Remove ads

Аглутинативни језици су назив за један тип језика који имају заједничке структурне особине, а који не спадају нужно у исту језичку породицу, нити имају територијалног додира. Аглутинативни су језици у којима су граматички наставци на једној речи бројни и јасно видљиви, и сваки наставак има само једну функцију. Назив је изведен од латинског глагола agglutinare, што значи „слепити“. У аглутанитивне језике спадају баскијски, турски, чеченски, дравидски језици, уралски језици (фински, естонски, мађарски), јапански, корејски, инуктитут, свахили, есперанто, неки језици америчких домородаца, као и клингонски. Друге примере налазимо у раној историји Блиског истока: еламитски језик, урату језик, хетитски језик, сумерски језик.

Remove ads

Особине аглутинативног типа језика

Аглутинативни тип језика карактерише:

За разлику од флективних језика, као што је српски језик, где један граматички наставак има више значења (нпр. купила: -ла носи значење перфекта, трећег лица, једнине и женског рода), у неком аглутинативном језику би ова значења била раздвојена оделитим наставцима. Примери:

  • Финска реч taloissani »у мојим кућама« се анализира овако: talo (»кућа«) + i (множина) + ssa (инесивни падеж, »у«) + ni (означава припадност првом лицу једнине, »мој«)
  • Мађарски језик поштује исти принцип: ház (»кућа«) → házam (»моја кућа«) → házaim (»моје куће«) → házaimban (»у мојим кућама«)
  • Турски: ev (»кућа«) - evler (»куће«) - evlerim (»моје куће«) - evlerimde (»у мојим кућама«) или adam-lar-i (човек-множина-генитив: »(од) људи«)
  • Јапански: samukunakattadeshôka »не беше тако хладно као сада, зар не?« анализира се на овај начин: samui (»хладно«) + kunai (негација) + katta (прошло време) + deshô (кондиционал) + ka (означава питање)

Пошто аглутинативни језици имају велики број наставака (морфема) по речи, може се лаички рећи да имају наглашену "правилност". На пример, јапански језик има само три неправилна глагола, а турски језик, само један.

Аглутинација је такође назив за извођење речи, творбени процес који је препознат у многим језицима. У аглутинацију спада и слагање речи (спајање више речи унутар једне при чему добијена реч има ново значење): носо-рог у српском или mata-hari „сунце“ у индонежанском, што би се буквално превело као „око-дан“[1]. С овим у вези, може се рећи да по творби речи, германски језици (изузев енглеског и шкотског) спадају у аглутинативни тип, првенствено у инемицама, али не и по деклинацији и другим граматичким особинама по којима спадају у флективне језике.

Remove ads

О подели на језичке типове

Оснивачем лингвистичке типологије сматра се Фридрих фон Шлегел јер је први употребио термине афиксални и флективни језици у свом делу „О језику и мудрости Индијаца“[2]. Под афиксалнима или аглутинативним подразумевао је језике у којима се наставци додају простим налепљивањем, па се могу лако препознати и може им се одредити јединствено значење. Та подела се задржала и до данас, мада се језички тип више не односи само на морфолошку структуру и језици се не сврставају само у један тип.

Владимир Скаличка, чешки лингвиста Прашке школе, користећи већ постојеће термине (изолативни, флективни и аглутинативни језици), проширио је особине сваког типа. Аглутинативни тип карактерише чврст ред речи у реченици, слаба подела на врсте речи, нема синонимије и хомонимије наставака (један наставак : једно значење), нема категорије рода, изражена је консонантност, обиље наставака долази на појединачну реч.[2] Оваква типологија се разликује од традиционалне у следећим особинама: 1) у традиционалној типологији типови су се односили на морфологију, а овде су проширени и на друге структуре, посебно на синтаксичку; 2) немогуће је пронаћи језик који ће имати све особине једног типа, јер је сваки тип, у суштини, апстракција, али један тип доминира, и 3) класификација језика прешла је у класификацију типова.[2]

Језици у свом историјском развоју мењају структурни тип коме припадају. На пример, јерменски језик се сврстава у флективни тип, али се све више примећују аглутинативни процеси. Промена типа се може пратити и код језичких породица и грана. У индоевропским језицима изражено је кретање од флективног до аглутинативног или коренског типа, док је у угро-финској породици смер од аглутинативног ка флективном или полисинтетичком.[2] За сада није утврђено да из једног типа произилази обавезно други тип, већ су све комбинације уочене.

Remove ads

Референце

Wikiwand in your browser!

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.

Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.

Remove ads