Шкотски језик

За келтски језик погледајте страницу Шкотски гелски језик.

Не поистовећивати са Шкотски енглески језик.

Шкотски је германски језик који се говори у Шкотској и деловима Алстера.^[1]

шкотски
Говори се у	Уједињено Краљевство, Република Ирска
Број говорника	Матерњи језик: 110.000–125.000 (1999–2011) Секундарни језик: око 1,5 милиона (недостаје датум)
Језичка породица	индоевропски кентумски германски западногермански северноморски германски англофризијски енглески шкотски
Писмо	латиница
Званични статус
Службени језик у	-
Језички кодови
ISO 639-2	sco
ISO 639-3	sco
Шкотско говорно подручје у 20. веку
Распрострањеност шкотског језика у 20. веку   Већински језик   Мањински језик

С обзиром да не постоје јасни критеријуми за разликовање језика од дијалекта, постоје различита мишљења о лингвистичком, историјском и социјалном статусу шкотског језика.^[2] Шкотски се често сагледава као варијанта староенглеског језика,^[2] али постоји мишљење да се ради о посебном германском језику, блиском норвешком или данском.^[2]

Историја

Ширење и расподела шкотског језика у Шкотској и Алстеру:

  Староенглески почетком 9. века

  Рани шкотски почетком 15. века

  Савремени шкотски средином 20. века

Нортумбријски дијалект староенглеског језика настао је на простору данашње југоисточне Шкотске до реке Форт до 17. века.^[3] Углавном је остао ограничен на ово подручје до 13. века, и коришћен је у свакодневној употреби док је гелски коришћен као званични језик пред судом. Временом се на овом подручју развио средњоенглески, познат и као рани шкотски који је временом почео да се разликује од нортумбријског дијалекта услед имиграције из скандинавских земаља.^[4] Касније су велики утицај на шкотски имали романски језици, латински и нормански француски^[5] а касније и француски, холандски и средњонемачки језик услед трговине и имиграције.^[6]

Од 13. века рани шкотски се проширио у Шкотској, услед јачања шкотских институција и слабљења француског утицаја. До 16. века развио се средње шкотски језик који је био углавном независан у односу на енглески.^[7] Од 1610. до 1690. око 200.000 Шкота населило је област Улстер у Ирској.^[8] У неким областима Шкоти су били многобројнији у односу на енглеске насељенике.^[9] Савремени шкотски се развио након 1700. када је савремени енглески прихваћен као књижевни језик.

Статус

Пример раног шкотског језика, Единбург

До Уговора о Унији из 1707, када су Шкотска и Енглеска приступиле стварању Краљевства Велике Британије, постоје броји докази да су Шкоти задржавали свој језик као независан.^[10]

Данашња влада Велике Британије прихвата шкотски као регионални језик и признат је као регионални или мањински језик у Европи.^[11]

Види још

• Шкотски гелски језик

Референце

1. „List of declarations made with respect to treaty No. 148”. Conventions.coe.int. Архивирано из оригинала 09. 07. 2011. г. Приступљено 9. 9. 2012.
2. A.J. Aitken in The Oxford Companion to the English Language, Oxford University Press. 1992. стр. 894.
3. A History of Scots to 1700 Архивирано на сајту (26. мај 2011), DOST Vol. 12 p. xxxvi
4. A History of Scots to 1700, DOST Vol. 12 p. xliii
5. A History of Scots to 1700, pp. lxiii-lxv
6. A History of Scots to 1700, pp. lxiii
7. Corbett, John; McClure, Derrick; Stuart-Smith, Jane, ур. (2003). „A Brief History of Scots”. The Edinburgh Companion to Scots. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 9ff. ISBN 978-0-7486-1596-4.
8. Montgomery & Gregg 1997, стр. 572 harvnb грешка: no target: CITEREFMontgomeryGregg1997 (help)
9. Adams 1977, стр. 57 harvnb грешка: no target: CITEREFAdams1977 (help)
10. Nostra Vulgari Lingua: Scots as a European Language 1500–1700 Архивирано на сајту (16. јул 2011) By Dr. Dauvit Horsbroch
11. „Second Report submitted by the United Kingdom pursuant to article 25, paragraph 2 of the framework convention for the protection of national minorities” (PDF). Coe.int. Приступљено 16. 8. 2013.

Литература

• Corbett, John; McClure, Derrick; Stuart-Smith, Jane, ур. (2003). „A Brief History of Scots”. The Edinburgh Companion to Scots. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 9ff. ISBN 978-0-7486-1596-4.