Glavni lanac

Glavni lanac ili okosnica ili kičmeni lanac ili okosnički lanac u nauci o polimerima je serija kovalentno poveznih atoma koji zajedno čine kontinuirani lanac molekula.^[2][3]

IUPAC definicija

Glavni lanac
Okosnica (kičma)
Linearni lanac na kojem se svi drugi lanci, dugi ili kratki, ili oba,
mogu smatrati privescima

Napomena:
Gde bi se jednako mogli uzeti u obzir dva ili više lanaca,
glavni lanac je onaj je koji najjednostavnije predstavlja molekul.^[1]

Okosnica rendgenske kristalne strukture goveđeg rodopsina: makromolekul nije prikazan sa svim detaljima, nego samo kičma da bi se bolje video u prostornoj konformaciji.

Karakter glavnog lanca

Na neki način karakter glavnog lanca zavisi od vrste polimerizacije: u postepeno rastućoj polimerizaciji i polovina monomera postaje deo okosnice, a time i okosnica je obično funkcionalna, kao u politiofenima ili trakastim polimerima u organskim poluprovodnicima.^[4] U polimerizaciji rastućeg lanca, obično kod alkena, ta kičma nije funkcijska, ali nosi funkcijske bočne lance ili bočne grupe. Međutim, u polipeptidima, okosnica je važna za funkcionalnost polimera kao i bočni lanci. Okosnica polipeptida se sastoji od ugljenikovih i azotonih atoma konstitutivnih aminokiselina i ne uključuje bočne lance.

Karakter okosnice, tj. njenu fleksibilnost, određuju termička svojstva polimera (kao što je tranzicijska temperature stakla; npr, okosnica poliziloksanskog lanca je vrlo fleksibilna, a rezultat toga su vrlo niske temperature prelaza u staklo, od -123°C.^[5] Polimeri s krutom okosnicom su skloni kristalizaciji (npr. politiofeni) u tankim razmazima (filmovima) i rastvorima. Kristalizacija sa svoje strane utiče na optička svojstva polimera, optičke praznine u trakama i nivoe elektrona.^[6]

Konfiguracija polipeptida se oslanja na fleksibilnost torzije uglova okosnice.^[7] Fleksibilnost peptidne okosnice održava njena sposobnost da se isteže, što je važno za proteine pod mehaničkim stresom.

Tipovi glavnog lanca

Uobičajeni tipovi okosnice su kod:

• zasićenih alkan (tipski za vinilne polimere);
• polimeri postepenog rasta (polianilin, politiofen, PEDOT). Oni često imaju derivirane heterocikluse kao i monomeri, kao što su tiofeni, diazoli ili pirol.
• polipeptidna;^[8]
• fulerenska;^[9]
• polisaharidna. Po načinu na koji se formira je sličan peptidnoj kičmi, ali ima različita svojstva zbog vrste monomer koji su u njoj povezani.

Vidi još

• Bočni lanac
• Bočna grupa
• Peptid

Reference

1. „Glossary of basic terms in polymer science (IUPAC Recommendations 1996)” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 68 (12): 2287—2311. 1996. doi:10.1351/pac199668122287. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2018.
2. Hunter, Graeme K. G. (2000). Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. London: Academic Pres. ISBN 978-0-12-361811-5.
3. Voet D., Voet J. G. Biochemistry, 3rd Ed.[publisher= Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0.
4. Budgaard, Eva; Krebs, Frederik (2006). „Low band gap polymers for organic photovoltaics”. Solar Energy Materials and Solar Cells. 91 (11): 954—985.
5. „Polymers”. Архивирано из оригинала 02. 10. 2015. г. Приступљено 26. 02. 2018.
6. Brabec, C.J.; Winder, C.; Scharber, M.C; Sarıçiftçi, S.N.; Hummelen, J.C.; Svensson, M.; Andersson, M.R. (2001). „Influence of disorder on the photoinduced excitations in phenyl substituted polythiophenes”. J. Chem. Phys. 115: 7235. doi:10.1063/1.1404984.
7. Voet, Voet & Pratt 2013, стр. 129–130
8. „Biochemistry. 5th edition.Section 3.2 Primary Structure: Amino Acids Are Linked by Peptide Bonds to Form Polypeptide Chains”. NCBI Bookshelf. Приступљено 10. 9. 2015.
9. Hirsch, Andreas (1993). „Fullerene polymers”. Advanced Materials. 5 (11): 859—861. doi:10.1002/adma.19930051116.

Literatura

• Voet, Donald; Voet, Judith; Pratt, Charlotte (2013). Fundamentals of Biochemistry: Life at the Molecular Level (4th изд.). United States of America: John Wiley & Sons, Inc. стр. 129-130. ISBN 978-0470-54784-7.
• Voet D., Voet J. G. Biochemistry, 3rd Ed.[publisher= Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0.
• Hunter, Graeme K. G. (2000). Vital Forces. The discovery of the molecular basis of life. London: Academic Pres. ISBN 978-0-12-361811-5.