Елиот је рођен у Сент Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и на Оксфорду.[1] До краја свог живота остао је у Енглеској. Био је песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова Елиот почиње да врши снажан утицај на енглеску и америчку поезију. Елиот је такође писао и драме у стиху.
Важније књиге:
Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943).
Т. С. Елиот
Младост и образовања
Рођен је у истакнутој породици у Сент Луису у Мисурију. Његов отац, Хенри Вејр Елиот био је успешан бизнисмен. Његова мајка, Шарлот Шамп Стернс, је писала поезију и радила као социјална радница. Елиот је био најмлађи од шесторо деце. Име је добио по деди. Породица и пријатељи су га звали Том.
Елиот је од 1898. до 1905. похађао академију Смит, школу за дечаке, где је учио латински, грчки, француски и немачки. Од раног детињства показивао је изванредну надареност за писање поезије. Првобитно је писао под утицајем Омара Кајама. Након завршетка акдемије, од 1906. је похађао универзитет Харвард и дипломирао након три године, уместо уобичајених четири.[2] Касније је радио као асистент на универзитету. Почео је објављивати своје песме у универзитетском часопису, а касније је постао и његов уредник. У то време је почео да чита о симболистичком покрету у књижевности и први се пут упознао са именима попут Рембоа и Верлена. Током студија је пријатељевао с Конрадом Аикеном. Од 1910. до 1911. је живео у Паризу и на Сорбони слушао предавања о филозофији и језику. Између осталих слушао је предавања Анрија Бергсона и Ален-Фурнијеа. 1911. се вратио на Харвард да би докторирао филозофију. Проучавао је будизам, хиндуизам и индијску културу. Да би могао да чита религијске текстове, научио је санскрит.
Године 1914. је добио стипендију за Мертон колеџ на Оксфорду. Пре тога је посетио немачки град Марбург, а након избијања Првог светског рата је отишао у Лондон те се вратио у Оксфорд. Почетком 1915. је упознао Вивијен Хај-Вуд. Венчали су се 26. јуна исте године.[1]
Након кратке посете родбини у САД вратио се у Лондон где је почео радити као предавач на Лондонском универзитету. Његов пријатељ, филозоф Бертранд Расел, показивао је интересовање за Вивијен те је могуће да су њих двоје имали аферу.
Након што је напустио Мертон, Елиот је радио као учитељ у школи Хајгејт, а касније на краљевској гимназији у Хај Викомбу. Године 1917. прихватио је положај у Лојдсовој банци. У августу 1920. године је у Паризу у друштву Виндама Луиса срео Џејмса Џојса с којим је убрзо постао добар пријатељ. 1925. је почео радити за издавачку кућу (касније познатију као ), где је провео остатак каријере, стекавши временом положај директора.
Каснији живот у Енглеској
Дана 29. јуна 1927. године је прешао на англиканизам, а у новембру исте године постао држављанин Уједињеног Краљевства.
Харвард му је понудио посао професора за академску годину 1932/33. коју је прихватио и отишао у САД, оставивши супругу саму у Енглеској. Тада је већ био свестан њених психичких проблема. Физичко стање јој се такође погоршавало тако да су је мучиле главобоља, несаница, исцрпљеност и висока температура. Уз све то, психичка болест је све више напредовала, па је за време Елиотовог боравка у Америци морала бити смештена у болници у Нортумерленду где је напослетку и умрла 1947. Елиот је није посећивао, али су све време званично били у браку.
Од 1946. до 1957. године је живео с пријатељем Џоном Дејвијем Хајвардом који је прикупљао и архивирао његове радове.
Елиотов други брак је био срећан, али је кратко трајао. 1957. је оженио Есму Валери Флечер. За разлику од прве супруге, Елиот је Валери добро познавао јер му је од 1949. радила као секретарица у издавачкој фирми . Њихов брак је био тајан, а венчању су присуствовали само родитељи младе. Валери је била 37 година млађа од њега.
Умро је 4. јануара 1965. године у Лондону од плућног емфизема.[1]
As for a comparative study of this short story and Rudyard Kipling's "The Man Who Would Be King", see Tatsushi Narita (2011). T. S. Eliot and his Youth as "A Literary Columbus". Nagoya: Kougaku Shuppan. стр.21—30.
Ackroyd, Peter (1984). T. S. Eliot: A Life..
Ali, Ahmed. Mr. Eliot's Penny World of Dreams: An Essay in the Interpretation of T.S. Eliot's Poetry, Published for the Lucknow University by New Book Co., Bombay, P.S. King & Staples Ltd, Westminster, London, 1942, 138 pp.
Brand, Clinton A. „The Voice of This Calling: The Enduring Legacy of T. S. Eliot”. Modern Age. 45 (4). јесен 2003.CS1 одржавање: Формат датума (веза). online edition, conservative perspective.
Brown, Alec. The Lyrical Impulse in Eliot's Poetry, Scrutinies, vol. 2.
Bush, Ronald (1984). T. S. Eliot: A Study in Character and Style..
Bush, Ronald, 'The Presence of the Past: Ethnographic Thinking/ Literary Politics'. In Prehistories of the Future, ed. Elzar Barkan and Ronald Bush, Stanford University Press (1995).
Crawford, Robert (1987). The Savage and the City in the Work of T. S. Eliot..
--- (2015). Young Eliot: From St Louis to "The Waste Land"..
Christensen, Karen. "Dear Mrs. Eliot", The Guardian Review (29 January 2005).
Dawson, J. L., P. D. Holland & D. J. McKitterick, (1995). A Concordance to "The Complete Poems and Plays of T.S. Eliot". Cornell University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) Ithaca & London.
Forster, E. M. Essay on T. S. Eliot, in Life and Letters, June 1929.
Gardner, Helen. The Art of T. S. Eliot (1949).
Gordon, Lyndall (1998). T. S. Eliot: An Imperfect Life..
Guha, Chinmoy. Where the Dreams Cross: T. S. Eliot and French Poetry (2000, 2011).
Harding, W. D. T. S. Eliot, 1925–1935, Scrutiny, September 1936: A Review.
Hargrove, Nancy Duvall. Landscape as Symbol in the Poetry of T. S. Eliot. University Press of Mississippi (1978).
---. T. S. Eliot's Parisian Year. University Press. of Florida (2009).
Julius, Anthony (1995). T. S. Eliot, Anti-Semitism, and Literary Form. Cambridge University Press..
Kenner, Hugh (1969). The Invisible Poet: T. S. Eliot..
---, editor, T. S. Eliot: A Collection of Critical Essays, Prentice-Hall (1962).
Kirk, RussellEliot and His Age: T. S, Eliot's Moral Imagination in the Twentieth Century (Introduction by Benjamin G. Lockerd Jr.). Wilmington: Intercollegiate Studies Institute, Republication of the revised second edition, 2008.
Kojecky, Roger. T.S. Eliot's Social Criticism, Faber & Faber, Farrar, Straus, Giroux, 1972, revised Kindle edn. 2014.
Lal, P. (editor), T. S. Eliot: Homage from India: A Commemoration Volume of 55 Essays & Elegies, Writer's Workshop Calcutta, 1965.
The Letters of T. S. Eliot. 1988. ISBN978-0-571-14081-7.. Ed. Valerie Eliot. Vol. I, 1898–1922. San Diego [etc.], Vol. 2, 1923–1925. Edited by Valerie Eliot and Hugh Haughton, London: Faber, 2009.
Levy, William Turner and Victor Scherle (1968). Affectionately, T. S. Eliot: The Story of a Friendship: 1947–1965..
Maxwell, D. E. S. The Poetry of T. S. Eliot, Routledge and Kegan Paul (1960).
Miller, James E., Jr. (2005). T. S. Eliot. The Making of an American Poet, 1888–1922. The Pennsylvania State University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
North, Michael (ed.) The Waste Land (Norton Critical Editions). New York: W.W. Norton, 2000.
Raine, Craig (2006). T. S. Eliot. Oxford University Press..
Ricks, Christopher.T. S. Eliot and Prejudice (1988).
