Полупредсједнички систем
систем организације власти / From Wikipedia, the free encyclopedia
Полупредсједнички систем или систем полупредсједничке власти је уставно-политички систем организације власти, облик парламентаризма поремећене равнотеже у корист извршне власти. Обликовао се унутар парламентарног система. Док је у чистом парламентарном систему влада и шеф владе темељно, функционално и једино тијело извршне власти, па је она стварно монистичка, а формално дуалистичка, у полупредсједничком систему оба тијела извршне власти (шеф државе и влада) имају и правно и истински уставна овлашћења, при чему су овлашћења предсједника републике већа и одлучујућа, уз чињеницу да га непосредно бира народ, што га чини и уставно и политички моћнијим од владе, па он де факто постаје шеф извршне власти.
Предсједник републике именује владу као и предсједника владе те му је она политички одговорна, но истовремено, влада је одговорна и законодавном тијелу.[1][2][3][4] Посредством политичке одговорности владе и предсједник је одговоран законодавном тијелу. Неопходно је постојање троструког политичког консензуса; између владе и већине у парламенту, затим између предсједника републике и владе, те ради стабилности прва два, консензус између предсједника и већине у парламенту јер ако предсједник нема подршку странке или странака које имају већину у парламенту, полупредсједнички систем потребно је преобразити у парламентарни.
Док је Вајмарска република (1919–1933) била пример раног полупредседничког система, термин „полупредседнички” уведен је у чланку из 1959. године новинара Хуберта Буве-Мерија[5] и популаризован од у раду политичког научника Мориса Дјувержеа из 1978. године.[6] Обојица су намеравали да опишу Пету француску републику (основану 1958).[1][2][3][4]