Дидо Кватерник

Еуген Дидо Кватерник (Загреб, 29. март 1910 — Рио Кварто, 10. март 1962) је био усташки терориста, генерал-пуковник и шеф Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ током Другог светског рата.

Дидо Кватерник
Дидо Кватерник око 1934.
Пуно име	Еуген Кватерник
Датум рођења	(1910-03-29)29. март 1910.
Место рођења	Загреб, Аустроугарска
Датум смрти	10. март 1962.(1962-03-10) (51 год.)
Место смрти	Рио Кварто, Аргентина

Биографија

Еуген Дидо Кватерник је био син Славка Кватерника, аустроугарског пуковника и током Другог светског рата војсковође (маршала) оружаних снага НДХ, и Олге Франк, кћерке Јосипа Франка, покатоличеног Јеврејина.^[1] Након завршене гимназије почео је да студира право које није завршио. Бавећи се политиком постао је близак Хрватској странци права. Често је одлазио у иностранство, где је упознао Анту Павелића и остале чланове емигрантског вођства усташке организације. Емигрирао је у Италију 1933., након неуспешног атентата на краља Александра у Загребу. Постао је један од главних Павелићевих сарадника. Делујући под лажним именима (Еуген Раковечки, Егон Крамер) радио је на поновној организацији атентата на краља Александра Карађорђевића.^[2] Био је заповедник и вођа групе атентатора, све до њиховог доласка у Марсељ, када се повукао и преко Швајцарске вратио у Италију. Због своје улоге у убиству краља Александра и француског министра Луја Бартуа, италијанске власти су га ухапсиле и Кватерник је две године провео у затвору, али су га италијанске власти одбиле изручити Француској, у којој је у одсуству осуђен на смрт.

По изласку из затвора у пролеће 1936. италијанске га су га интернирале са осталим усташама на Липарима. Почетком 1937. постао је заповедник усташког логора на том логору до његовог распуштања почетком априла.

Други светски рат

У Хрватску се вратио три дана након проглашења НДХ и постао повереник, а 18. априла 1941. шеф Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ те 4. маја 1941. државни секретар у Министарству унутрашњих послова.

Налазио се на челу Усташке надзорне службе од њеног оснивања 16. августа 1941., а био је и члан Поглавникове тјелесне бојне. У његовој је надлежности био рад свих усташких логора у НДХ и провођење репресивних и геноцидних мјера усташке власти.^[3] Током Другог светског рата је спроводио режим терора на Србима, Јеврејима, Ромима и другим „непријатељима државе“.

Због неслагања с Павелићем, који га је кривио за неуспех гушења партизанског устанка, средином септембра 1942. био је разријешен свих дужности. Дидо и његов отац Славко су 1943. отишли у изгнанство у Словачку, а после рата су побегли у Аргентину уз помоћ римокатоличких свештеника и пацовских канала. У Аргентини је наставио да делују против социјалистичке Југославије. Реорганизовао је усташке присталице и наставио да јавно пише и објављује у емигрантским круговима. Вишеструки захтеви Југославије за изручењем су сви одбијени и Кватернику се никад није судило. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Рио Кварту 1962.

Референце

1. Goldstein 2001, стр. 585.
2. Jelić-Butić 1977, стр. 31.
3. Jelić-Butić 1977, стр. 181.

Литература

• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
• Goldstein, Ivo (2001). Holokaust u Zagrebu. Zagreb: Novi Liber. ISBN 978-953-6045-19-8.
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.

}