![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c7/Coat_of_arms_of_the_Ottoman_Empire_%25281882%25E2%2580%25931922%2529.svg/langsr-640px-Coat_of_arms_of_the_Ottoman_Empire_%25281882%25E2%2580%25931922%2529.svg.png&w=640&q=50)
Трансформација Османског царства
From Wikipedia, the free encyclopedia
Трансформација Оманског царства, позната и као Ера трансформације, представља период у историји Османског царства од 1550. дo 1700. године, отприлике од краја владавине Сулејмана Величанственог до Карловачког мира којим је завршен Велики турски рат. Овај период карактерише велики број драматичних политичких, друштвених, и економских промена, које су резултирале преласком царства из експанзионистичке, патримонијалне државе у бирократску империју засновану на идеологији одржавања правде и која је штитила сунизам.[1] Ове промене су у великој мери биле изазване низом политичких и економских криза крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века,[2][3] као што су инфлације, ратовања и политички фракционизам.[4] Ипак, упркос овим кризама, царство је остало јако и политички и економски,[5] и наставило да се прилагођава изазовима света који се мења. Седамнаести век је некада био окарактерисан као период пропадања , али почетком 1980-их историчари који су проучавали Османско царство све више одбацују ту карактеризацију, описујући је као период кризе, адаптације и трансформације.[6]
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/19/Ottoman_empire.svg/640px-Ottoman_empire.svg.png)
У другој половини шеснаестог века царство је трпело све већи економски притисак због растуће инфлација, која је тада утицала и на Европу и на Блиски исток. Демографски притисак у Анадолији допринео је формирању пљачкашких банди, које су се до 1590-их удружиле под локалним вођама како би покренуле низ сукоба познатих као Џелали побуне. Османска фискална неликвидност и локална побуна заједно са потребом да се војно надмећу против Хабзбурга и Сафавида створиле су озбиљну кризу. Османлије су тако трансформисале многе институције које су претходно дефинисале царство, постепено укидањем тимарског система како би се организовала модерна војска мускетара, и учетворостручиле бирократије како би олакшале ефикасније прикупљање прихода. У Истанбулу, промене у погледу династичке политике довеле су до напуштања османске традиције султанског братоубиства, и до владајућег система који се много мање ослањао на лични ауторитет султана. Друге фигуре су имале веће улоге у власти, посебно жене из царског харема, због чега се део тог периода често назива Султанат жена.
Променљива природа султанског ауторитета довела је до неколико политичких преокрета током седамнаестог века, пошто су се владари и политичке фракције борили за контролу над царском владом. Султан Осман II је 1622. године свргнут у јањичарском устанку. Његово погубљење је било одобрено од стране главног царског судског званичника, чиме је демонстрирана смањена важност султана у османској политици. Ипак примат Османске династије у целини никада није доведен у питање. Од султана из седамнаестог века, Мехмед IV је најдуже владао, 39 година од 1648 дo 1687. године. Царство је доживело дуги период стабилности под његовом владавином, предвођеном од стране реформски оријентисане Ћуприлићи породице великих везира. То се поклопило са периодом обновљених освајања у Европи, освајањима која су кулминирала катастрофом у опсади Беча 1683. године и прекидом владавине великих везира из породице Ћуприлићи. Након битке окупила се коалиција хришћанских сила за борбу против Османлија, што је довело до пада Османске Мађарске и њене анексије од стране Хабзбурговаца током Великог турског рата (1683–1699). Рат је изазвао још једну политичку кризу и навео Османлије да спроведу додатне административне реформе. Ове реформе су окончале проблем финансијске несолвентности и претвориле трансформацију из патримонијалне у бирократску државу као трајну.