Ибн Рушд

Ибн Рушд (латинизовано: Авероес (); рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.^[1][2] Он је аутор више од 100 књига и расправа.^[3][4] Његова филозофска дела укључују бројне коментаре о Аристотелу, по којима је у Западном свету био познат као коментатор и отац рационализма.^[5] Ибн Рушд је такође служио као главни судија и судски лекар за Алмохадски калифат.

Ибн Рушд
Пуно име	Ибн Рушд (Авероес)
Датум рођења	(1126-04-14)14. април 1126.
Место рођења	Кордоба, Андалузија
Датум смрти	10. децембар 1198.(1198-12-10) (72 год.)
Место смрти	Маракеш, Мароко
Епоха	Средњи век
Регија	Исламска филозофија
Школа филозофије	Авероизам
Интересовања	филозофија, теологија, исламско право, физика, математика, медицина
Идеје	егзистенција претходи есенцији, измирење вере и разума, инерција, секуларизам
Утицаји од	Аристотел
Утицао на	Ибн Халдун, Сигер од Брабанта, Тома Аквински

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету.^[6] Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Име

Његово пуно име је било Абу ел Валид Мухамад ибн Ахмад ибн Мухамад ибн Ахмад ибн Ахмад ибн Рушд (арап. ) а скраћено само Ибн Рушд (арап. ). У модерном тамазигту, његово име би гласило .

Биографија

Рођен је у Кордоби, у Ал-Андалузу, 1126. године. Авероес је потекао из породице маличких правника; његов деда Абу Ал-Валид Мухамад је био главни судија Кордобе под Алморавидима, а његов отац, Абу Ал-Касим Ахмад, је био на истој дужности до доласка династије Алмохада 1146. Авероес је стекао образовање у области права и разних других наука, те је године 1160. године, у складу са породичном традицијом, постао кадија (судија) Севиље. Захваљујући свом племенитом пореклу, Ибн Рушд је већи део живота провео радећи као судија и дворанин.^[7] Писао је коментаре на Аристотелова дела и медицинску енциклопедију. Ибн Туфаил (на западу познат као Абубакер), филозофски везир Јусеф ал-Мансура, је упознао Ибн Рушда са Ибн Зухром (Авензоаром), великим муслиманским лекаром, који је постао његов велики учитељ и пријатељ.^[8]

У таласу фанатизма који је преплавио Андалузију након алмохадског освајања крајем 12. века, ни његове везе на високим положајима нису могле да га сачувају од политичких невоља, и Авероес је протеран у изоловано место близу Кордобе, где је на њега будно мотрено до пред саму смрт. Умро је у Маракешу, у Мароку. Авероес није оставио школу у исламском свету, и његова смрт означава помрачење либералне културе у Маварској Шпанији. Многи његови списи су сачувани на латинском и хебрејском, као и на арапском језику.^[7] С друге стране, многа дела из области логике и метафизике су заувек изгубљена услед цензуре.

Филозофија

Главни чланак: Авероизам

Ибн Рушд је писао опширне коментаре Аристотелових списа, са намером да Аристотела сачува од неоплатонистичких и религиозних примеса, посебно од оних које се могу наћи код Авицене. Његов највећи допринос представљају коментари Аристотелове „Метафизике“, непревазиђени по верности оригиналном тексту.^[7] Његово проучавање Аристотела је трајало скоро три деценије, и он је написао коментаре за скоро сва Аристотелова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ.

Авероес, на Рафаеловој фресци

У филозофији је критиковао решења основних проблема која су дали ал-Газали и Ибн Сина (Авицена). Док за Авицену универзална форма претходи индивидуалној ствари, односно егзистенција је само акцидент есенције, за Авероеса егзистенција претходи есенцији, индивидуалне супстанције су примарни егзистенти, а разликовање између њих и њихове есенције дело је ума.^[6] Авероес је такође критиковао Авиценин космолошки аргумент, тврдећи да једино физички аргументи, као што је онај који указује на потребу за првим покретачем, могу доказати постојање физичких ствари.^[6] Авероес се у великој мери бавио развијањем Аристотеловог учења о интелекту и души, заступајући учење о једном универзалном уму који је заједнички свима, и који обезбеђује оно што је опште и бесмртно у људским бићима.^[6]

Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије. Сматрао је да човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. У свом делу „Одлучујућа расправа“ (), Авероес подвлачи значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана; ово је у контрасту са ортодоксном муслиманском теологијом, где је нагласак мање на аналитичком мишљењу, а више на широком познавању извора поред Курана.

Дела

Colliget

Поред 38 коментара о Аристотелу, Авероес је написао више медицинских дела, коментар о Платоновој Држави и бројне религиозне расправе. Познатија дела су му:

• „Недоследност недоследности“ (), његово најзначајније оригинално филозофско дело, у коме је бранио аристотеловску филозофију од ал-Газалијевих критика у „Недоследности филозофа“ ().
• „Одлучујућа расправа“ (), дело у коме наглашава значај аналитичког мишљења као предуслова за интерпретирање Курана.
• , уџбеник маличке правне доктрине.
• , дугачак и детаљан коментар базиран на „Мустакараџи“ коју је написао .
• al-Kašf an manahidž al-adile, књига коју је написао после Fasl al-makala, у којој критикује теологе и захиритске учењаке.^[9]

Наслеђе

Јакоб Анатоли је превео његова дела са арапског на хебрејски током 13. века. Хебрејски преводи његових дела су такође имала трајни утицај на јеврејску филозофију.

У то време, Аристотелова дела су била махом заборављена на западу. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи, и она нису била проучавана, или им монашки учењаци нису придавали дужну пажњу. Кроз латинске преводе Авероесових дела, у 12. веку, се на запад вратило Аристотелово учење. Авероесове идеје су прихватили Сигер од Брабанта и Тома Аквински као и други (посебно на Универзитету у Паризу) унутар хришћанске схоластичке традиције која је ценила аристотеловску логику. Чувени схоластици попут Аквинског су Авероеса сматрали толико значајним да га нису ословљавали именом, већ су га једноставно називали „Коментатором“ а Аристотела су називали „Филозофом“. Осликавајући поштовање које су према њему гајили средњовековни европски учењаци, Данте је Авероеса у „Божанској комедији“ сврстао са осталим великим паганским филозофима чији духови обитавају у „месту где наклоност дугује слави“ у лимбу. Авероес се појављује у краткој причи Хорхеа Луиса Борхеса, под насловом „Авероесова потрага“, у којој он покушава да пронађе значења речи „трагедија“ и „комедија“.

Астероид 8318 Авероес је назван у његову част.

Види још

• Исламска филозофија
• Средњовековна филозофија