хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века From Wikipedia, the free encyclopedia
Византија, позната и као Византијско царство, Источно римско царство или Ромејско царство, била је наставак Римског царства у источним провинцијама током касне антике и средњег века, када је престоница био Константинопољ (данашњи Истанбул, раније Византион). Преживела је распад и пад Западног римског царства у 5. вијеку н. е. и наставила да постоји додатних хиљаду година све док није пала под Османско царство 1453. године. Током већег дела свог постојања, држава је била најмоћнија привредна, културна и војна сила у Европи. „Византија” је термин створен након пада државе; њени становници су и даље за своје царство користили назив „Ромејско царство” (грч. , лат. ) или „Ромеја” (грч. ), а себе су звали „Ромејима”.
| Ромејско царство (грчки)а (латински) Ромеја | |||
|---|---|---|---|
 Територија Византије на врхунцу своје величине, током владавине Јустинијана I, 555. н. е. | |||
| Географија | |||
| Престоница | Константинопољ (Цариград)в | ||
| Друштво | |||
| Службени језик |
| ||
| Религија |
| ||
| Политика | |||
| Облик државе | монархија | ||
| — Цар (император, август или василевс) | Флавије Валерије Константин | ||
| Константин XI Палеолог Драгаш | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | касна антика — касни средњи век | ||
| — Оснивање | 330. н. е. | ||
| — Укидање | 1453.б | ||
| Догађаји | |||
| — Оснивање Цариграда | 11. маја 330. н. е. | ||
| — Битка код Манцикерта | 1071. | ||
| — Први пад Цариграда | 1204. | ||
| — Обнова Византије | 1261. | ||
| — Други пад Цариграда | 1453. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Становништво | 457. 16.000.000ђ 565. 26.000.000 775. 7.000.000 1025. 12.000.000 1320. 2.000.000 | ||
| Валута | солид, хистаменон, хиперпирон | ||
| Земље претходнице и наследнице Византије | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
^а Βασιλεία Ῥωμαίων се дословно значи „Монархија Римљана”, али се обично преводи као „Царство Римљана”. ^б Од 1204. до 1261. година био је период када је Царство било подијељено на Никејско царство, Трапезунтско царство и Епирску деспотовину, које су претендовале на власт цјелокупним Царством. Никејско царство се сматра легитимним наставком Византије, јер је успјело да поврати Цариград. | |||
Неколико значајних догађаја од 4. до 6. века обележава прелазни период током којег су се разишли Грчки исток и латински запад Римског царства. Константин I (в. 324—337) извршио је реорганизацију царства, Константинопољ прогласио новом престоницом и легализовао хришћанство. Под Теодосијем (в. 379—395), хришћанство је постало државна религија, а остале религијске праксе су забрањене. За време Ираклијеве владавине (в. 610—641), војска и управа царства су преуређене, а уместо латинског, за службену употребу је усвојен грчки језик.
Иако је римска држава наставила да постоји, а њене традиције су одржане, савремени историчари разликују Византију од античког Рима, тиме што је средиште било у Константинопољу, што је више било оријентисано ка грчкој него ка латинској култури и што је карактерише православно хришћанство.
Током њене хиљадугодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофалан ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.
Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.
Термин „Византијско царство” нису познавали становници државе коју ми тако зовемо, него је та држава била само продужетак Римског царства у коме је средиште пренето из Италије у грчке области и становници те државе наставили су користити за себе име Ῥωμαίοι, тј. Римљани.[2][3] Због тога и њихову државу они су звали Ῥωμανία — Романија, или Βασιλεία Ῥωμαίων — Василиа Ромеон, што представља директан превод на грчки језик са латинског језика назива за Римско царство, Imperium Romanorum. Сви постојећи извори из времена када је постојала та држава говоре о „Ромејима”, али нововековни историчари то мењају са „Византинци” у намери да се истакну велике разлике између првобитног многобожачког Римског царства и христијанизованог Источног римског царства.
Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „”. Потиче од старог грчког назива „Византион”, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио Визант и по њену је и насеље добило име „Византион”. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али у античком периоду није имао неку значајнију улогу.
Сам термин је скован због конкуренције. Свето римско царство је у свом називу имало римско име, па су Волф и каснија некритичка историографија свесрдно прихватиле неисторијско име из којег се не види да су „Византинци” себе звали Ромејима а своје царство ромејским тј. римским именом.
Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193—211) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене”, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је прво столовао у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство из које би било могуће лакше надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату.
Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од „Бога помазани” први и врховни владари свим народима, најпре хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала грчка и хеленистичка култура, и са губитком Запада постепено је нестао и утицај римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и хеленистичка култура. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, тј. Византијског царства, као средњовековне државе.
Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала „Ромејско царство” (Романија), а Византинци су себе називали „Ромејима” (Римљанима).
Када су Турци Селџуци крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске Мале Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук”, римским Селџуцима. Српски цар, Стефан Душан, био је цар и самодржац Срба и Романије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима, Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Романије 1346. године. А и сами османски султани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.
Како се историографске периодизације „римске историје“, „касне антике“ и „византијске историје“ значајно преклапају, не постоји консензус о „датуму оснивања“ Византијског царства, ако је тога уопште било. Раст проучавања „касне антике” довео је до тога да неки историчари одреде датум почетка царства у седми или осми век.[4] Други историчари сматрају да је „ново царство“ почело током промена око 300.[5] Други пак сматрају да су ове почетне тачке преране или прекасно постављане, и уместо тога почињу око 500.[6] Џефри Грејтрекс сматра да је немогуће прецизно датовати оснивање Византијског царства.[7]
У низу сукоба између трећег и првог столећа пре нове ере, Римска република је постепено успоставила хегемонију над источним Медитераном, док се њена влада на крају трансформисала у систем у којем је владан један човек, цар. Римско царство је уживало период релативне стабилности све до трећег века нове ере, када је комбинација спољних претњи и унутрашњих нестабилности изазвала распад римске државе пошто су регионалне војске прогласиле своје генерале „војницима-царевима“.[8] Један од њих, Диоклецијан (в. 284–305), видевши да је држава превелика да би њоме управљао један човек, покушао је да реши проблем успостављањем тетрархије, или владавине четворице, и поделом царства на источну и западну половину. Иако је систем тетрархије брзо пропао, подела царства се показала као трајни концепт.[8]
Константин Велики (в. 306–337 је себи обезбедио самосталну апсолутну власт 324. године. Током наредних шест година обновио је град Византион као главни град, који је преименован у Константинопољ. Рим, претходна престоница, био је даље од важних источних провинција и на мање стратешки важној локацији; нису га ценили "војници-цареви" који су владали са граница или становништво царства које је, пошто је добило држављанство, себе сматрало римским.[8] Константин је темељно реформисао војну и цивилну управу царства и увео златни солид као стабилну валуту.[8] Он је фаворизовао хришћанство. И сам је постоа хришћанин 312.[8] Константинова династија водила је дуги сукоб против Сасанидске Персије, који је окончан 363. године смрћу његовог зета Јулијана.[8] Кратка династија Валентинијанова, окупирана ратовима против варвара, верским расправама и кампањама против корупције, завршила се на Истоку Валенсовом смрћу у бици код Адријанопоља 378.[8]
Валентов наследник, Теодосије I ( в. 379–395 ), обновио је политичку стабилност на истоку дозвољавајући Готима да се населе на римској територији;[8] такође је два пута интервенисао у западној половини царства, победивши узурпаторе Магнуса Максима и Евгенија 388. односно 394. године.[8] Активно је осудио паганизам, потврдио примат никејског хришћанства над аријанством и утврдио хришћанство као римску државну религију.[8] Био је последњи цар који је владао и западном и источном половином царства;[9] након његове смрти, Запад би био дестабилизован низом „војника-царева“, за разлику од Истока, где би администратори и даље имали власт. Теодосије II ( в. 408–450 ) углавном је препустио владавину истока званичницима као што је Антемије, који је изградио Теодозијеве зидине да би одбранио Константинопољ, сада чврсто укорењен као престоница Рима.[8]
Теодосијева владавина обележена је теолошким спором око несторијанства, које је на крају проглашено јеретичким, као и формулисањем Теодосијев законик.[10] У овом периоду је отпочео продор Атилиних Хуна, који су опустошили Балкан и захтевали огроман данак од царства; Атила је, међутим, скренуо пажњу на Западно царство које је брзо пропадало, а његов раније уједињени народ се поделио у више група након његове смрти 453.[8] Након што Лав I (в. 457–474) није успео у свом покушају 468. да поново освоји запад, војсковођа Одоакар је збацио Ромула Августула 476, убио његовог титуларног наследника Јулија Непота 480, а функција западног цара је формално укинута.[8]
Комбинацијом среће, културних фактора и политичких одлука, Источно царство никада није патило од побуњених варварских вазала и никада њиме нису владали варварски господари рата – што су били проблеми који су осигурали пропаст Запада.[11] Зенон (в. 474–491) је убедио проблематичног остроготског краља Теодорика да преузме контролу над Италијом од Одоакра, што је и учинио; и умро је док је мир владао царством, Зенона је наследио Анастасије I (в. 491–518).[8] Иако је то што је био монофизитс доносило повремене проблеме, Анастасије је био способан администратор и покренуо је неколико успешних финансијских реформи укључујући укидање пореза на хрисаргирон. Он је био први цар који је умро без ношења са озбиљним проблемима који су утицали на његово царство од времена владавине Диоклецијана.[8]
Владавина Јустинијана I била је прекретница у византијској историји.[12] Након ступања на власт 527. године, законик је поново написан и Јустинијан је успоставио опсежно законодавство о провинцијској администрацији; [13] поново је потврдио царску контролу над религијом и моралом кроз чистке од нехришћана и „девијаната“;[14] и пошто је немилосрдно угушио устанак 532. године, обновио је већи део Константинопоља, укључујући и првобитну Аја Софију.[15] Јустинијан је искористио политичку нестабилност у Италији да покуша да поново освоји изгубљене западне територије. Вандалско краљевство у северној Африци потчинио је 534. генерал Велизар, који је потом извршио инвазију на Италију; Остроготско краљевство је уништено 554.[16]
Међутим, 540-их година, Јустинијан је почео да се суочава са преокретима на више фронтова. Искористивши заокупљеност Константинопоља Западом, владар Сасанидског царства Хозроје I Ануширван је напао византијску територију и опљачкао Антиохију 540.[17] У међувремену, имплементација царевих унутрашњих реформи почело је да посустаје, на шта је утицала и разорна куга која је убила велики део становништва и озбиљно ослабила социјалну и финансијску стабилност царства.[18] Најтежи период остроготског рата, против њиховог краља Тотиле, наступио је током ове деценије, док су поделе међу Јустинијановим саветницима поткопале одговор администрације.[19] Такође није у потпуности решио поделе у халкидонском хришћанству, пошто Други цариградски сабор није успео да донесе праве резултате.[20] Јустинијан је умро 565. године; његова владавина имала је била успешнија него било којег другог византијског цара, али је ипак оставио царство под великим притиском.[21]
Јустин II (в. 565–578) убрзо је био у рату на многим фронтовима. Лангобарди, бојећи се агресивних Авара, освојили су већи део северне Италије до 572.[22] Сасанидски ратови су поново почели те године, и наставили су се све док цар Маврикије није коначно изашао као победник 591. године; до тог времена, Авари и Словени су више пута нападали Балкан, изазивајући велику нестабилност.[23] Маврикије је предводио опсежну кампању похода у региону током 590-их, али иако је успео у намери да поново успостави византијску контролу до Дунава, његови војници су се побунили 602. године, прогласили су официра Фоку за цара и погубили Маврика.[17] Сасанијци су искористили свој тренутак и поново отворили фронт ; Фока није могао да се избори и убрзо се суочио са великом побуном коју је предводио Ираклије. Фока је изгубио Константинопољ 610. године и убрзо је погубљен, али је разорни грађански рат убрзао пропадање царства.[24]
Под влашћу Хозроје II, Сасаниди су заузели Левант и Египат и отиснули се у Малу Азију, док је византијска контрола над Италијом опала, а Авари и Словени су се дизали побуне на Балкану.[25] Иако је Ираклије одбио опсаду Константинопоља 626. године, а затим, бриљантно, извршио инвазију и поразио Сасаниде 627. године, показало се да је то пирова победа.[26] Рана муслиманска освајања убрзо су довела до освајања Леванта, Египта и Сасанидског царства од стране новоформираног арапског Рашидунског калифата.[27] Ираклијевом смрћу 641. године, царство је озбиљно ослабљено економски, као и територијално – губитак богатих источних провинција лишио је Константинопољ три четвртине прихода.[28]
Следећих седамдесет пет година је слабо документовано.[29] Арапски напади на Малу Азију почели су скоро одмах, а Византинци су прибегли држању утврђених центара и избегавању битке по сваку цену; иако је сваке године вршена инвазија, Анадолија је одолевала трајној арапској окупацији.[30] Избијање Прве Фитне 656. дало је Византији простора за манвресиање, што је она мудро искористила: неки ред је на Балкану успоставио Констанс II Погонат (в. 641–668),[31] који је започео административну реорганизацију познату као „тематски систем“, у којем су трупе распоређиване за одбрану одређених провинција.[32] Уз помоћ недавно поново откривене грчке ватре, Константин IV ( в. 668–685 ) одбио је арапске покушаје да заузму Цариград 670-их,[33] али је претрпео губитак у бици код Онгала против Бугара, који су убрзо успоставили царство на северном Балкану.[28] Ипак, он и Констанс су успели да осигиурају позицију царства, посебно када је Омајадски калифат пролазио кроз још један грађански рат.[34]
Јустинијан II Ринотмет је настојао да додатно утврди стабилност коју је обезбедио његов отац Константин, али је збачен 695. након што је покушао да од својих поданика тражи превише; током наредне двадесет две године, уследило је још шест побуна у ери политичке нестабилности.[35] Поново успостављени калифат је настојао да сломи Византију заузимањем Константинопоља, али је новокрунисани Лав III Исавријанац успео да одбије опсаду 717–718, што је означило први велики неуспех муслиманских завојевача.[36]
Лав и његов син Константин V Копроним (в. 741–775), два најспособнија византијска императора, издржала су континуиране арапске нападе, грађанске немире и природне катастрофе и поново су утврдили државу као велику регионалну силу.[37] Лавова владавина произвела је Еклогу, нови законик који је дошао на снагу уместо законика Јустинијана II,[38] и наставила да реформише „систем тема“ како би водио офанзивне кампање против муслимана, што је кулминирало одлучујућом победом 740. године.[39] Константин је победио рани грађански рат против свог зета Артавазда, склопио је мир са новим Абасидским калифатом, успешно водио кампању против Бугара и наставио да спроводи административне и војне реформе.[40] Међутим, због подршке оба цара иконоборству, религиозно-политичком покрету који се противио коришћењу икона, каснији византијски историчари су их представљали у негативном светлу;[41] Константинова владавина је такође довела до губитка Равене од Лангобарда и почетка разлаза са римским папством.[42]
Ступањем Василија I Македонца на престо 867. године почиње македонска династија, која је владала 150 година. Ова династија дала је неке од најспособнијих царева у историји Византије и довела је до једног од препорода у историји царства. Царство је прешло са одбране од спољних непријатеља на поновно освајање територија.[43] Македонску династију карактерисао је културни препород у сферама као што су филозофија и уметност. Постојао је свесни напор да се врати блиставост периода пре словенских и каснијих арапских инвазија, а македонско доба је названо „златно доба“ Византије.[43] Иако је царство било знатно мање него за време владавине Јустинијана I, Византија је значајно добила на снази, пошто су преостале територије биле мање географски распршене и више политички, економски и културно интегрисане.
Између 1021. и 1022., након неколико година тензија, Василије II је водио низ победоносних кампања против Краљевине Грузије, што је резултирало припајањем неколико грузијских провинција царству. Василијеви наследници су такође припојили Јерменско царство 1045. године. Важно је да су и Грузија и Јерменија биле знатно ослабљене политиком византијске администрације високог опорезивања и укидању одређених дажбина. Слабљење Грузије и Јерменије имало је значајну улогу у византијском поразу код Манцикерта 1071.[44]
Василије II Бугароубица се сматра једним од најспособнијих византијских царева и његова владавина је довела царство на историјски успон у периоду средњег века. До 1025. године, на дан смрти Василија II, Византијско царство се протезало од Јерменије на истоку до Калабрије у јужној Италији на западу.[45] Постигнути су многи успеси, од освајања Бугарске до анексије делова Грузије и Јерменије, и поновних освајања Крита, Кипра и важног града Антиохије. То нису били привремени тактички добици, већ дугорочна поновна освајања.[46]
Византијско царство је потом запало у период тешкоћа, проузрокованих у великој мери подривање система тема и занемаривањем потреба војске
Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручју. Крајем 11. века, Алексије I Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева (Пад Цариграда (1204). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.
У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт.
Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу.
Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. , лат. ).
Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. , грч. ). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. , грч. ). Ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. , лат. ), што значи „Константинов град”. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова” (грч. ), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град” (стгрч. , грч. ).
Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Ипак многи народи и језици и данас користе ранији назив града: Константинопољ и Цариград.
Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море.
Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.
У Константинопољу (данашњем Истанбулу) се налазило и налази доста цркава, од којих је најпознатија и највећа Црква Аја Софија која представља ремек дело Византијске архитектуре. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне Цркве.
Додељивање држављанства широм Царства 212. године, неки савремени историчари сматрају прекретницом. Римско држављанство је било иновација римске државе.[47] Међутим, одлука из 212. године је утицала на две трећине становништва Царства, суштински променивши његову природу.[48] На пример, 249. године, Деције је захтевао од свих поданика да принесу јавну жртву боговима за Царство, што је после 212. било без преседана по обиму и означило је напредак ка јединственој верској пракси.[49]
Диоклецијанове уставне реформе из 284. године окончале су фасаду дикархије створену реформама од стране Августа које су створиле принципат, који се сматрао формирањем нове државе.[49] Држава је почела више да се меша у приватне ствари породица, као што су земља и ропство.[50] Константинова подршка хришћанству и померање царског седишта на исток трајно су променили структуру моћи: формирање Византијског сената обезбедило је Истоку политичку независност.[49] Теодосије је издао низ едикта који у суштини забрањује паганску религију: паганске жртве, церемоније и приступ паганским богомољама били су ограничени.[51] Верује се да су последње Олимпијске игре одржане 393.[52]
Почев од Хомеровог доба постоје две речи који означавају две врсте сиромаштва. Под речју пенис (грч. ) подразумева се извесна активност одређене особе, која, међутим, није довољна да би обезбедила њен сигуран опстанак; за разлику од речи птохос (грч. ), под којом се мисли на пасивно сиромаштво. Поред тога, постојале су и помоћне речи, као што је нпр. деоменос (грч. , тј. „сиромах”), које су се користиле при описивању сиромаштва као стању оскудице, довољно велике да од 3. века буде сматрана званичном дискриминацијом у слободном друштву. Из једног текста који је пренет у Дигестама из 533. године, сазнајемо да се сиромашним сматрао онај ко није располагао сумом од педесет златника (грч. ). За оно време то је била скромна сума, али не и занемарљива.[53]
У време Диоклецијанових реформи било је 3 милиона поробљених људи (или 15% становништва).[54] Историчар Ротман описује ропство током овог периода, као различите степене неслободе.[55] Претходне улоге робова постале су високо тражене професије слободног тржишта (попут тутора), а држава је охрабривала колоније, закупце везане за земљу, као нову правну категорију између слободних и робова.[49] Године 294. је забрањено поробљавање деце; Хонорије (р. 393–423) је почео да ослобађа поробљене људе који су били ратни заробљеници, а касније ће цареви ослобађати робове у земаљама које су покорили.[56][57] Хришћанство као институција није имало директан утицај, али је државна политика забрањивала поробљене хришћане, имала је ограничења у трговини њима и учинила бискупском дужношћу да откупи хришћане.[58]
Ропство је наставило да буде део друштва због сталног приступа људима који нису били Хришћани као и због тога што су цене на тржишту робова биле стабилне.[59] [54]
Као и све средњовековне земље, и Византија је била претежно рурална. Још је цар Лав IV (886—912) у свом војничком приручнику „Тактика” истакао важност сељака (грч. — георгики) који су хранили и давали војнике. Попут њега, и цар Роман I Лакапин (920—944) у једном свом едикту из 934. сматрао је сељаке главнином пореских обвезника који су издржавали државу и њену војну машинерију. За сељака се обично користила реч „георгос”, што у преводу значи „земљорадник”, мада је постојало и других термина. Називани су још и „икодеспоте” (грч. , тј. „домаћини”) и „хорите” (грч. , тј. „сељани”). У старијим документима становници села углавном се помињу као „парици” (грч. ), а ова реч развила је своје значење од „насељеника” до зависног „сељака”.[60]
У Византији је рат увек био саставни део животне стварности, а војник део свакодневице. Током хиљадугодишње историје Византијског царства скоро да није било године која би прошла без иједног ратног похода. Због тога, војник је био једна од најзначајнијих појава у држави, што, међутим, није карактеристично само за Византију.[61]
Византијски предавачи, било да је реч о учитељима основног образовања или професорима граматике, реторике или филозофије, били су наследници једне врло старе традиције која вуче корене још из 5. в. п. н. е. Тек у хеленистичко доба образовни систем је уобличен у форму која се, уз неизбежне промене, задржала кроз читав римски и византијски период грчке историје, све док Цариград 1453. није потпао под османлијску власт. Образовање је било тростепено.[62]
Положај жене у Византијском царству у суштини представља положај жене у старом Риму трансформисан увођењем хришћанства, при чему су одређена права и обичаји били изгубљени и замењени, док су други опстали.
Постојале су поједине византијске жене познате по својим образовним достигнућима. Међутим, опште гледиште о образовању жена било је да је довољно да девојка савлада кућне дужности и да проучава животе хришћанских светаца и научи псалме напамет[63] и да научи да чита како би могла да проучава библијске стихове — иако је писменост код жена понекад била обесхрабрена јер се веровало да може подстаћи порок.[64]
Римско право на развод постепено је избрисано након увођења хришћанства и замењено је законским раздвајањем и поништењем брака. У Византијском царству брак се сматрао идеалним стањем за жену, а само манастирски живот се сматрао легитимном алтернативом. У браку се сексуална активност сматрала само средством репродукције. Жене су имале право да се појаве пред судом, али њено сведочење се није сматрало једнаким сведочењу мушкарца, и могло је бити оспоравано на основу пола, ако би се супротставило сведочењу мушкарца.[63]
Од 6.столећа постојао је растући идеал родне сегрегације, који је налагао да жене треба да носе вео[65] и да се виде у јавности само када иду у цркву.[66] Иако тај идеал никада није у потпуности спроведен, утицао је на друштво. Закони цара Јустинијана I омогућили су мушкарцу да се разведе од своје жене због посете јавним установама као што су позоришта или јавна купатила без његове дозволе.[67] Цар Лав VI је забранио женама да буду сведоци пословним уговорима са аргументом да ће то доведсти до доласка у контакт са мушкарцима.[63] У Константинопољу се од жена више класе све више очекивало да се држе посебног женског одељења (гинеконитис),[66] а до 8. века је описано као неприхватљиво да се неудате ћерке упознају са мушкарцима који нису део фамилије.[63] Док су се царске жене и њихове пратиље појављивале у јавности поред мушкараца, жене и мушкарци на царском двору одвојено су присуствовали краљевским банкетима све до успона династије Комнина у 12. веку.[66]
сточноримске и касније византијске жене задржале су римско право да наслеђују, поседују и управљају својом имовином и потписују уговоре,[66] права која су била далеко супериорнија од права удатих жена у средњовековној католичкој западној Европи, пошто ова права нису укључивала само неудате жене и удовице већ и удате жене.[67] Законско право жена да рукују сопственим новцем омогућило је богатим женама да се баве бизнисом, међутим жене које су активно морале да пронађу професију да би се издржавале нормално су радиле као домаћице или у домаћим областима као што су прехрамбена или текстилна индустрија.[67] Жене су могле да раде као лекари и пратиоци пацијената и посетилаца у болницама и јавним купатилима, уз подршку власти.[64]
Након увођења хришћанства, жене више нису могле да буду свештенице, али је постало уобичајено да жене оснивају и управљају женским манастирима, који су функционисали као школе за девојчице, као азили, сиротињске куће, болнице, затвори и домови за жене и многи други. Византијке су се бавиле друштвеним радом као сестре мирјанкиње и ђаконице.[66]
У 8. и 9. веку, државна служба је представљала најчешћи пут до аристократског статуса. Међутим, почевши од 9. века, грађанској аристократији је парирала аристократија племства. Према неким студијама о византијској власти, политиком 11. века доминирала је конкуренција између цивилне и војне аристократије. Током овог периода, Алексије I је предузео важне административне реформе, укључујући стварање нових дворских титула и канцеларија.[68]
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Економија Византије била је међу најнапреднијим у Европи и Медитерану током неколико стољећа. Остатак Европе није могао да парира економској моћи Византије све до касног средњег вијека.
Цариград је био примарна тачка важних трговинских мрежа и путева, које су се у различитим периодима простирали по скоро читавој Евроазији и сјеверној Африци, посебно као главни зпадни терминус пута свиле. До прве половине VI стољећа, сасвим супротно опадајућој моћи запада, економија Византије била је просперитетна и отпорна на ударе.[69]
Јустинијанова куга и арапска освјања представљају значајну промјену стања у Византији и означавају потоњи период опадања. Реформе сиријске династије и репутација Константина V Копронима, јавни радови и пореске мјере, обижељиле су обнову која је трајала до 1204, невезано за територијалне губитке.[70][71] Од X па до краја XII стољећа, ИРЦ је пројектовало слику луксуза. Путници су били импресионирани богатством акумулираним у пријестоници.[72][73]
Четврти крсташки рат проузроковао је поремећај византијске производње и трговачке доминације над западноевропљанима у источном Медитерану. Ови догађаји довели су до економске катастрофе за царство.[72] Палеолози су покушали да обнове економију али касна византијска држава није повратила пуну констролу над водећим домаћим или економским чиниоцима. Постепено, Цариград је такође изгубио свој утицај на модалитете трговине и механизме за успостављање цена, контролу над токоновима и протоком племенитих медаља, а према појединим научницима, Цариград је чак изгубио контролу над ковањем новца.[74]
Једна од основа економије Византије била је трговина, на шта је утицао поморски карактер царства. Тканине су биле најважнији извозни произвор; свила је извожена у Египат и пронађена је у Бугарској као и на западу.[75][76] Државе је строго контролисала спољашњу и унутрашњу трговину, задржавајући монопол над израдом новца, као и одржавајући стабилан и флексибилан монетарни систем прилагодљив потребама трговине.[77][78]
Влада је покушала да изврши формалну контролу над каматним стопама и одреди параметре за делатност еснафа и корпорација, за које је имала посебан интерес. Цар и његови званичници интервенисали су у кризним временима како би обезбедили набавку капитала и задржали ниске цене житарица. Коначно, држава је део вишкова често прикупљала опорезивање, враћала га у промет, прерасподелом у виду плата државним функционерима, или у виду улагања у јавне радове.[77]
.JPG)
Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је , који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама.[79] Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука.[80] Након владавине цара Ираклија (610—641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика.[а] Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.[81]
Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут патријарха Фотија из 9., Константина VII Порфирогенита из 10. и Михаила Псела из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. Хесиод, Хомер, Платон, историчари Тукидид и Полибије, оратори Исократ и Демостен, писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасвим другачији од језика којим се онда говорило.[82]
Премда су везе између Константинопоља и Запада током векова биле затегнуте, оне су ипак остале готово нетакнуте. Пре свега, многа дела на грчком језику су се преко арапских преписа појавила на Западу, након што су била изгубљена читав низ векова обележених продором варвара и губљењем тековинâ античке културе. Филозофске расправе Аристотела постала су доступна Западњацима у касном 12. и раном 13. веку и то на латинском или арапском преводу. До 15. столећа грчки је постао недалеко знан језик на Западу. Пре тога се зна да су Петрарка и Бокачо из 14. столећа имали потешкоћа при налажењу оних који би их евентуално подучили том језику. У 15. веку ситуација се мења. Фактор који је утицао на то да у ренесанси човек заволи класику јесте присуство учењака грчког говорног подручја који су се стицајем прилика нашли у Италији.[80]
Значај реинфузије грчке културе може се лако приметити тиме што би се бацио поглед на велике италијанске библиотеке из 15. века. Од близу четири хиљада књига у ватиканској библиотеци, према каталогу из 1484. године, хиљаду њих је било на грчком, од којих је већина из Константинопоља. Језгро велике библиотеке Св. Марка у Венецији чиниле су грчке књиге из колекције кардинала Висариона који их је откупио са Истока уочи Фирентинског сабора где су се ради договора у вези уније састали 1438. представници Грчке и Латинске цркве. Поред књига, Висарион је довео и истакнутог учењака — Гемиста Плетона, који је предавао платоничку филозофију одушевљеним Фирентинцима. Овај догађај надахнуо је Козима Медичија да субвенционише колекцију, превод и изучавање Платонове филозофије под руководством Марсилија Фичинија. И тако је Фичинијева Платоничка академија постала окупљалиште за изучавање филозофских идеја.[80]
Пад Константинопоља под османску власт 1453. приморао је многе грчке учењаке да емигрирају на Запад, углавном у Италију. Њихово присуство појачало је интересовање у грчке науке. Убрзо су преузели катедре у многим школама водећих италијанских градова. Подучавали су језик, састављање текстова, писање коментара и неговали су интересовање не само у грчко-паганско учење, него и у литературу грчких Отаца. До краја 15. столећа, позната штампарија Алдина Мануција издала је читаву серију грчке класике да би изашла у сусрет великој потражњи за таквим радовима. Овај нови извор знања и учености раширио се брзо западном Европом, тако да су у 16. столећу грчке науке постале обавезан и саставни део свих хуманистичких и теолошких наука.[80]
Византијска уметност, то су једноставно речено источњачка и грчко-римска традиција прожете хришћанском идејом, по којој је цар представник бога на земљи. Уметност треба да материјализује божје законе тј. да је један апсолутни поредак божјег порекла. Скулптура је као незнабожачка било слободна или у рељефу потпуно напуштена. Сведена је на ситну пластику у драгоценим металима и слоновачи. Ентеријери су декорисани фреском и мозаиком који је због своје трајности назван и „вечитим сликарством”. У њему је достигнуто савршенство ликовних и техничких вредности. У архитектури је употребљавана цигла као основни материјал, у конструкцији купола а за спољну декорацију комбинација камених плоча и цигле.
Византијско царство је било теократија. За царство се говорило да њиме влада Бог преко цара. Џенифер Фретланд Ванворст тврди: "Византијско царство је постало теократија у смислу да су хришћанске вредности и идеали били темељ политичких идеала империје и снажно испреплетени са њеним политичким циљевима.[83] Стевен Рунциман у својој књизи наводи:
Устројство Византијског царства заснивало се на уверењу да је то земаљска копија Царства Небеског. Као што је Бог владао на небу, тако и Цар, створен по његовом лику, треба да влада на земљи и извршава његове заповести ... Доживљавала је себе као универзалну империју. У идеалном случају, требало је да обухвати све народе Земље који би, у идеалном случају, сви требало да буду чланови једне истинске хришћанске Цркве, њене сопствене православне цркве. Као што је човек створен по лику Божијем, тако је и царство човеково на Земљи створено по лику Царства Небеског.[84]
Опстанак царства на Истоку обезбедио је активну улогу цара у Црквеним питањима. Византијска држава је од паганских времена наследила административну и финансијску рутину управљања верским пословима, а то је примењено и на хришћанску цркву. Следећи образац који је поставио Јевсевије из Цезареје, Византинци су на цара гледали као на Христовог представника или изасланика, који је посебно одговоран за ширење хришћанства међу паганима и за „спољашње стране” религије, као што су администрација и финансије. Како истиче византолог Сирил Манго, византијско политичко размишљање може се сажети у мото „Један Бог, једно царство, једна религија”.[85] Константинопољ се генерално сматра „колевком православне хришћанске цивилизације”.[86] Царска улога у црквеним пословима никада се није развила у фиксниран, законски дефинисан систем.[87] Пропадање Рима и унутрашњи раздор у другим источним патријаршијама учинили су Цариградску цркву, између 6. и 11. века, најбогатијим и најутицајнијим центром хришћанског света .[88] Заштитник цариградске патријаршије (Новог Рима) је свети Андреј. Чак и када је империја била сведена само делић раније снаге, Црква је наставила да врши значајан утицај како унутар тако и изван царских граница. Како истиче Георгије Острогорски:
Цариградска патријаршија је остала центар православног света, са надлежношћу на митрополијама и архиепископијама у Малој Азији и на Балкану, над којима патријаршија сада нема превласт, као и надлежношћу на Кавказу, Русији и Литванији. Црква је остала најстабилнији елемент Византијског царства.[89]
Византијско монаштво је посебно постало „увек присутна карактеристика” царства, при чему су манастири постали „моћни земљопоседници и глас који се слуша у царској политици”.[90]
Званичну државну хришћанску доктрину утврдило је првих седам васељенских сабора и тада је била дужност цара да је наметне својим поданицима. Царски декрет из 388. године, који је касније уграђен у Codex Justinianeus, наређује становништву царства да „преузму име католичких хришћана”, а све оне који се неће придржавати закона третира „лудацима и лудима”; као и следбеницима „јеретичких догмата”.[91]
Упркос царским декретима и строгом ставу државне цркве, која је постала позната као Источна православна црква или источно хришћанство, источна православна црква никада није окупљала и представљала све хришћане у Византији. Манго верује да су у раним фазама империје „луде и глупе особе”—они које је државна црква означила као " јеретици "— били већина становништва.[92] Поред пагана који су постојали до краја 6. века и Јевреја, било је много следбеника — понекад чак и царева — разних хришћанских доктрина, као што су несторијанство, монофизитство, аријанство и павликијанство, чија су учења била у извесној супротности са главном теолошком доктрином коју су утврдили Васељенски сабори.[93]
Још једна подела међу хришћанима настала је када је Лав III наредио уништавање икона широм царства. То је довело до значајне верске кризе, која се завршила средином 9. века рестаурацијом икона. У истом периоду на Балкану се појавио нови талас пагана, углавном словенског порекла. Они су постепено христијанизовани, а у каснијим фазама историје Византије, источно православље је било вера већине хришћана и, уопште, већине људи у у територијално умањеном царству[94]
Јевреји су били значајна мањина у византијској држави током историје, а према римском праву су чинили правно признату религијску групу. У рановизантијском периоду њихово верска припадност је углавном била толерисана, али су потом уследили периоди напетости и прогона. Након арапских освајања, већина Јевреја се нашла изван царства; они који су остали унутар византијских граница су очигледно живели у релативном миру од 10. века па надаље.[95]
Источно римско царство је често идентификовано са апсолутизмом, православном духовношћу, оријентализму и егзотиком, док је термин Византија или Византизам често синонимно коришћен за декаденцију, компликовану бирократију и репресију. Научници из источне и западне Европе су често посматрали Византију као скуп верских, политичких, филозофских и других идеја супротних Западу. Чак и у Грчкој током 19. столећа, фокус је био на античку прошлост, док је византијска традиција била повезивана са негативним конотацијама.[96]
Овај традиционални приступ Византији је делимично или у цјелини оспорен и ревидиран од стране савремених научника, који стављају фокус на позитивне аспекте византијске културе и наслијеђа. Британска историчарка Аверли Камерун сматра неоспоривим византијске доприносе стварање средњовјековне Европе. Камерун и Оболоенски признају главну улогу Византије у обликовању Православља, које заузима централно мијесто у повјести, друштвима и културама Грчке, Румуније, Бугарске, Русије, Грузије, Србије и других држава.[97] Византијски учени људи су такође сачували и очували античке рукописе због чега се сматрају преносиоцима античких знања, која су важан допринос савременој европској цивилизацији и претходитељ ренесансе и словенско-православних култура.[98]
Као једина дугорочно стабилан држава у Европи током средњог вијека, Византија је одржала западну Европу изолованом од новопридошлних сила на истоку. Стално на удару, удаљила је западну Европу од Персијанаца, Арапа, Турака Селџука и једно вријеме од Османлија. Са друге стране, од 7. вијека, еволуција и стално преобликовање византијске државе били су директно повезани са напретком ислама.[98]
Након освајања Цариграда од стране Османлија 1453. године, султан Мехмед II преузео је титулу „Kaysar-i Rûm”, што је турски еквивалент титуле римског цезара, пошто је био ријешен да начини Османско царство државном насљедницом Источног римског царства.[99][100]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
