Владислав Слободана Рибникар (Београд, 15. јун 1900 — Београд, 1. децембар 1955) био је новинар, учесник Народноослободилачке борбе и директор Политике и ТАНЈУГ.
| владислав рибникар | |||
|---|---|---|---|
 Владислав Рибникар | |||
| Датум рођења | 15. јун 1900. | ||
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија | ||
| Датум смрти | 1. децембар 1955. (55 год.) | ||
| Место смрти | Београд, ФНР Југославија | ||
| Професија | новинар | ||
| Супружник | Стана Ђурић Јара Рибникар | ||
| Члан КПЈ од | 1941. | ||
| У току НОБ | Директор ТАНЈУГ-а | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија
Рођен је 15. јуна 1900. у Београду. Био је син лекара и новинара Слободана Рибникара, средњег сина др Фрање Рибникара и братанац новинара и оснивача листа Политика Владислава Рибникара, по коме је добио име.[1][2]
Школовање је започео у Београду, а за време Првог светског рата наставио у Француској. Желео је да се бави уметношћу па је у Паризу најпре студирао сликарство, али је по очевој жељи уписао архитектуру. Студирао је на париском универзитету Сорбони, где је дипломирао 1922. године. Након погибије браће Рибникар — Владислава и Дарка, током Првог светског рата, његов отац Слободан је након рата постао директор листа Политика. После очеве смрти, 1924. дошао је на чело Политике и у току међуратног периода је подигао до најчитанијег листа у Краљевини Југославији, који се од средине 1930-их година се изразитије антифашистички оријентисао.[1][2]
По доласку на чело Политике, 1924. године, још неупућен у практичну страну новинарства, препустио је вођење листа, а посебно уређивање политичких страница, новинару Милану Гавриловићу, и посветио се унапређивању културних и друштвених рубрика. Прихватао је и друга новинарска задужења, као што је било извештавање из градова суседних земаља, најпре Софије, коју је случајем посетио неколико дана пред највећи терористички напад у историји Бугарске, у Цркви Св. Недеље 16. априла 1925. године.[3] Пропутовао је више европских земаља и писао о њима, а 1927. је отпутовао у Москву, главни град Совјетског Савеза, тада прве социјалистичке земље. Из престонице СССР, у време када Београд са Москвом није одржавао дипломатске односе, јавио се занимљивим написима у пресеку политичких, социолошких и економских чињеница, које је лист пласирао као уводнике.[3] Током боравка у Москви ступио је у везу са члановима руководства Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који су се налазили у емиграцији. Везу са комунистима одржавао је и касније, а интензивирао је након окупације Југославије, априла 1941. године. Након доласка генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита из Загреба у Београд, почетком маја 1941, кућа Рибникара у Ботићевој улици на Дедињу постала је илегални центар водећих партијских кадрова и илегалаца. Ту је 4. јула 1941. одржана историјска седница Политбироа ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању устанка, због чега је ова кућа након рата претворена у спомен-музеј. Половином септембра 1941, преко свог пријатеља попа Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, који је био у четничком покрету Косте Пећанца, набавио је четири четничке легитимације, са којима су Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Иво Лола Рибар, напустили окупирани Београд и отишли на ослобођену територију западне Србије. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1941. године.[1][2]
Након окупације, прихватио је дужност директора „Српског издавачког предузећа”, које је основала Комесарска управа Милана Аћимовића, са циљем покретања и издавања неколико дневних и недељних новина, укључујући и лист Ново време.[4] Због сарадње са комунистима, али и одбијања захтева окупаторских власти да настави издавање листа Политика, био је октобра 1941. ухапшен и затворен у логору на Бањици. Било је планова да заједно са Иваном Рибаром напусти Београд и пређе на ослобођену територију, али је ово омело његово хапшење. Захваљујући интервенцији, доктора Вајнмана, кога је познавао преко масонских веза, као и гаранција угледних Београђана, био је марта 1942. пуштен из логора уз обавезу да буде у кућном притвору и да се не бави политичким деловањем. Заједно са супругом Јаром, маја 1943, са групом истакнутих партијских радника, напустио је окупирани Београд и преко Саве отишао у Срем, на слободну територију. Из Срема се пребацио у Босну, где се прикључио руководству Народноослободилачког покрета (НОП).[5][6][2]
Новембра 1943. у Јајцу је заједно са Мошом Пијаде био један од оснивача Телеграфске агенције Нове Југославије (ТАНЈУГ) и његов први директор. Крајем истог месеца био је већник на Другом заседању АВНОЈ-а на коме је изабран за члана Председништва АВНОЈ-а и члана Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ), у коме је био потпредседник и повереник за информације. Октобра 1944. с Виса је дошао најпре у ослобођени Аранђеловац, а одатле у Београд, са задатком да обнови излажење Политике. Од среде 25. октобра до суботе 28. октобра организовао је рад редакције, администрације, штампарије и експедиције за први поратни број – 11.798. од оснивања листа.[6][2][3]
Након ослобођења Југославије, био је министар просвете у Привременој влади ДФЈ, а од 1946. председник Комитета за културу и уметност. Од 1948. до 1951. био је председник Комитета за кинематографију, члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ и Централног одбора Народног фронта Југославије, а од 1953. председник Југословенског црвеног крста. Године 1947. био је делегат ФНРЈ на заседањима Генералне скупштине ОУН-а и УНЕСКО-а, где је једно време био члан Извршног савета. Од ослобођења до смрти био је директор Политике.[6][2]
У првом браку са Станом (1905—1986), рођеном Ђурић, имао је сина академика Слободана и две ћерке — Милицу и Ивану. Након развода, Стана се преудала за Хуга Клајна и са њим родила сина Ивана. Из брака са Јаром Рибникар, рођеном Хајек, са којом се оженио 1936. имао је сина Дарка и ћерку Владиславу.
Умро је у Београду 1. децембра 1955. године. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног ослобођења, којим је одликован 26. фебруара 1945. године.
По њему је названа Огледна основна школа „Владислав Рибникар”.
Референце
Литература
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
