Алфонсо XIII од Шпаније

Алфонсо XIII (Мадрид, 17. мај 1886 — Рим, 28. фебруар 1941), у Шпанији познат и као Африканац, био је краљ Шпаније de jure од 1886, а de facto од 1902. до 1931. Био је последњи краљ пре успостављања Друге шпанске републике.

Алфонсо XIII од Шпаније
Датум рођења	(1886-05-17)17. мај 1886.
Место рођења	Мадрид,  Краљевина Шпанија
Датум смрти	28. фебруар 1941.(1941-02-28) (54 год.)
Место смрти	Рим,  Краљевина Италија
Супружник	Victoria Eugenie of Battenberg
Потомство	Alfonso, Prince of Asturias, Infante Jaime, Duke of Segovia, Infanta Beatriz of Spain, Infanta Maria Cristina of Spain, Хуан од Бурбона и Батенберга, Infante Gonzalo of Spain, Leandro de Borbón, Roger Marie Vincent Philippe Lévêque de Vilmorin, Fernando de Borbón y Battenberg
Родитељи	Алфонсо XII од Шпаније Марија Кристина од Аустрије
Династија	Бурбон
Претходник	Алфонсо XII од Шпаније
Наследник	Niceto Alcalá-Zamora, Infante Jaime, Duke of Segovia

Постхумно је дете Алфонса XII,^[1] а за краља је проглашен одмах по рођењу 17. маја 1886. године. Владао је од 1886. до 1931. године.^[1]Његова мајка, краљица Марија Кристина од Аустрије из куће Хабзбург, именована је регенткињом за време његове малолетности. Када је навршио 16 година, 17. маја 1902, преузео је краљевске дужности.

Шпанија је, међутим, у то време патила од три тешка проблема која ће на крају и довести до пропасти либералне монархије: недостатак реалних политичких представника ширих друштвених слојева; веома лоша ситуација народних маса, а нарочито сељака; проблеми настали као последица рата са мароканским Берберима из Рифа; и каталонски национализам потпомогнут барселонском буржоазијом. Ови и други проблеми онемогућили су да се успостави права либерална демократија, што је довело до диктатуре Прима де Ривере, кога је Алфонсо XIII подржао. Након пропасти диктатуре, Алфонсо XIII је фаворизовао повратак ка демократији, међутим, целокупна политичка класа га је напустила зато што се осећала издатом због његове подршке коју је пружио диктатури Прима де Ривере.

Након локалних избора 1931. који су представљали неку врсту референдума између монархије и републике, Алфонсо XIII је напустио Шпанију и више никад се није вратио. Умро је у Риму, где је и сахрањен. Његови посмртни остаци пренесени су у Краљевску крипту манастира Ескоријал 1980.

Познат је и као зачетник краљевских шп. спортских клубова у Шпанији, од којих је први Депортиво ла Коруња, а вероватно најпознатији Реал Мадрид.

Владавина

Регентство

Алфонсо XIII родио се након смрти свог оца, Алфонса XII, и крштен је као Алфонсо Леон Фернандо Марија Хајме Исидро Пасквал Антонио од Бурбона и Хабзбург-Лорене. Његова мајка, Марија Кристина Хабзбург-Лорена, владала је у његово име као регенткиња између 1885. и 1902, када је Алфонсо постао пунолетан. Године пред крај регентства и нешто пре почетка његове владавине, Шпанија је пролазила веома тежак период на политичком и социјалном плану: након војне интервенције САД 1898. у рату са колонијама, Шпанија је изгубила своје последње три колоније: Кубу, Порторико и Филипине, догађај који је у историји познат као Пропаст '98.

Почетком 20. века, Шпанија је узела учешћа у новим колонијалним ратовима на северу Марока, зона која јој је била додељена Шпанији у међународним расподелама, што ће одвести у рат са Рифом. Када је напунио 16 година, Алфонсо XIII, кога су у Каталонији звали Каметес („Ножице“, зато што је имао врло танке ноге) је био проглашен пунолетним и преузео је све уставне функције шефа државе.

Парламентарна монархија

Алфонсо, 1900. године

Четири године касније, напунивши 20 година, оженио се британском принцезом Викторијом Еухенијом од Батенберга, нећакињом британског краља Едварда VII и унуком краљице Викторије. По повратку са венчања, краљевски пар је за длаку избегао покушај атентата, који је извео анархиста Матеу Морал; бомба, сакривена у букету цвећа који је Морал бацио ка краљевској кочији, убила је и озледила многе пролазнике и учеснике краљевске поворке. Краљевски пар је остао чудом неозлеђен.

Током прве две декаде Алфонсове владавине, Шпанију су потресали социјални немири у свим њеним главним градовима, од којих се истиче догађај познат у историји као Трагична недеља и који се десио 1909. године у Барселони и другим каталонским градовима, када је дошло до више крвавих обрачуна између шпанске војске и радника које су подржали анархисти, републиканци и социјалисти. Повод за ове сукобе била је регрутација резервиста за рат у Мароку која је била примљена с великим негодовањем нарочито у редовима радничке класе, због закона о регрутацији који је тада био на снази, а који је дозвољавао ослобођење плаћањем 6.000 реала, сума која је била недостижна за радничке класе. Осим тога, већина резервиста издржавали су своје породице и били су једини извор прихода који је нестајао ако би они били регрутовани.

Диктатура Прима де Ривере

Године 1921. захваљујући катастрофалној ратној тактици, Шпанија је доживела тежак пораз од рифске морнарице у бици код Ануала код Мелиље. Овај пораз је имао веома негативан одјек у шпанској јавности која је већ била веома критична према Алфонсовој политици према Мароку и уопште према целом политичком систему Рестаурације. Поведена је истрага којом се открила умешаност високих функционера Алфонсове администрације, али овај извештај, који је добио име Извештај Пикасо, никада није био објављен.

У оваквој политичкој клими, генерал Примо де Ривера извршио је војни удар 13. септембра 1923. уз апсолутну подршку Алфонса XIII, који му је потом поверио формирање владе. Према неким историчарима, Алфонсо XIII је подржао државни удар како би се избегло објављивање резултата Извештаја Пикасо, који су могли да доведу краља у веома компромитујући положај.

Примо де Ривера је формирао владу у чији састав су улазила само војна лица (Војни директоријум), да би од 1925. године у њен састав ушла и цивилна лица (Цивилни директоријум). Током диктатуре, Примо де Ривера је привео крају рат у Мароку искрцавањем у Алусемасу 1925, што је на крају довело до дефинитивног шпанског освајања Рифа 1927. године.

Отпор диктатури Прима де Ривере био је све већи, тако да је Алфонсо 29. јануара 1930. сменио генерала са места председника Савета министара и на његово место именовао генерала Дамаса Беренгера с намером да поново успостави уставни режим. Овај период је у шпанској историји познат под именом Диктабланда^[2]

Укидање монархије

Краљ Алфонсо са сином, принцем престолонаследником, 1915.

Након пада диктатуре, све чешће су биле антимонархистичке демонстрације, на којима се краљ оптуживао за подршку коју је пружио Приму де Ривери, и приписивала му се одговорност за катастрофу код Ануала. Исте године републиканске странке су се ујединиле против монархије потписивањем Пакта из Сан Себастијана. Дошло је до више немира у редовима војске у ваздухопловној бази Кватро Вијентос (Мадрид) и Хака које је влада успела да угуши. У Хаки, вође су били капетани Фермин Галан и Анхел Гарсија Ернандез, који су након војног суђења били стрељани.

Фебруара 1931. године адмирал Алфонсо XIII је прогласио Хуана Баутисту Азнара председником савета. Његова влада је расписала локалне изборе 12. априла 1931. на којима су победу однели републиканци. Након избора, одмах је била проглашена Друга република, а краљ је напустио земљу истог дана, како би избегао избијање грађанског рата.

У ноћи између 14. и 15. априла, Алфонсо XIII је кренуо из Мадрида у Картахену својим аутомобилом, одакле је испловио за Марсељ на једном од бродова Шпанске морнарице, и одатле кренуо за Париз. Краљева породица је кренула из Аранхуеза возом следећег јутра.

Законом од 26. новембра 1931. Кортеси су краља оптужили за велеиздају. Тај закон је Франсиско Франко опозвао 15. децембра 1938.

Алфонсо и Франко

Након избијања грађанског рата, Алфонсо XIII је безрезервно подржао Франка и фалангисте. Однос који је Алфонсо XIII имао са Франком био је врло присан и врло је добро документован. Упознао је Франка након његових успеха у Мароку. Након тога, остали су у контакту и полако се њихов однос продубљивао, а Франко је постао краљев љубимац. Јануара 1923. године, краљ је Франку доделио војни орден као и почасну титулу у оквиру државне коморе, а кад се Франко оженио, краљ му је био кум на свадби (краљ је послао као свог представника градоначелника Овиједа, генерала Лосаду). Франко је дискутовао лично с краљем о могућностима евентуалног повлачења из Марока. Марта 1925, током једне посете, генерал Примо де Ривера је предао Франку писмо од краља заједно са златним привеском са религиозним мотивима. Писмо се завршавало овим речима: „Врло добро знаш колико те воли и цени твој одани пријатељ који те топло поздравља. Алфонсо XIII.“ Краљевским декретом од 4. јануара 1928. године, Алфонсо XIII је именовао Франка директором недавно основане Опште војне академије. Франко је гласао у корист монархије у Сарагоси, међутим, пред крај грађанског рата, 4. априла 1937. написао му је писмо с потцењивачким тоном: наиме, краљ, који је био управо донирао франкистима милион пезета, написао је Франку писмо у ком је изразио своју забринутост због веома слабе пажње која се поклања обнови монархије. Франко му је на то одговорио да је врло мало вероватно да ће краљ вршити било какву значајну улогу у политици земље у блиској будућности с обзиром на грешке које је починио у прошлости. Након завршетка рата, монархија није била обновљена, а краљ је разочарано изјавио: „Одабрао сам Франка још док је био нико и ништа. Он ме је издао и варао на сваком кораку.“

Живот у изгнанству

краљ Алфонсо

Током изгнанства Алфонсо је више пута мењао место боравка, иако је последњих година свог живота провео у Риму. Након смрти Алфонса Карлоса од Бурбона, војводе од Сан Хајмеа 1936, карлистичког претендента на шпански престо под именом Алфонсо Карлос I, постао је такође и претендент на француски престо под именом Алфонсо XIII од Шпаније и Алфонсо I од Француске и Наваре.

Дана 15. јануара 1941. одрекао се места шефа Краљевске куће у корист свог сина Хуана^[3]. Умро је 28. фебруара 1941. у Гран Хотелу у Риму услед болести плућа. Био је сахрањен у цркви Санта Марија де Монтсерат де лос Еспањолес у Риму све до 19. јануара 1980, када су његови посмртни остаци били пребачени у Краљевску крипту у манастиру Ескоријал, а према наређењу његовог унука и бившег шпанског краља, Хуана Карлоса I.

Брак и деца

Дана 31. марта 1906. оженио се британском принцезом Викторијом Еухенијом од Батенберга (1887—1969), нећакињом британског краља Едварда VII и унуком краљице Викторије.

Краљевски пар је имао седморо деце:

• инфант Алфонсо Пио Кристино Едуардо, принц Астурије (1907—1938), одрекао се својих права на престо 1933, непосредно пред проглађење Друге Републике, како би се оженио Кубанком шпанског порекла Еделмиром Сампедро и Робато и обичном грађанком. Носио је титулу грофа од Ковадонге. Касније се оженио Мартом Естер Рокафорт у Алтазара. Ни у једном од бракова није имао деце.
• инфант Хаиме Леополдо Исабелино Енрике (1908—1975), глувонем од рођења, одрекао се права на престо 1933 под притиском својих родитеља, постао је војводом од Сеговије. По очевој линији наследио је право на француски престо и у Француској је био познат као војвода од Анжуа (1941—1975). Први брак је склопио са Францускињом Емануелом де Дампјер, са којом је имао деце. Након развода са Емануелом, поново се оженио са Шарлотом Лујзом Августом Тидеман са којом није имао деце.
• инфанта Беатриз Исабел Федерика Алфонса Еухенија (1909—2002), удала се за Алесандра Торлонија, петог принца ди Чивитела-Чеси.
• инфант Фернандо, мртворођен 1910.
• инфанта Марија Кристина Тереса Алехандра (1911—1996), удала се за Енрикеа Еухенија Мароне-Синзана, грофа од Мароне.
• инфант Хуан Карлос Тереса Силвестре Алфонсо (1913—1993), наследник шпанског престола и гроф од Барселоне, није никад владао, отац краља Хуана Карлоса I, у чије име се одрекао престола 1977.
• инфант Гонзало Мануел Марија Бернардо (1914—1934), хемофиличар.

Краљ је такође имао и троје ванбрачне деце:

• са француском аристократкињом Мелани де Гофриди де Дортан, Рожер Левеке де Вилморин (1905—1980).
• са шпанском глумицом Кармен Руиз Морагас, Леандра Алфонса Руиза Морагас (1929), и Марију Тересу Руиз Морагас (1925—1965), које никад није признао. Леандро је 2003. године добио право од шпанског судства да користи титулу Бурбона, под именом Леандро Алфонсо де Борбон Руиз. Алфонсо је такође имао две кћерке са две учитељице своје деце.

Његов унук Хуан Карлос I је постао шпански краљ 1975. године.^[1]

Породично стабло

16. Карлос IV од Шпаније

8. Infante Francisco de Paula of Spain

17. Марија Лујза од Парме

4. Francis, Duke of Cádiz

18. Франц I од Сицилије

9. Luisa Carlotta of the Two Sicilies

19. Марија Изабела од Шпаније

2. Алфонсо XII од Шпаније

20. Карлос IV од Шпаније (= 16)

10. Фернандо VII од Шпаније

21. Марија Лујза од Парме (= 17)

5. Изабела II од Шпаније

22. Франц I од Сицилије (= 18)

11. Марија Кристина од Две Сицилије

23. Марија Изабела од Шпаније (= 19)

1. Алфонсо XIII од Шпаније

24. Леополд II, цар Светог римског царства

12. Карл од Аустрије, војвода од Тешена

25. Infanta Maria Luisa of Spain

6. Карл Фердинанд од Аустрије

26. Фридрих Вилхелм, кнез од Насау-Вајлбурга

13. Хенријета од Насау-Вајлбурга

27. Лујза Изабела од Кирхберга

3. Марија Кристина од Аустрије

28. Леополд II, цар Светог римског царства (=24)

14. Јозеф, палатин Угарске

29. Infanta Maria Luisa of Spain (=25)

7. Елизабета Францишка од Аустрије

30. Лудвиг од Виртемберга

15. Duchess Maria Dorothea of Württemberg

31. Хенријета од Насау-Вајлбурга (1780—1857)

Породица

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Викторија Еухенија од Батенберга		24. октобар 1887.	15. април 1969.

Деца

име	слика	датум рођења	датум смрти	супружник
Алфонсо од Бурбона и Батенберга		10. мај 1907.	6. септембар 1938.	Еделмира Сампедро и Робато; Марта Естер Рокафорт-Алтузара
Хајме од Бурбона и Батенберга		23. јун 1908.	20. март 1975.	Емануела де Дампјер; Шарлота Лујза Августа Тидеман
Беатриз од Бурбона и Батенберга		22. јун 1909.	22. новембар 2002.	Алесандро Торлонија
Фернандо од Бурбона и Батенберга		21. мај 1910.	21. мај 1910.	умро на рођењу
Марија Кристина од Бурбона и Батенберга		12. децембар 1911.	23. децембар 1996.	Енрико Мароне
Хуан од Бурбона и Батенберга		20. јун 1913.	1. април 1993.	Марија Мерседес од Бурбона-Две Сицилије
Гонзало од Бурбона и Батенберга		24. октобар 1914.	13. август 1934.	није се женио; преминуо од последица саобраћајне несреће

Референце

1. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 38. ISBN 86-331-2075-5.
2. Ради се, наиме, о својеврсној игри речи. На шпанском, диктатура се каже , а само значи „тврда“, па се у складу с тим у речи део заменио речју , што значи „мека“.
3. Хуан, гроф од Барселоне, 1977. године се одрекао престола у корист свог сина, Хуана Карлоса I, који је већ био крунисан за краља 1975. године одмах након Франкове смрти, у складу са законом о сукцесији на месту шефа државе из 1947. године. Овим одрицањем престола грофа од Барселоне, био је враћен династички легитимитет историјској монархији, како је то забележено у члану 57 шпанског Устава из 1978. године.

Литература

• Javier Moreno Luzón (ed.) .: Alfonso XIII, un político en el trono, Madrid, Marcial Pons. 2003.  978-84-95379-59-7. стр. 373–403.
• Morgan C. Hall .: Alfonso XIII y el ocaso de la monarquía liberal, 1902–1923, Madrid, Alianza Editorial. 2005.  978-84-206-4790-6.

Види још

• Велеиздајнички процес (1915—1916)

Спољашње везе

• Биографија Алфонса XIII на сајту Библиотека Мигел Сервантес Архивирано на сајту (29. новембар 2010)(језик: шпански)
• Алфонсо XIII и криза система Рестаурације(језик: шпански)
• Родослов Алфонса XIII(језик: шпански)

Алфонсо XII

краљ Шпаније 1886 — 1931.

Хуан Карлос I