Јуре Францетић

Јурај „Јуре” Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912 — Слуњ, 27. децембра 1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. Пре Другог светског рата био је студент и усташки емигрант. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије којa је извршила многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП.^[1][2] Касније је постао командант свих јединица Усташке војнице у Босни и Херцеговини.

Јуре Францетић
Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић у Зворнику после завршетка операције Трио
Пуно име	Јурај Францетић
Датум рођења	(1912-07-03)3. јул 1912.
Место рођења	Прозор, код Оточца, Аустроугарска
Датум смрти	27. децембар 1942.(1942-12-27) (30 год.)
Место смрти	Слуњ, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто)
Војска	Усташка војница
Јединица	Црна легија
Учешће у ратовима	Борбе за источну Босну 1942.
Одликовања	Гвоздени крст

Биографија

Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912.^[3][4] После завршене гимназије уписао се на студије права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због својих антијугословенских политичких активности. У Оточцу, где је био протеран, је остао неко време и марта 1933. је емигрирао у Италију. Положио је усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године је провео у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружио усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'.^[5]

После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се вратио у Југославију новембра 1937. године,^[6] али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се вратио и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора који је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку (12. јануара 1941) да би избегао хапшење и затвор.^[4]

Други светски рат

Францетић држи говор српским избеглицама у источној Босни

Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника.^[7] О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, је написао: „Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију."^[8]. После формирања Независне Државе Хрватске априла 1941, Францетић је био главни усташки представник.^[9] Францетић и десет других усташа су организовали Црну легију. Францетић је постао командант Црне легије у чину пуковника усташке војске. Кватерник је веровао да је Францетић „рођени герилац и син наше брдовите Херцеговине” - што је био довољан разлог да буде војни командант у Босни и Херцеговини.^[10] Францетићеве усташе су преузеле управу локалне државне администрације и отпустиле све државне службенике и учитеље који су били категорисани као „Србијанци”, а такође и оне који су били Јевреји. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја су биле свакодневне активности Францетићевих усташа - засноване на усташкој политици и правдане званичном усташком политиком која је захтевала тотално истребљење Јевреја и покољ, прогон Срба и њихово присилно покатоличавање у Босни и Херцеговини.^[11] Францетић је лично учествовао у хапшењу, затварању и испитивању истакнутих Срба и Јевреја и њихових вођа (Мискин, Албахари)^[12] и директно наредио да се неки од њих убију.^[13] Штавише, Францетић је претворио свој стан на Алифаковцу у Сарајеву у затворску кухињу и перионицу рубља.^[14]

Декларисани циљ Црне легије је био одбрана границе тадашње Хрватске са Србијом, границе која је у ратно доба била на реци Дрини. Начин „одбране” територијалне целовитости НД Хрватске се састојао у масовном покољу и депортацији Срба у Босни и Херцеговини. Пропагандисти Легије су приказивали ову „одбрану” као законити чин хрватске државе и заштиту њених граница, те заштиту „невиних хрватских и муслиманских сељака од пљачке кукавичких и расно дегенерисаних српских и комунистичких бандита чији је циљ био уништити хрватску државу”.^[15] Усташка невиђена бестијалност испољена према Србима и Јеврејима је присилила немачку војну команду да захтева Францетићеву смену са положаја команданта Црне легије. Павелић се супротставио Немцима и чак унапредио Францетића у команданта свих усташких јединица у Босни и Херцеговини.^[16]

У предратно време у Босни и Херцеговини је живело 15.000 Јевреја. Око 3.000 јеврејских жена и деце је интернирано у логор Крушчице, а касније пребачено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.^[17] Додатних 7.000 босанских Јевреја је директно транспортовано у логор Јасеновац. У септембру 1942. усташка влада сменила је Францетића и групу високих усташких званичника у Босни, вероватно да би се поправили односи са муслиманским становништвом.^[18]

На конференцији одржаној 6. маја 1942. у Сарајеву, којој су, између осталих, присуствовали и командујући генерал и заповједник у Србији генерал Паул Бадер, као и Едмунд Глез фон Хорстенау, опуномоћени генерал Вeрмахта у Независној Држави Хрватској, расправљало се о војно-политичкој ситуацији у окупираној Југославији, резултатима операције Трио и политици усташке државе према Србима. Генерал Бадер отворио је конференцију ријечима: „Намера хрватске владе била је истребљење свих Срба у Хрватској.“ Након тога, генерал фон Хорстенау се отворено жали на усташка звјерства, али генерал Бадер о пуковнику Францетићу даје сљедећу опаску:

Ген. фон Глез: Ако не престану грозоте у Хрватској, неће никад бити мира. Док се на територији Озрена преговара и дају уступци (признавање српске мањине, слобода вероисповести, учешће у борби против комуниста), наставља се клање српског становништва у источној Босни. Ген. Бадер: Францетић је добар командант. Више пута је гарантовао за своје јединице али још без потпуног резултата. Последице тога: немачке јединице за затварање границе и даље пуштају српске избеглице преко Дрине. Ми смо тренутно упућени на усташе пошто недостају друге снаге. Францетић је национални херој.^[19][20]

Смрт

Францетић је умро 27. децембра 1942. године. Дана 22. децембра 1942. године партизани су тешко оштетили авион којим је Францетић летео за Госпић и присилили га да слети поред села Мочиле код Слуња,^[21] што је била територија коју су контролисали партизани. Францетића и његовог пилота су одмах ухватили партизани, али их нису могли одбранити од сељака који су их изболи вилама и рогуљама.^[22][23] Тешко рањен Францетић је био пребачен у партизанску болницу где су хирурзи покушали да му спасу живот да би га заменили за 100 јасеновачких логораша, али нису у томе успели.^[24]

Францетићеву смрт су усташе држале у тајности све до почетка марта 1943. године. Званична вест о његовој смрти је објављена 31. марта 1943. и исти дан прокламована осмодневна државна жалост у НД Хрватској.^[25]

Покушаји рехабилитације

Меморијалну плакету у част овог усташког вође је била поставила усташка Асоцијација ратних ветерана „Хрватски домобран” у Слуњу, јуна 2000. године.^[26][8] Влада Ивице Рачана није реаговала на ову провокацију мржње и поред бројних протеста у Хрватској и иностранству. Плакета је уклоњена тек крајем 2004. по наредби Владе Републике Хрватске док је премијер био Иво Санадер. Исто тако су у јануару 2005. непозната лица подигла споменик Францетићу и Будаку — како би испољили свој бес против Санадера за кога кажу да је издао усташе пристајући на сарадњу са судом у Хагу.^[27]

Поткрај 1995. године власти су у западном, већински хрватском делу Мостара именовале неколицину улица по идеолозима усташког покрета из времена НДХ, међу њима Јуре Францетић, Рафаел Бобан, Миле Будак, Младен Лорковић, Анте Вокић, Ђуро Спужевић и Иво Зеленек. Градско веће Мостара одлучило је у јулу 2022. године да се те улице преименују по Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, фра Људевиту Ласти, Исмету Вољевици, Хумскоj и Циглани. Ову је одлуку поздравила Амбасада Сједињених Америчких Држава у Сарајеву.^[28]

Референце

1. Redžić 2005, стр. 73–74.
2. Hofman 2006, стр. 35.
3. Krizman 1978, стр. 571.
4. Topalović 2001.
5. Begić 1986, стр. 212.
6. Goldstein & Goldstein 2001, стр. 99.
7. Blažević 1980, стр. 477.
8. Жељка Годец: Провокација или манипулација?, Национал, Загреб, 15. јуни 2000, цитирани Кватерникови мемоари
9. Tomasevich. sfn грешка: no target: CITEREFTomasevich (help)
10. Eugen Dido Kvaternik, Jere Jareb: Sjećanja i zapažanja, 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Naklada "Starčević". 1995.  978-953-96369-0-4.
11. Dulić 2005, стр. 124, 132–133.
12. Albahari 1977, стр. 207.
13. Dulić 2005, стр. 133.
14. Azanjac, Frol & Nikolić 1969, стр. 447.
15. Haynes & Rady 2011, стр. 193.
16. Ready 1987.
17. Суђење Адолфу Ајхману, Тел Авив, 1961. - сведочење Александра Арнона
18. Tomasevich 2002, стр. 494.
19. AVII, NAV-T-312, r. 466, s. 8054938—43.
20. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knjiga 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Nemačkog rajha: 1. januar — 31. decembar 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1976, dok. 70, str. 390—391.
21. Novak & Stopar 1970, стр. 384.
22. Tomasevich 2002, стр. 422.
23. Schindley & Makara 1997, стр. 139. sfn грешка: no target: CITEREFSchindleyMakara1997 (help)
24. Rušinović 1996, стр. 151–152.
25. Haynes & Rady 2011, стр. 198.
26. Ramet 2006, стр. 588–589.
27. Pond 2006, стр. 135–136.
28. „Ulice u Mostaru nazvane po ustašama menjaju ime”. www.politika.rs. 14. 7. 2022. Приступљено 2. 8. 2022.

Литература

• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
• Central Intelligence Agency (2002). Balkan battlegrounds: a military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995, Volume 2. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis.
• Greble, Emily (2011). Sarajevo, 1941–1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4921-5.
• Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
• Redžić, Enver (2005). Bosnia And Herzegovina In The Second World War. Routledge. ISBN 978-0-7146-5625-0.
• Shrader, Charles R. (2003). The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia: A Military History, 1992–1994. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-261-4.
• Thomas, Nigel; Abbott, Peter (1983). Partisan Warfare 1941–45. Osprey. ISBN 978-0-85045-513-7.^{[мртва веза]}
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
• Thomas, Nigel; Mikulan, K.; Pavlović, Darko (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941-45. Bloomsbury USA. ISBN 978-1-85532-473-2.
• Begić, Miron Krešimir (1986). Ustas̆ki pokret 1929-1941: pregled njegove poviesti. Naklada Smotre "Ustas̆a".
• Hofman, Nila Ginger (2006). Renewed Survival: Jewish Community Life in Croatia. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-1330-1. Текст „harv” игнорисан (помоћ)
• Krizman, Bogdan (1978). Ante Pavelić i ustaše. Zagreb: Globus. ISBN 978-86-343-0130-4.
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
• Krizman, Bogdan (1980). Pavelić između Hitlera i Musolinija. Zagreb: Globus.
• Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 1. Zagreb: Globus.
• Blažević, Jakov (1980). Bez alternative. Mladost.
• Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 2. Zagreb: Globus.
• Azanjac, Dušan; Frol, Ivo; Nikolić, Đorđe (1969). Otpor u žicama: sećanja zatočenika. Vojnoizdavački zavod.
• Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu. Novi liber.
• Albahari, Nisim (1977). Sarajevo u revoluciji: Komunistička partija Jugoslavije u pripremama i organizaciji ustanka. Istorijski arhiv Sarajevo. Istorijski arhiv.
• Dulić, Tomislav (2005). Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941-42. Uppsala University Libarary. ISBN 978-91-554-6302-1.
• Haynes, Rebecca; Rady, Martyn (2011). In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2.
• Pond, Elizabeth (2006). Endgame in the Balkans: Regime Change, European Style. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-7161-6.
• Novak, Božidar; Stopar, Vlado (1970). Vjesnik Jedinstvene narodno-oslobodilačke fronte Hrvatske 1941-1945: Izbor. "Vjesnik".
• Ready, J. Lee (1987). The Forgotten Axis: Germany's Partners and Foreign Volunteers in World War II. McFarland. ISBN 978-0-89950-275-5.
• Rušinović, Nikola (1996). Moja sjećanja na Hrvatsku. Meditor. ISBN 978-953-6300-08-2.
• Schindley, Wanda; Makara, Petar (2005). Jasenovac: proceedings of the First International Conference and Exibit on the Jasenovac Concentration Camps, October 29-31, 1997, Kingsborough Community College of the City University of New York. Dallas Pub. ISBN 978-0-912011-64-6.
• Topalović, Vjenceslav (2001). Srednja Bosna: ne zaboravimo hrvatske žrtve : 1941-50, 1991-95. Hrvatski Informativni Centar. ISBN 978-953-6058-32-7.

Спољашње везе

• Биографија Јуре Францетића