020-4425-0_9240.
Vernet, Juan; Samsó, Julio (1996). „The development of Arabic science in Andalusia”. Ур.: Roshdi Rashed. Encyclopedia of the History of Arabic Science. Routledge. стр.243—275. ISBN978-0-415-12410-2. OCLC912501823.
DAREАрхивирано на сајту (30. октобар 2012), the Digital Averroes Research Environment, an ongoing effort to collect digital images of all Averroes manuscripts and full texts of all three language-traditions.
Averroes, Islamic Philosophy Online (links to works by and about Averroes in several languages)
The Incoherence of the Incoherence translation by Simon van den Bergh. [N. B. : Because these refutations consist mainly of commentary on statements by al-Ghazali which are quoted verbatim, this work contains a translation of most of the Tahafut.] There is also an Italian translation by Massimo Campanini, Averroè, L'incoerenza dell'incoerenza dei filosofi, Turin, Utet, 1997.
SIEPM Virtual Library, including scanned copies (PDF) of the Editio Juntina of Averroes's works in Latin (Venice 1550–1562)
