From Wikipedia, the free encyclopedia
Анестезија (од грч. ), (лат. ), (енгл. ), је медицинска метода анестезиологије, која уз примену анестетика и других лекова у организму човека доводи до „искључења бола“ и „лековима изазваног сна“.[1] Примењује се у току оперативних захвата и других метода дијагностике и лечења врло сложених стања везаних за појам „интензивно лечење“. Анестетици су разне врсте лекова у гасовитом, течном или другом облику који када се унесу у организам својим деловањем доводе до губитка осећаја и свести уз минимално штетно деловање и могућност враћања организма у нормално стање, након престанка њихове примене.[2]
Анестезија | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Анестезиологија |
Медицински назив „анестезија“, за означавање ефеката удисања етра, хлороформа, азотсубоксида и сличних супстанци сковао је Оливер Вендел Холмс () 21. новембра 1846, у свом писму послатом зубару Вилијаму Мортону, првом лекару који је 16. октобра 1846. јавно приказао употребу етра током операције, и који је тражио његово мишљење;
...„Свако жели да има у рукама велико откриће. Све што ћу ја урадити је да Вам предложим један или два назива која се могу применити као званична формулација за новопроизведено стање и агенсе. Мислим да их треба изговарати као „анестезија“ (од грч. - (енгл. , „недостатак осећаја“). То значи неосетљивост на додир... агенс би био (енгл. ).[4] Тако би се ово стање могло назвати анестезија, или стање анестезираности“ ...[5]
Холмс је у овом писму позвао Мортона да обави консултације са другим научницима и упозна их са његовом предлогом, што је према каснијој изјави Холмса довело до тога да се:
„... вест револуционарном брзином као пожар проширила широм света, а назив анестезија је прихваћен у свим језицима цивилизованих раса човечанства...“[6]
Реално говорећи, назив анестезија није био нов. Њега су први повремено користили Грци (што се може видети у Платоновим делима), међу којима се наводи и лекар, травар и хирург Педаније Дисокорид ( 40 - 90. п. н. е.)[3] који је за анестезију користио вино направљено од мандрагоре. Нешто касније у више наврата у Бејлијевом енглеском речнику (1724) анестезија се дефинише као „дефект сензација“ (енгл. ). Али, Холмс остаје у историји медицине забележен као први лекар који је реч анестезија предложио за означавање:
„намерно изазваног несвесног стања инхалацијом (удисањем) гасова у циљу безболног извођења операција“[7]
До 19. века анестезија није примењивана у медицини у данашњем облику, па су људи током операције осећали јак бол. У операционим салама је постојала особа задужена да умири болесника, за време извођења медицинских процедура. Да би смањио физичке патње током медицинских интервенција, човек је од свог постанка истраживао начине да ублажи бол и смањи патње болесницима. Тако су још 3000. п. н. е. у Месопотамији „анестезирали“ пацијенте притискивањем каротидних артерија како би они изгубили свест. Египћани су први примењивали снег како би расхлађивањем (хипотермијом) тела изазивали аналгезију. Источно-кинеска култура развија акупунктуру као посебан облик анелгезије. Шок и сепса веома често су усмрћивали већину оних који су преживели трауму хируршког ножа.
Посебно је било болно када су људе оперисали Грци и Римљани. Грци су само понекад оперисали људе, када је то било неизбежно, тако да су најчешће умирале труднице при порођају и људи који су били теже болесни. Често су примењивали и грубе окрутне физичке мере (гушење, онесвешћивање ударцем итд) које које су изазивале дубок сан, или смрт болесника. Пацијентима су везиване руке и ноге за операциони сто, када су обављане ампутација или други тешки оперативни захвати.
У старим, грчким и римским медицинским текстовима Хипократа, Теофраста, Аула Корнелија Целзуса, Педанија Диоскоридеса, Плинија Старијег, помиње се употреба првих средства за „анелгезију-анестезију“ код болесника са повредама као што су: мандрагора[8], кокаин, марихуана, хашиш, опијум, алкохол. У 13. веку у Италији Теодорик Боргогнони је користио разне мешавине лекова са опијатима како би код болесника изазивао губитак свести. Разни лекови у комбинацији са алкалоидима били су главни ослонац анестезије све до 20. века. У Америци је кокаин коришћен као важан анестетик током операција трепанације (отварања) лобање. Алкохол и његова вазодилаторна својства су такође кроз историју анестезије коришћена у оперативним захватима.[9]
У средњем веку прве болеснике су „опијали“ потапањем сунђера у мандрагору или опијум, и његовим подношењем болеснику под нос.[10]
У 17. веку хипотермију (снижавање температуре тела), као облик анестезије међу првима је применио Марко Ауерелио, а нешто касније и један од Наполеонових хирурга у збрињавању ратних рана (током ампутације удова).[10]
Праве анестезије није било све до 19. века, када су започета прва истраживања у овој области, захваљујући напретку у развоју хемије и физиологије;
Следе нове методе (облици) и нови лекови за анестезију:[10]
Општа анестезија подразумева примену посебне групе лекова који кроз интравенску (ИВ) линију или преко органе за дисање, организму обезбеђују потпуно одсуство свести (амнезија) и бола (анелгезија) уз мишићну релаксацију у току операције, као што су:[39]
За време ове врсте анестезије у присуству анестезиолога пацијенту се контролишу све виталне функције како би се применом лекова и других метода организам болесника у току операције одржавао у оптималном стању.
И поред примене најсавременијих лекова и савремених метода понекад није могуће елиминисати неке нежељене ефекте, као што су постоперативни бол, мучнина, повраћање итд. Умерена доза страха од губитка свести током анестезије је нормална појава код већине болесника, што захтева добру премедикацију и психолошку припрему болесника од стране лекара.
Општа анестезија се према начину уноса анестетика дели на инхалациону, интравенозну, аналго-седирајућу и ректалну анестезију.
Постиже се и одржава анестетицима у гасовитом облику, који у организам доспевају са удахнутим ваздухом у плућима. За ову врсту анестезије користи се смеша гасова (кисеоник, азотсубоксид, изофлуран итд) чија се смеша припрема у посебним апаратима и пластичним системом цеви преко ендотрахеалног тубус или путем маске за лице, у строго контролисаним условима уноси у дисајни систем болесника. Уз гасове за анестезију, додају се и лекови који обезбеђују релаксацију мишића и неосетљивост на бол. Ова врста анестезије је најчешће примењивани облик анестезије.
Добре стране инхалационе анестезије | Недостаци инхалационе анестезије |
---|---|
|
|
Постиже се и одржава убризгавањем анестетика у вену. Предност ове анестезије је једноставан и лак начин примене и брзо успављивање болесника. Углавном се користи као увод у инхалациону анестезију како би се избегли негативни учинци удисања гасовитих анестетика. Као самостална анестезија користи се код краткотрајних оперативних захвата (мање операције, инвазивна дијагностика, намештање костију и зглобова итд.) Главни недостатак ове методе је слаба контрола анестетика чија судбина зависи од индивидуалне способности организма за његову разградњу и елиминацију из организма. Могуће компликације код ове врсте анестезије су: пролазно пецкање и бол дуж вене у коју је убризган анестетик, алергијске реакције на анестетик, збуњеност, поспаност, мучнина.
Поступак аналго-седирајуће анестезије се изводи тако што се, након упознавања анестезиолога са болесником и његовим општим стањем, кроз танку пластичну иглу, убризгавају одговарајући лекови који утичу на стање свести као и на осећај бола. Иако је болесник све време свестан и комуникативан, он не осећа бол. Све време поступка анестезиолог прати виталне функције (рад срца и дисање) болесника да би у случају потребе могао на време реаговати и тиме спречити било какав негативан ефекат примењених лекова. Значајна је такође чињеница да лекови који имају утицај на стање свести имају особину да изазову амнезију, губитак сећања, за дати период тако да и ако постоји одређена доза непријатности, она се брзо „заборавља”.
Након аналго-седације пацијент, обзиром да је примио лекове који утичу на стање свести не смеју управљати моторним возилом, што значи да ти пацијенти морају доћи на преглед у пратњи одрасле особе, која ће их након отпуштања из болнице одвести до пребивалишта.
Постиже се увођењем анестетика у дебело црево. Она се најређе примењује и то углавном код мале деце.
Локална и регионална анестезија је поступак који изазива неосетљивост на бол одређеног дела тела или региона применом лекова (локалних анестетика) који прекидају провођење импулса кроз нерве у тој регији, у току које је код болесника очувана свест. Правилно одабрана и изведена локална анестезија значајно поправља хемостазу, смањује дискомфор болесника и значајно редукује хируршки морбидитет и морталитет.
Имајући у виду идеални локални анестетик, ова врста лекова би требало да поседује следеће карактеристике:
Анестетик | Трајање дејства без епинефрина (минута) | Трајање дејства са епинефрином (минута) | Дозе |
---|---|---|---|
Кокаин | |||
Прокаин | |||
Хлорпрокаин | |||
Тетракаин | |||
Лидокаин | 5 до 7 mg/kg са епинефрином | ||
Мепивакаин | |||
Бупивакаин | |||
Етидокаин | |||
Прилокаин |
Локални анестетици трајање њиховог дејства и дозе
Локални анестетици своје дејство испољавају блокирањем пропустљивости натријумових јона и спречавањем ширења акционог потенција и нервне спроводљивости. Постоје две теорије о дејству локалних анестетика:
Нерви се у односу на њихову величину деле у три велике групе (А, Б и Ц). Кожни сензорни нерви су мала, немијелизована Ц влакна, која се брзо блокирају локалним анестетицима.
Имајући ово у виду локални анестетици доводе до секвенцијалног блока нервне спроводљивости који започиње губитком осећаја бола и температуре, потом проприоцепције и на крају губитком моторне нервне функције. Употребом одговарајуће концентрације локалних анестетика може се уклонити осећај бола, без нарушавања моторне функције.
Ова врста анестезија се користи за превенцију бола у одређеним подручјима тела у којим се врши хируршки захват. Током локалне анестезије пацијент је будан-свестан и комуницира са околном, али не осећа бол у анестезираној регији. Овај тип анестезије може бити изведен апликацијом масти или спреја са локалним анестетиком у подручју које је потребно обезболити када се говори о топикалној анестезији, или применом локалних анестетика убризгавањем. У том случају убризгано локални анестетик се инфилтрира директно у ткиво регије у којој се обавља хируршки захват, и чини га безболним.
Понекад, када је то потребно, уз локални анестетик се може дати и лек из групе седатива, како би се код болесника смањио евентуални страх (седација), или лек из групе аналгетика који ће смањити додатни осећај бола.
Према начину примене анестетика локална анестезија се дели на површинску и инфилтрациону анестезију.
Постиже се применом анестетик у облику капи, спреја или масти на површину тела (очи, слузница усне дупље, дисајних путева, мокраћне бешике, у циљу дијагностике или мањих оперативних захвата. Ову врсту анестезије обично спроводе сами хирурзи или лекари дијагностичари.
Код ове вресте анестезије, анестетик се примењује на месту и око места оперативног поља, с циљем да се то подручје обезболи. Анестетик се уноси убризгавањем око оперативног поља на потребну дубину зависно од оперативне технике. Ова врста анестезије примењује се код мањих оперативних захвата (ушивање рана, одстрањивање кожних и поткожних промена, ингвиналних кила код којих је контраиндикована друга врста анестезије и сл.) Ову врсту анестезије спроводи хирург.
Ради потенцирања анестезије, (смиривање па и успављивање болесника током оперативног захвата) у ову врсту анестезије може се укључити и анестезиолог који ће применити и друге медикаменте поред анестетика.
Код ове врсте анестезије анестетик се убризгава у близину живца или кичмене мождине, при чему се постиже неосетљивост на бол (блокада) једне веће регије на телу, без утицаја на свест болесника. Зависно од локације примена анестетик дели се на: централни и периферни блок и регионалну интравенску анестезију.
Нервни блокови су облик локалне регионалне анестезије код које се давање локалног анестетика примењује у региону који је инервисани одређеним нервом или групом нерава, те се тако блокира пренос болних надражаја до мозга. Добра страна нервних блокова је та што је потребна веома мала количина локалног анестетика да се анестезира веома велика регија, што код болесника смањује могућност токсичних реакција. Нервни блокови се користе најчешће у хируршким захватима, али и у терапији бола у неким патолошким стањима (нпр код тумора, повреда...).
Код ове врста анестезије деловање анестетик траје 2 до 4 часа, а ако се случајно догоди да извођење ове врсте анестезије не успе, прелази се на општу анестезију. Зависно од места убризгавања централни нервни блок делимо на спинални и епидурални.
Спинална анестезија, је анестезиолошка техника у којој анестетик убризгава у течност која окружује кичмену мождину. Спинална анестезија се може применити код готово свих захвата на ногама, куковима, карлице, доњем делу трбуха (укључујући и царски рез). Компликације код ове врсте анестезије су веома ретке и пролазна, а да би се оне ублажиле, након спиналне анестезије болесник 24 часа мора да лежи на равном и прими пуно течности.
Епидурална анестезија, је анестезиолошка техника у којој се анестетик убризгава у простор између пршљена и овојнице кичмене мождине (епидурални простор). Овом врстом анестезије можемо анестезирати одређену регију на трупу и тако је учинити неосетљивим на бол. При томе остатак трупа остаје очуван. Такође применом нижих концентрација анестетик може се блокирати само осећај бола док је мишићна снага очувана (што се користи код безболног порођаја).
Ако се у епидурални простор постави танка пластична цевчица (епидурални катетер) постоји могућност трајног убризгавања анестетика и на тај начин се обезбеђује дуготрајна анестезије.
Епидурална анестезија се примењује за разне захвате на ногама, карлици, доњем делу трбуха, грудном кошу и плућима. Такође се примењује као метода трајног уклањања бола код пацијената са малигном болешћу.
Комбинована спинално-епидурална техника може да умањи или елиминише неке од недостатака спиналне и епидуралне анестезије, а да у исто време очува њихове предности.
Према резултатима истраживања закључено је да су предности примене комбиноване спино-епидуралне анестезије у односу на општу анестезију у абдоминалној хирургији вишеструке:[41]
Периферни нервни блок, у новије време, примењују се много чешће, јер је селективнији, даје ефикасну аналгезију и мање нежељених дејстава и компликација (епидурални хематом, апсцес), што омогућава и бржу и лакшу рехабилитацију болесника.
То је техника код које се анестетик убризгава у близину живца или живчаног снопа који инервише одређени део тела. Овом техником можемо анестезирати много мање регије тела, нпр подручје шаке, руке, рамена, стопала, ноге. Због ових особина најчешће се примењује у ортопедској хирургији за горње и доње удове (интерскаленски, инфраклавикуларни, аксиларна, феморални, поплитеални нервни блок).[42]
Ова техника се најчешће користи за анестезију екстремитета (руку или ногу). Регионална интравенска анестезија се изводи тако да се прво заустави циркулација крви у жељеном екстремитету, затим се у вену тог екстремитета убризгава анестетик који излази у ткиво и долази до нерава.
Најновија схватања ноцицептивних путева, покретања неуроендокриног одговора на хируршки стрес, теорије неуропластицитета кичмене мождине и превентивне аналгезије захтевају употребу комбиноване фармаколошке терапије (балансиране анестезије и аналгезије) или комбиноване анестезије. Овај став поткрепљује и савремена пракса која указује да врста и техника анестезије има значајан утицај на периоперативни ток и исход хируршке интервенције.[43]
Зато се у анестезиолошкој пракси показала као оправдана примена комбиноване спиналне, епидуралне и опште анестезије (КСЕОА) у односу на саму општу анестезију (ОА) у абдоминалној и неким другим областима хирургије.[44]
Предност комбинације више техника анестезије, са више анестезиолошких медикамената, састоји се у томе да се од сваке искористе најповољнији, а елиминишу негативни ефекти и компликације. На тај начин се побољшава квалитет анестезије и периоперативне аналгезије, уз максималну хемодинамску стабилност болесника и смањење укупног периоперативног морбидитета и морталитета.
Према резултатима бројних истраживања[45] закључено је да су предности примене комбиноване спиналне, епидуралне и опште анестезије (КСЕОА) у односу на општу анестезију (ОА) у абдоминалној хирургији вишеструке:
Хипноза има дугу историју употребе као анестезиолошка техника. Расхлађивање ткива (нпр. лед) може изазвати привремени прекид провођења кроз нервна влакна (аксоне) и губитак осећаја, а изазивањем кратких хипервентилација продубљеним и убрзаним дисањем, може се привремено сузбити осећај бола. Савремена анестезиолошка пракса ове методе ретко користи у пракси.
Учесталост компликација у анестезије у односу на укупан број извршених анестезија је око 9%.
Најучесталије компликације | Компликације настају код | Узроци компликација |
---|---|---|
|
|
|
Примена локалних анестетика може бити праћена различитим нежељеним дејствима, која могу бити локална, системска и алергијске реакције.[47]
Негативне реакције на локалне анестетике су углавном привременог карактера и реверзибилне су природе. У највећем број случајева се јављају до 2 сата након примена анестетика,[48] тако да многи аутори сматрају да је у овом временском периоду неопходно адекватно пратити пацијента. У клиничкој пракси, посебно је важно утврдити природу негативне реакције, у циљу обезбеђивања одговарајућу помоћ у вези са насталим реакцијама, и евентуално препоручити одговарајуће алтернатива датом локалном анестетику. У овом смислу посебно је важно разликовати психогену реакцију на анестетик од токсичне и алергијске реакције, што у пракси представља највећи проблем. Ови ефекти најчешће су резултат интравенозне технике и манифестују се као: бол, екхимозе, локални хематоми, инфекције евентуалне лацерације (оштећења) нерава.[48]
Нежењена локалне реакције од стране коже најчешће се односе на топикалну примену локалног анестетика, и испољавају се у виду свраба, печења или жарења, бола, бледила, црвенила, отока и пурпуре. Надражајни дерматитис, алергијски контактни дерматитис, као и контактна уртикарија такође су могуће локалне реакције на анестетик.
Системски ефекти се јављају у случајевима када концентрација локалних анестетика досегне токсични ниво. Ефекти могу бити потпомогнути нежељеним интраваскуларним давањем локалног анестетика, као и давањем великих доза.
Клиничке манифестације системске токсичности манифестују се симптомима од стране централног нервног система, као и срчаносудовног система. Почетни симптоми су: зујање у ушима и осетљивост на светлост, двослике, метални укус у устима, мука и/или повраћање. Након примене већих доза могу настати: нистагмус, фини тремор, грчење мишића. Озбиљнији симптоми су халуцинације, фокални напади који прогредирају у тонично - клоничне грчеве. Као крајњи исход може настати респираторна депресија и кома.[49]
Реакција срчаносудовног система је чешће изазвана додавањем епинефрина, него директним дејством локалног анестетика. Високе концентрације локалног анестетика у крви директно смањују контрактилност срчаног мишића, а доводе и до вазодилататорног ефекта и хипотензије. Поремећаји срчаног ритма такође нису ретка појава.
Алергијске реакције на локалне анестетике су јако ретке, посебно на оне амидног типа. Естерски тип локалних анестетика може изазвати алергијске реакције типа 1 (анафилактички тип реакције), која је узрокована метаболитима ПАБА, док су амидни локални анестетици узрок алергијске реакције типа 4 (одложене хиперсензитивности). Укрштене алергијске реакције између ове две групе локалних анестетика не постоје.[49]
У клиничкој слици алергијских реакција типа 1 (анафилактички тип) јавља се: свраб, уртикарија, оток лица, отежано дисање, цијаноза, ларингеални едем, мука, повраћање, као и нелагодност у трбуху.[50]
Након што хирург или други лекар постави индикацију за оперативни или неки други захват, обављају се преанестезиолошке претраге и доноси коначна одлука о врсти анестезије. Ако постоји могућност примене више врста анестезије, болеснику се даје могућност да учествујете у њеном избору.[51]
Главне смернице које анестезиолога руководе при одлучивању о врсти анестезије су:[10]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.