Алија

За друге употребе, погледајте страницу Алија (вишезначна одредница).

Алија ибн Аби Талиб или Алија (арап. )‎ (25. мај 600. или 16. март 599 — 27. јануар 661) се сматра код сунита четвртим од четири праведна калифа. Шиити га сматрају првим имамом и првим правим калифом. Алија је био Мухамедов рођак, а касније се оженио Мухамедовом ћерком Фатиму. Био је халиф од 656. до 661., а шиити га сматрају имамом од 632. до 661.

Алија ибн Аби Талиб
Пуно име	Алија ибн Аби Талиб
Датум рођења	између 599. и 600.
Место рођења	Мека,
Датум смрти	27. јануар 661.
Место смрти	Куфа, Ирак
Гроб	Џамија Имама Алија (Наџаф, ИРК)
Супружник	Fatimah Zahra, Khawlah bint Ja'far, Umm ul-Banin, Umamah bint Zainab, Asma bint Umays
Потомство	Muhsin ibn Ali, Hasan ibn Ali, Husayn ibn Ali, Al-Abbas ibn Ali, Abdullah ibn Ali, Jafar ibn Ali, Muhammad ibn al-Hanafiyyah, Zaynab bint Ali, Umm Kulthum bint Ali, Hilal ibn Ali, Uthman ibn Ali, Ruqayya Mashhad
Родитељи	Абу Талиб Фатима бинт Асад
Претходник	Мухамед
Наследник	Хасан ибн Али

Током Алијиног детињства, његов отац се нашао у дуговима, па се о дечаку побринуо Мухамед, Абу Талибов нећак. Након Мухамедовог позива, Али је прешао на ислам негде између 9. и 11. године и тако постао један од првих муслимана.^[1] Његово прихватање позива јавно је објављено у хадису Јавма ал-Инзара^[2] у којем га је Мухамед назвао својим гувернером, замеником и везиром.^[1] Такође се преноси да је током хиџре, у ноћи Мабита, помагао Мухамеда крајњом жртвом.^[1] Након пресељења у Медину и проглашења интер-муслиманског братства, Мухамед га је изабрао за свог брата.^[3] Али је у Медини током већине војних похода био носилац заставе исламске заставе и представљао је једног од главних ратника, убрзо постајући познат по свом јунаштву.^[1]

Питање Алијиног права на калифат након Мухамедове смрти довело је до великог јаза међу муслиманима и њихове поделе у два правца, сунизам и шиизам.^[4] По повратку са опроштајног хаџа, у близини града Гадир-Хум, Мухамед је рекао: „Коме сам ја Мавла, а Алија је Мавла“, међутим, сунити и шиити другачије тумаче ове речи. Док су шиити уверени да то значи успостављање имамата, односно да је калифат предат Алији, сунити то тумаче у контексту Мухамедовог израза пријатељства и љубави.^[5] Након Мухамедове смрти, када је Али био заузет верским обредима око сахране, група муслимана окупила се у Сакифи и, након међусобних савета око избора Посланиковог наследника, коначно положила заклетву Ебу Бекру.^[6] Алија у почетку је одбио да положи заклетву на верност Ебу Бекру, међутим, након шест месеци је то коначно учинио. Није учествовао у ратовима вођеним током мандата прва три калифа^[7] и није био политички активан, са изузетком учешћа у изборима трећег калифа Османа. Ипак, тројица владара редовно су се саветовала са Алијом о верским, правосудним и политичким питањима.^[8]

Рођење

Рођен је у Хијаз регији средишње западне Арабије. Када је Алијина мајка била трудна имала је чудне снове. Уласком у светилиште у Меки десили су се чудни догађаји са зидовима светилишта, па наводно није могла три дана да изађе одатле. Трећега дана је изашла са Алијом у наручју.

Детињство и младост

Алијин отац Ебу Талиб је био шеик значајне гране племена Курејш и био је Мухамедов ујак. Када је Мухамед остао без родитеља, а касније и без деде Ебу Талиб га је узео к себи. Алија је био млађи од Мухамеда. Када је Мухамед први пут јављао о божјем надахнућу Алија је имао 10 година. Веровао је Мухамеду и почео је да верује у ислам и чврсто је стајао уз Мухамеда током кажњавања муслимана у Меки. Године 622. ризиковао је свој живот и спавао у Мухамедовом кревету да би спречио атентаторе да убију Мухамеда, а и да би му омогућио да побегне. После Хиџре Алија је остао у Меки и ризиковао живот да би спровео Мухамедова упутства да свим власницима врати оно што су му дали да им чува на сигурном.

Алија у Медини

Прва мала заједница муслиманских емиграната у Медини била је јако сиромашна. Нису имали земље, ни кућа и живели су од милостиње коју би добили од оних који би прешли на ислам. Алија је делио све тешкоће са заједницом. Алија је учествовао у свим биткама сем једне. Заједно са Мухамедом у тим биткама се борио за ислам. Први пут се истакао као ратник у бици код Бадра 624. Ту је убио 20 или 22 непријатеља. Истакао се и у бици код Ухуда, као и у многим другим биткама, где је користио свој расцепљени мач зулфикар. У тој бици је убио двојицу носача застава, па је тиме ослабио морал паганске војске, а ојачао морал муслимана.

Зулфикар, представа Алијинога мача

Мухамедово проглашење наследника

Када се са хаџилука враћао у Медину Мухамед је 10. марта 632, одржао говор у коме је нагласио да је Алија његов наследник. Аутентичност изјаве је спорна. Сви шиити верују да је то тачно, а само део сунита верује да је то тачно.

Смрт Мухамеда

Мухамед је био нешто болестан 632. и изгледало је да се опоравио. Отишао је на молитву у џамију, а када се вратио брзо је умро. Док су Алија и Мухамедова блиска породица прали и припремали мртво тело за сахрану, мала група одабраних је гласањем прогласила Ебу Бекра за Мухамедова наследника тј. за првога халифа. Према сунитском тумачењу Мухамед је умро и није одредио наследника, па је наследник, халиф одабран гласањем. Шиити сматрају да је Мухамед одредио Алију за наследника и да је то много пута свима рекао. Због тога није одмах дошло до поделе, јер се Алија није борио против изабранога халифа. Шиити нису прихватали ни Ебу Бекра ни два следећа халифа Омера и Османа. Сунити тврде да је Алија то прихватио и подржавао такву власт, а шиити да се дистанцирао.

Халифат

Убиство Али ибн Аби Талиб - сликар: Иоусеф Абдинејад (Yousef Abdinejad)

Алија је постао халиф 656. након што је халиф Осман настрадао у побуни. Алија је посмењивао провинцијске гувернере, који су углавном били Османови рођаци. Заменио их је поверљивим помоћницима. Главни град је преселио из Медине у Куфу у Ираку. Алија је убијен у атентату у граду Куфа док је држао јутарњу молитву у џамији. Убиле су га Хариџије, муслиманска секта која се успротивила његовом прихватању арбитраже у спору против Муавије, војсковође и зачетника Омејадске династије, који је желео да га свргне са власти.

Шиити верују да се Алијин гроб налази у џамији у Наџафу

Алијин гроб

Многи шиити верују да Алија није желео да му непријатељи обешчасте гроб и да је зато тражио да га тајно сахране. Према једној причи ставили су га мртвог на камилу и тамо где је камила поклекла био му је гроб. Већина шиита верује да је Алија сахрањен у Наџафу, па је око његовога гроба настала џамија имама Алије.

• У Авганистану се верује да је Алија сахрањен у Мазари Шарифу код чувене Султан Ахмедове џамије.

Потомци

Два Алијина сина са Фатимом су Хасан ибн Алија и Хусеин ибн Алија. Хасан није прихватио халифат да не би изазвао крвопролиће, док се млађи Хусеин одазвао позиву становника Ирака да их ослободи неправедних намесника и погинуо у борби код Кербеле у Ираку. Хасан је обожаван од шиита као други имам, а Хусеин као трећи имам. Позивајући се на једну Мухамедову изреку забележену у чувеној збирци коју је саставио Ел Бухари, према којој ће бити "дванаест принчева, а сваки из племена Курејш", данашњи већински тзв. дуодецимални шиити следе дванаест имама који су потекли од Алије и Фатиме:

1. Ебу-л-Хасан Али „Ел-Муртада“ ибн Еби Талиб (600—661);
2. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Муџтеба (625—670);
3. Сејид ел-шухада Ебу Абдилах Ел Хусеин (626—680);
4. Ебу Мухамед Али Зејн Ел Абидин ибн Хусеин (659—713);
5. Ебу Џафер Мухамед Ел Бакир ибн Али (677—733);
6. Ебу Абдилах Џафер Ел Садик ибн Мухамед (702—765);
7. Ебу Хасан Ел Евел Муса Ел Казим ибн Џафер (746—799);
8. Ебу Ел Хасан Ел Сани Али Ел Рида ибн Муса (765—818);
9. Ебу Џафер Ел Сани Мухамед Ел Таки Ел Џевад ибн Али (811—835);
10. Ебу Ел Хасан Ел Салис Али Ел Наки Ел Хади ибн Мухамед (827—868);
11. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Аскери ибн Али (846—874);
12. Ебу Ел Касим Мухамед Ел Махди ибн Хасан (869- ).

Остали Алијини потомци који потичу од ових имама називају се шерифи или сејиди, што означава племенито порекло. Мухамедови потомци су поштовани и од сунита и од шиита. Многи познати муслимани тврде да воде порекло од Мухамеда.

• Хашемитска краљевска династија Јордана и Ирака
• Алауитска династија из Марока
• Хусеини породица из Либана
• Ага Кан из исмаилске заједнице

Чувени цитати

• Похлепа је стално ропство
• Нема богатства као што је образовање и нема сиромаштва попут незнања
• Нека ти твоје дело буде твој пријатељ, а жеља непријатељ.^[9]
• Уколико вам узвишени Бог подари благодат, захвалите, а уколико вас искуша са тешкоћама, будите стрпљиви.^[9]
• Уистину никад нећеш стићи до онога што желиш, осим ако будеш стрпљив према ономе што желиш.^[9]
• Када год код неког угледаш добар морал, очекуј од њега и остале врлине.^[9]

Али је аутор дела Стаза речитости (Нехџ-ул-белага) у коме се налазе његове изреке, политички говори и савети верницима о смерном и богобојазном животу. Сматра се да је он оснивач арапске граматике, а чувени Ебу Ел Есвед Ел Дуали био је његов ученик.

Референце

1. Gleave (2008)
2. Tabatabai (1975), str. 39.
3. Vidi:

   • Shah-Kazemi (2006), str. 37.
   • Gleave (2008)
   • Poonawala (1.8.2011), i.
   • Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
4. Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
5. Vidi:

   • Tabatabai (1975), str. 40.
   • Dakake (2007), str. 34-40.
   • Dakake (2.2.2012), i.
   • Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
6. Vidi:

   • Veccia Vaglieri (1977), str. 57.
   • Madelung (1997), str. 26-27, 30-43. i 356-360.
7. Veccia Vaglieri (1986), str. 381.
8. Vidi:

   • Veccia Vaglieri (1986), str. 382.
   • Labaf (2002), str. 177-190.
9. Hadisi od ehlul bejta Архивирано на сајту (3. јануар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.

Литература

• Ahmed, M. Mukarram (2005). Encyclopaedia of Islam. Anmol Publications PVT. LTD. ISBN 978-81-261-2339-1.
• Al-Shaykh Al-Mufid (1986). Kitab Al-Irshad: The Book of Guidance into the Lives of the Twelve Imams. Routledge Kegan & Paul. ISBN 978-0-7103-0151-2.
• Al-Tabari, Muhammad ibn Jarir (1990). History of the Prophets and Kings, translation and commentary issued by R. Stephen Humphreys. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-0154-5. (volume XV.)
• Ashraf, Shahid (2005). Encyclopedia of Holy Prophet and Companions. Anmol Publications PVT. LTD. ISBN 978-81-261-1940-0.
• Chirri, Mohammad (1982). The Brother of the Prophet Mohammad. Islamic Center of America, Detroit, Michigan. Alibris. ISBN 978-0-942778-00-7.
• Corbin, Henry (1993) [1964]. History of Islamic Philosophy. London: Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2. Translated by Liadain Sherrard, Philip Sherrard.
• Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7033-6.
• Gaon, Sherira (1988). The Iggeres of Rav Sherira Gaon (на језику: енглески). Превод: Nosson Dovid Rabinowich. Jerusalem: Rabbi Jacob Joseph School Press - Ahavath Torah Institute Moznaim. OCLC 923562173.
• Gleave, Robert M. (2015). „Encyclopaedia of Islam, THREE”. Encyclopaedia of Islam Online. Brill. ISSN 1573-3912.
• Halm, Heinz (2004). Shi'ism. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1888-0.
• Hamidullah, Muhammad (1988). The Prophet's Establishing a State and His Succession. University of California. ISBN 978-969-8016-22-7.
• Holt, P.M.; Lambton, Ann K.S.; Lewis, Bernard, ур. (1970). Cambridge History of Islam. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29135-4.
• Kelen, Betty (2001). Muhammad: The Messenger of God. Taylor Production. ISBN 978-0-929093-12-3.
• Kelsay, John (1993). Islam and War: A Study in Comparative Ethics. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-25302-8.
• Lambton, Ann K. S. (1991). Landlord and Peasant in Persia. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-293-7.
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3.
• Lawson, Todd, ур. (2005). Reason and Inspiration in Islam: Theology, Philosophy and Mysticism in Muslim Thought. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-470-2.
• Lewis, Bernard (1991). The Political Language of Islam. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-47693-3.
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64696-3.
• Merrick, James L. (2005). The Life and Religion of Mohammed as Contained in the Sheeah Traditions. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-5536-7.
• Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shi'ism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5.
• Nasr, Seyyed Hossein; Dabashi, Hamid; Nasr, Vali (1989). Expectation of the Millennium. Suny Press. ISBN 978-0-88706-843-0.
• Nasr, Seyyed Hossein; Leaman, Oliver (1996). History of Islamic Philosophy. Routledge. ISBN 978-0-415-13159-9.
• Nasr, Seyyed Hossein (2006). Islamic Philosophy from Its Origin to the Present. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-6799-2.
• Qazwini, Muhammad Kazim; Ordoni, Abu Muhammad (1992). Fatima the Gracious. Ansariyan Publications. OCLC 61565460.
• Peters, F. E. (2003). The Monotheists: Jews, Christians, and Muslims in Conflict and Competition. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11461-3.
• Redha, Mohammad (1999). Imam Ali Ibn Abi Taleb (Imam Ali the Fourth Caliph, 1/1 Volume). Dar Al Kotob Al ilmiyah. ISBN 978-2-7451-2532-3.
• Rizvi, Akhtar; Saeed, Sayyid (1988). Imamate: The vicegerency of the Holy Prophet. Bilal Muslim Mission of Tanzania. стр. 24—. ISBN 978-9976-956-13-9. Архивирано из оригинала 17. 6. 2016. г.
• Robinson, Chase F. (2003). Islamic Historiography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62936-2.
• Shaban, Muḥammad ʻAbd al-Ḥayy (1971). Islamic History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29131-6.
• Shah-Kazemi, Reza (2007). Justice and Remembrance: Introducing the Spirituality of Imam Ali. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-526-5.
• Singh, N.K. (2003). Prophet Muhammad and His Companions. Global Vision Publishing Ho. ISBN 978-81-87746-46-1.
• Stearns, Peter N.; Langer, William Leonard (2001). The Encyclopedia of World History: Ancient, Medieval, and Modern. Houghton Mifflin Books. ISBN 978-0-395-65237-4.
• Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn (1979). Shi'ite Islam. Suny press. ISBN 978-0-87395-272-9.| Translated by Seyyed Hossein Nasr.
• Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn (1987). The Quran in Islam: Its Impact and Influence on the Life of Muslims. Zahra. ISBN 978-0-7103-0265-6.
• Watt, William Montgomery (1953). Muhammad at Mecca. Oxford University Press.
• Zeitlin, Irving M. (2007). The Historical Muhammad. Polity. ISBN 978-0-7456-3998-7.
• Al-Bukhari, Muhammad. Sahih Bukhari, Book 4, 5, 8.
• Ali ibn Abi Talib (1984). Nahj al-Balagha (Peak of Eloquence), compiled by ash-Sharif ar-Radi. Alhoda UK. ISBN 978-0-940368-43-9.
• Ali ibn al-Athir. In his Biography, vol 2.
• Ibn Taymiyyah, Taqi ad-Din Ahmad. Minhaj as-Sunnah an-Nabawiyyah. (In Arabic)
• Muslim ibn al-Hajjaj. Sahih Muslim, Book 19, 31.
• Abdul Rauf, Muhammad; Seyyed Hossein Nasr (1996). Imam 'Ali ibn Abi Talib: The First Intellectual Muslim Thinker. Al Saadawi Publications. ISBN 978-1-881963-49-3.
• Al-Tabari, Muhammad ibn Jarir. History of the Prophets and Kings, translation and commentary issued in multiple volumes 1987 to 1996. SUNY Press. volumes 6–17 are relevant.
• Cleary, Thomas (1996). Living and Dying with Grace: Counsels of Hadrat Ali. Shambhala Publications, Incorporated. ISBN 978-1-57062-211-3.
• Corn, Patricia (2005). Medieval Islamic Political Thought. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2194-1.
• Gordagh, George (1956). Ali, The Voice of Human Justice. ISBN 978-0-941724-24-1.(in Arabic)
• Kattani, Sulayman (1983). Imam 'Ali: Source of Light, Wisdom and Might, translation by I.K.A. Howard. Muhammadi Trust of Great Britain and Northern Ireland. ISBN 978-0-9506986-6-3.
• Khatab, Amal (1996). Battles of Badr and Uhud. Ta-Ha Publishers. ISBN 978-1-897940-39-6.
• Lakhani, M. Ali; Reza Shah-Kazemi; Lewisohn, Leonard (2007). The Sacred Foundations of Justice in Islam: The Teachings of Ali Ibn Abi Talib, Contributor Dr Seyyed Hossein Nasr. World Wisdom, Inc. ISBN 978-1-933316-26-0.
• Madelung, Wilferd (15. 10. 1998), The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-64696-3
• Motahhari, Morteza (1997). Glimpses of the Nahj Al-Balaghah, translated by Ali Quli Qara'i. Islamic Culture and Relations Organisation. ISBN 978-964-472-071-0.
• Motahhari, Morteza (1981). Polarization Around the Character of 'Ali ibn Abi Talib. World Organization for Islamic Services, Tehran. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г.
• Rogerson, Barnaby (4. 11. 2010), The Heirs of the Prophet Muhammad: And the Roots of the Sunni-Shia Schism, Little, Brown Book Group, ISBN 978-0-7481-2470-1
• Rogerson, Barnaby (2008), The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni-Shia Split, Overlook, ISBN 978-1-59020-022-3

Енциклопедија

• Shah-Kazemi, Reza, Ali ibn Abi Talib, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014.  1-61069-177-6.
• Encyclopaedia of Islam Online. Brill. 2004. ISSN 1573-3912. E-.
• Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc.
• Martin, Richard C. (2004). Encyclopedia of Islam and the Muslim World: A-L. Macmillan. ISBN 978-0-02-865604-5.
• Encyclopædia Iranica. Center for Iranian Studies, Columbia University. ISBN 978-1-56859-050-9.
• Meri, Josef W.; Jere L. Bacharach (2006). Medieval Islamic Civilization: A-K, index. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-96691-7.
• Jones, Lindsay (2004). Encyclopedia of Religion. Gale Group. ISBN 978-0-02-865733-2.

Спољашње везе

Сунитска биографија

• Biography from USC's MSA website

Шиитска биографија

• Brief Biography
• Ali's Birth in the Kaaba
• Website devoted to the Life of Imam Ali ibn Abi Talib
• Sayings of Imam Ali ibn Abi Talib
• Imam Ali ibn Abi Talib Архивирано на сајту (1. јул 2007)
• Imam Ali ibn Abi Talib The Commander of the Faithfull

• Imam Ali foundation
• Imam Ali ibn Abi Talib Nahjul Balagha
• Imam Ali ibn Abi Talib's status