From Wikipedia, the free encyclopedia
Велеиздајнички процес у Бањалуци (1915—1916) био је највећи од 17 таквих процеса у Босни и Херцеговини, вођених у Првом свјетском рату. Процес је почео у моментима када Краљевина Србија и силе Антанте доживљавају неуспехе. Оптужено је 156 особа (Срба) различитих занимања – истакнути политичари, учитељи, ученици, трговци, свештеници, адвокати и други. Коначном пресудом, изреченом 1916. године; 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година. Преостале 53 особе су ослобођене оптужбе.
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Избијањем Првог свјетског рата, Босна и Херцеговина је проглашена ратном зоном.
У самој Босни и Херцеговини није било никаквог политичког живота, па је тамо владала гвоздена војничка стега.
У земљи су основани војни судови, комисије и штабови, који су прогонили политички сумњива лица.
Такође, уведени су шуцкори (паравојска) чији задатак је, између осталог, био онемогућавање помоћи Срба из Краљевине Србије онима у Босни и Херцеговини. Све вријеме рата вршена је присилна регрутација. Током 1914. и 1915. године, Земаљска влада са аустроугарским генералом Стјепаном Саркотићем (1858—1939) на челу укинула је Уредбу о аутономији цркве и школе у Босни и Херцеговини, назив цркве је из српско-православна променила у источно-православна, распустила је босанскохерцеговачки Сабор и укинула Устав.
Земаљска влада за Босну и Херцеговину увела је и забрану употребе ћирилице.
„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu.“[1]
Такође, затваране су српске школе, укинута крсна слава, забрањен рад свим српским друштвима.
_-_Sarajevo,_1914.jpg)
Међу српским културним удружењима, најпознатија су била „Народна одбрана“ и „Просвјета“. Друштво „Народна одбрана“ настало је 1908. године у Србији, као полувојна патриотска организација, а већ 1909. године трансформисана је у културно-просветно удружење које је убрзо стекло упоришта широм Босне и Херцеговине.
Из „Просвјете“, друштва чији је главни циљ био помагање српских ђака и студената, поручивали су: „Ми нашим школама, новчаним заводима, задругама, разним друговима и општинама тежимо да осигурамо свој опстанак, хоћемо да очувамо, окупимо и уредимо народну снагу и да помогнемо тешки рад на развијању и напредовању.“ Иако је настала шест година раније (1902), „Просвјета“ је из угла Аустроугарских окупационих власти посматрана као продужена рука „Народне одбране“. Чланови ових двију организација имали су велики утицај међу српским живљем у Босни и Херцеговини, па су били на списку најнепожељнијих људи у Аустроугарској монархији, и на врху црне листе људи које је требало казнити.
Посебан значај и утицај међу Србима у БиХ имао је Соколски покрет, који се у својој организацији и раду није обазирао на државне границе.
Од самог краја 19. века, па до првих деценија 20. века оснивана су широм српског етничког простора патриотска друштва Сокола и Побратима. Аустроугарска је знала да иза „Народне одбране“ стоји Влада Краљевине Србије, а да је за целокупни српски Соколски покрет био (од 1908. године) посебно задужен генералштабни пуковник Милутин Гр. Мишковић (1864—1934).
Од 1911. године (сви Српски соколи су наступили јединствено већ на „Другом свесоколском слету“ који се одржао у Загребу од 12. до 16. августа 1911. године)[2], све су се српске соколске жупе (Фрушкогорска, Крајишка, Босанско-херцеговачка, Приморска и Жупа у Америци) и друштва ујединиле у „Савез српског соколства“ (у Београду).
Седиште „Савеза српског соколства“ налазило се „у истој згради“[3] у којој је била и полувојна српска патриотска организација „Народна одбрана“ (основана је 1908. године), што ће касније (после Сарајевског атентата 1914. године) аустроугарске окупационе власти искористити као разлог за гашење српских соколских организација на територији под њиховом контролом.[4]
Соколска удружења су била места окупљања младих, код којих се захваљујући изузетно квалитетном васпитачком кадру (састављеном од угледних Срба) убрзано развијала национална свест. Ништа пре њега, а ни после њега није успело толико да мобилише масе људи око напредних националних идеја.
После Сарајевског атентата, аустроугарске окупационе власти су кренуле (под лажним оптужбама[5]) у велику полицијску акцију хапшења угледнијих Срба у БиХ.
На иницијативу хрватског националисте и генерала Стјепана Саркотића, организован је велики „Велеиздајничком процес“ у Бањалуци, који је почео 3. новембра 1915. године, а завршио се 16. марта 1916. године, оптужено је 156 Срба, а на основу § 111, т ј. ради велеиздаје и за све (осим тројице малолетних), предложена је смртна казна.[6]
Међу оптуженима је било чак 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 12 приватних чиновника, 32 трговца и трговачка помоћника, 6 гостионичара, 13 занатлија, 8 државних чиновника, 12 ђака, 26 тежака и 2 даме.
Као првооптужени у Бањалучком процесу означен је Васиљ Грђић (1875—1934), професор историје и географије у Гацку, посланик у босанском Сабору и секретар друштва „Просвјета“.
Грђић је у својој одбрани говорио 11 сати, упорно бранећи друштво „Просвјета“, због чега му је чак и окупациони суд одао признање.[7]
,_prvooptuzeni_u_Banjaluckom_veleizdajnickom_procesu.jpg)
Због веза са „Народном Обраном“ (као њени повереници) оптужени су:
Због веза са друштвом „Просвета“ оптужени су:
Због рада у „Соколу“ и „Побратимству“ оптужени су:
,_srpski_sokolski_vodja.jpg)
Још пре оптужнице умро је у бањалучком затвору у истрази судски вежбеник Коста Јевтић.
За време расправе умрли су:
Због болести је из судске расправе био излучен Мићо Мићић, а Божидар Томић је скинут са оптужнице, јер је ради велеиздаје већ раније био кажњен у Бихаћу.
Судску расправу је водио Коломан Милец од Драскоца ( ) као председник, а као вотанти су учешће узели Јулије Ансион ( ) и др Мајер Хофман ( ).
Оптужбу су заступали за „Народну Обрану“ др Вилим Кенинг ( ), а за Друштва Хрват Жига Пинтер, док су оптужене бранили Данило Димовић, др Владо Андрић и Јосип Соукал.
Пресуда суда донесена је 22. априла 1916. године, уочи православног Васкресенија.
По Пресуди, осуђени су били на смрт вешањем (с примедбом да се вешају по овом реду):
На 20 година је осуђен:
На 18 година затвора су осуђени:
На 16 година затвора су осуђени:
На 15 година затвора су осуђени:
На 14 година затвора су осуђени:
На 12 година затвора су осуђени:
На 10 година затвора су осуђени:
На 8 година затвора су осуђени:
_u_srpskoj_sokolskoj_uniformi.jpg)
На 7 година затвора су осуђени:
На 6 година затвора су осуђени:
На 5 година затвора су осуђени:
На 3 године затвора су осуђени:
На 2 године затвора су осуђени:
Остали су „у помањкању доказа“ били ослобођени оптужбе.
Врховни суд Босне и Херцеговине је 8. фебруара 1917. године у већем делу потврдио првостепену пресуду из Бање Луке.
.jpg)
Влада Краљевине Србије је пажљиво пратила судски процес, интересујући се за судбину затвореника.
И на седницама Министарског савета редовно је извештавано о дешавањима у Бањалуци, као и о акцијама које су стране земље спроводиле како би спасиле шеснаест осуђеника на смрт.
Влада је знала да једино може да покуша да успостави везе са Ватиканом и Краљевином Шпанијом да би обезбедила ургенцију за помиловање или преиначење пресуде осуђеним Србима.
Пјетро Гаспари (1852—1934), тј. итал. , кардинал Римокатоличке цркве и водећи дипломата у време папе Бенедикта XV (1854—1922) је већ маја 1916. године послао писмо у Беч.
Међутим, одговор је био негативан, јер су на двору тврдили да осуђеници нису Срби, него Босанци и да се папа, залагањем за њихово помиловање, меша у унутрашње послове Двојне монархије.
Папа Бенедикт XV је био свестан да ће егзекуција шеснаесторице осуђеника штетити угледу Монархије, а као највећа католичка земља, Аустроугарска је у Ватикану заузимала посебно место.
Зато је Гаспари, јула 1916. године, послао у Беч још једно писмо, у ком је навео да се међу осуђеницима налазе и четири свештеника, чије помиловање би донело велику захвалност Ватикана.
У писму је, такође, истакао папину обавештеност о негативном ставу светске јавности.
Из Мадрида су већ крајем маја 1916. године послали прво писмо у Беч.
Међутим, одговора није било.
Упућена је још једна молба са шпанског престола на адресу Франца Јозефа (1830—1916).
Месеци су пролазили, али одговора није било.
Након сазнања да жалба осуђеника није уродила плодом, скоро све наде биле су упрте у Шпанију и краља Алфонса XIII.
Поред папе Бенедикта XV, у Бечу се највише поштовало мишљење Шпанаца, као (неспорне) песнице католицизма.
Након интервенција са свих страна, било је очекивано да ће Алфонс XIII послати писмо у Беч.
И послао га је последњих дана фебруара.
У писму последњем цару Аустроугарске Карлу I (1887—1922), упућеном из Мадрида, писало је, између осталог, да се „он, краљ, нарочито интересује судбином осуђених Срба, Бањалучана“.
О свим интервенцијама, посебно оним са Алфонсовог двора и из Ватикана, много се говорило у аустроугарским круговима.
Наравно, ником од лидера царства није било пријатно што је светска јавност на страни оних које су они осудили као најгоре непријатеље.
Још више им је сметало што су уз Србе Шпанија и Ватикан, највећи центри католицизма.
Карло I је, након бројних писама, телеграма и посета са разних страна, а понајвише због интервенција из Шпаније, донио одлуку да ће помиловати шеснаест Срба.
Овој одлуци је допринела и лоша ситуација унутар Аустроугарске, као и стање на фронтовима.
Аустроугарски цар је, 15. фебруара 1917. године, израдио план помиловања и већ следећег дана га прослиједио у Шпанију.
Телеграм који је Карло послао шпанском краљу, гласи:
„Удовољавајући Вашој жељи и искрено радостан, што могу вршити право помиловања, укинуо сам шеснаесторици Бошњака смртну казну.“.
Своју одлуку Карло је једино саопштио Алфонсу XIII, који је ову информацију одмах проследио даље.
Тако је већ следећег дана (17. март) и председник српске владе Никола Пашић (1845—1926) на Крфу добио телеграм са радосном вешћу.
Уз помоћ краља Алфонса XIII, папе Бенедикта XV и многих других светских државника и дипломата, шеснаест људи спасено је смрти. Њих осморица (Васиљ Грђић, Коста Гњатић, Матија Поповић, Бошко Чапрић, Ђорђо Дакић, Михајло Савић, Мирко Томовић и Чедо Милић) добили су доживотне казне затвора, петорица (Симо Беговић, Милан Петковић, Димитрија Јевђевић, Милутин Јовановић и Петар Билбија) казну од 20 година затвора, две особе (Димшо Јокановић и Алекса Јакшић) осуђене су на 16, а једна (Радивој Ђурановић) на 15 година тешке тамнице.
Сви осуђени су ослобођени одмах по завршетку рата. Бањалучка Господска улица је 1921.[8] преименована у Краља Алфонза XIII, а 1. марта 1941, дан након његове смрти, одата му је пошта звоњењем звона са православне цркве[9].
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
