Систематска репрезентација језика у писаној форми From Wikipedia, the free encyclopedia
Транскрипција у лингвистици представља преношење звукова из једног језика у други писаним симболима. Промена система записа је пресловљавање. То је у ствари прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује.[1][2] У савременој лингвистици, разликују се два начина транскрипције — гласовна и правописна. Гласовна представља пренос гласовима језика у који се транскрибује најсличнијим онима у језику из кога се транскрибује. Правописна представља пренос према претходно одређеним транскрипционим правилима и највећим делом је заснована на првој.
У писању туђих властитих имена и израза у стандардном српском језику примењују се два поступка — прилагођено (примењиво и у ћирилици и у латиници) и изворно писање (примењиво само у латиници). Иако су у данашњој норми оба поступка примењива, па чак и изворно писање продуката популарне културе (називи музичких група, песама, филмова) у ћирилици, у прошлости то није био случај.[3]
Смишљајући прво писмо за словенске језике (глагољицу око 863), Ћирило и Методије су притом прилагођено писали грчка имена (претеча правописне транскрипције). Сем што у глагољици не постоје еквиваленти слова тета, пси и кси, они су створили праксу деклинационог пролагођавања класичних назива. Тако, на пример, они за Словене нису били Кирилос и Методиос (према грч. ), већ Ћирил и Методиј (за јужне), односно Кирил и Мефодиј (за остале).[3]
Ипак, стварањем ћирилице дошло је и до увођења облика у коме су грчке графије дословно преношене. Тако су и они постали стсл. (са ћириличкима ижицом и фитом, еквивалентима грчког ипсилон и тета, односно словенских и и т/ф). Стари писари су овај графемски пренос доста примењивали, али није био стран ни фонетски запис. Ипак, сви су пратили Ћирилово начело у вези са наставцима. Штошта, оно је касније проширено, па отуда и облици Ћирило и Методије.[3]
Стварањем националних ћирилица, нестала је могућност дословног писања имена из грчког и словенских ћириличких језика. Тиме је прилагођено писање постало опште правило ћириличких правописа. У латиничким правописима, напротив, доминантно је изворно писање имена из других језика који користе исто писмо. У српској двоазбучној пракси, прилагођавање је широко распрострањено и у латиници, док је навод изворног назива у загради, подбелешкама (фуснотама) или индексима увек отворена могућност. Ако се аутор из неког разлога одлучи за изворно записивање и у ћириличком тексту, и то је правописно коректно.[3]
У стандардне шеме транскрипције за лингвистичке потребе спада Међународни фонетски алфабет (МФА, ИПА) и његов еквивалент Фонетски алфабет метода процене говора (САМПА). Они служе у сврху гласовне (фонетске) транскрипције, којом се настоји записивање назива симболима циљног језика са најсличнијом гласовном вредношћу.[4] Пример за то јесте реч итал. . Гласовна транскрипција овде занемарује изворни запис, те се у потпуности ослања на изговор речи[2] — . Сви гласови су присутни у српском језику, па је коначан запис пица — п , и , ц , а .
У случају да се у страној речи налазе гласови неприсутни у српском, узима се најближи еквивалент.[2] Пример би била Кинескиња Циси (кин. ), гласовно представљена као . У њеном имену јавља се безвучни меки фрикатив . Како тај глас не постоји у српском језику, требало би узети њему најсличнији, дакле (дотични несрпски глас може бити и ).
Да транскрипција ипак није Циши, већ Циси, одређује правопис. Таква транскрипција, без обзира на то да ли се поклапа са фонетском или не, назива се правописном (ортографском). Правопис језика у који се транскрибује садржи тачно одређена правила, тј. упутства како транскрибовати одређене гласове. У већини случајева, правописна транскрипција, за разлику од фонетске, није у потпуности базирана на изговору, већ у потпуности или делимично на писму.[2] На пример, у Правопису српскога језика из 2010. године пише да се немачко преноси као х, а француско као ш, без претераног помињања фонетског записа.
Правиписно одређивање преноса речи понекад се разликује у односу на фонетски пренос, иако измењени глас постоји у српском језику. Такве неправилности често су настале кроз историју или на неки други дуготрајан начин. Пример за то било би преношење руског слова ч са изговором према писму, иако је тај глас у потпуности остварен читањем српског слова ћ. Други пример је и транскрипција јапанског језика, чије се преноси као з уместо дз, као ч уместо ћ, а и као џ уместо ђ и ж.
Изузеци при транскрипцији, који се представљају као укорењене речи, постоје. Примери јесу неформални поздрав ћао и амерички произвођач аутомобила Шевролет. Према правилима транскрипције са италијанског језика, заснованог на изговору , потпуни пренос био би чао. Како је оцењено да је ћао транскрипција која се увелико користи, она је означена као изузетак. Исти случај је и са Шевролетом , који би по правилима, али и према француском изговору , требало да буде Шевроле .
У овој табели налази се пример гласовне транскрипције имена бившег руског председника познатог на српском као Борис Јељцин, са прихваћеним хибридним формама у различитим језицима. Име Борис није само транскрипција, већ додатно и пресловљавање.
Руски језик | |
Транслит. ISO 9 | |
Школска транслит. | |
МФА транскрипција | |
Српски језик | |
Енглески језик | |
Француски језик | |
Немачки језик | |
Пољски језик | |
Грчки језик | Μπορίς Νικολάγιεβιτς Γιέλτσιν |
Арапски језик | بوريس نيكولايفيتش يلتسين |
Кинески језик | 鮑里斯·尼古拉耶維奇·葉利欽 |
Јапански језик | ボリス・ニコラエヴィチ・エリツィン |
Корејски језик | 보리스 니콜라예비치 옐친 |
Грузијски језик | ბორის ნიქოლაევიჩ ელცინი |
Јерменски језик | Բորիս նիկոլաեվիչ Ելցին |
Хинди индијски | बोरिस निकोलयविच येल्तसिन |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.