Староегипатска књижевност
књижевност писана на египатском језику од фараонског периода старог Египта до краја периода римске власти / From Wikipedia, the free encyclopedia
Староегипатска књижевност писана је на египатском језику од фараонског периода старог Египта до краја периода римске власти. Представља најстарији корпус египатске књижевности. Уз сумерску књижевност, сматра се најранијим књижевношћу на свету.[1]
Писање у старом Египту — и хијероглифско и хијератско — први пут се појавило крајем 4. миленијума пре нове ере током касне фазе протодинастичког Египта. У време Старог краљевства (26. век пре нове ере до 22. век пре нове ере), књижевна дела су укључивала погребне текстове, посланице и писма, химне и песме, и комеморативне аутобиографске текстове који говоре о каријери истакнутих административних званичника. Тек у раном Средњем краљевству (21. век пре нове ере до 17. век пре нове ере) настала је наративна египатска књижевност. Ово је била „медијска револуција” која је, према Ричарду Б. Паркинсону, била резултат успона интелектуалне класе писара, новог културног сензибилитета за индивидуалност, невиђеног нивоа писмености и општег приступа писаним материјалима.[2] Стварање књижевности је стога био подухват за елиту, монополизован од стране писарске класе придружене владиним канцеларијама и краљевском двору владајућег фараона. Међутим, међу савременим научницима не постоји потпуни консензус о зависности староегипатске књижевности од друштвено-политичког поретка краљевских дворова.
Средњееегипатски, говорни језик Средњег краљевства, постао је класични језик током Новог краљевства (16. век пре нове ере до 11. век пре нове ере), када се народни језик познат као касноегипатски први пут појавио у писаној форми. Писци Новог краљевства су канонизовали и копирали многе књижевне текстове написане на средњем египатском, који је остао језик који се користио за усмено читање светих хијероглифских текстова. Неки жанрови књижевности Средњег краљевства, као што су „учења” и измишљене приче, остали су популарни у Новом краљевству, иако жанр пророчких текстова није оживео све до периода Птоломеја (4. век пре нове ере до 1. век пре нове ере). Популарне приче су укључивале Причу о Синухеу и Елоквентни сељак, док су важни наставни текстови укључују Аменемхатова упутства и Лојалистичко учење. До периода Новог краљевства, писање комеморативних графита на зидовима светих храмова и гробница цветало је као јединствен књижевни жанр, али је користило формулисане фразе сличне другим жанровима. Признање правог ауторства остало је важно само у неколико жанрова, док су текстови „наставног” жанра били псеудонимни и лажно приписивани истакнутим историјским личностима.
Староегипатска књижевност је сачувана на разним медијима. Ово укључује папирусне свитке и пакете, кречњачке или керамичке остраке, дрвене даске за писање, монументалне камене грађевине и ковчеге. Текстови које су сачували и открили савремени археолози представљају мали део староегипатског књижевног материјала. Подручје поплавне равнице Нила је недовољно заступљено јер је влажна средина непогодна за очување папируса и натписа мастилом. Са друге стране, скривена, закопана литература, закопана хиљадама година, откривана је у насељима на сувим пустињским маргинама египатске цивилизације.
До раног династичког периода у касном 4. миленијуму пре нове ере, египатски хијероглифи и њихов курзивни облик хијератског облика били су добро утврђена писана писма.[3] Египатски хијероглифи су мале уметничке слике природних објеката.[4] На пример, хијероглиф за засун на вратима, који се изговара се, производи звук с ; у комбинацији са другим или вишеструким хијероглифима, тако би се могао спеловати звук речи за апстрактније појмове као што су туга, срећа, лепота и зло.[5] Нармерова палета, датирана ~ 3100. п. н. е. током последње фазе протодинастичког Египта, комбинује хијероглифе за сома и длета да би произвео име краља Нармера.[6]
Египћани су своје хијероглифе називали „божјим речима” и резервисали су њихову употребу за узвишене сврхе, као што је комуникација са божанствима и духовима мртвих кроз погребне текстове.[7] Свака хијероглифска реч представљала је и одређени објекат и оличавала суштину тог објекта, препознајући га као божански створен и припадајући у оквиру већег космоса.[8] Кроз свештеничке ритуале, попут паљења тамјана, свештеник је дозволио духовима и божанствима да читају хијероглифе који украшавају површине храмова.[9] У погребним текстовима који почињу од и након Дванаесте династије, Египћани су веровали да унаказивање, па чак и изостављање одређених хијероглифа, доноси последице, било добре или лоше, за преминулог поседника гробнице чији се дух ослањао на текстове као на извор исхране у загробном животу.[10] Сакаћење хијероглифа змије отровнице или друге опасне животиње уклонило је потенцијалну претњу.[10] Међутим, уклањање сваког примера хијероглифа који представљају име преминуле особе лишило би његову или њену душу могућности да чита погребне текстове и осудило би ту душу на неживо постојање.[10]
Хијерат или египатско хијератско писмо је поједностављени, курзивни облик египатских хијероглифа.[11] Као и хијероглифи, хијератика се користила у светим и верским текстовима. До 1. миленијума пре нове ере, калиграфска хијератика је постала писмо које се претежно користило у погребним папирусима и храмским ролнама.[12] Док је писање хијероглифа захтевало највећу прецизност и пажњу, курзивна хијератика се могла писати много брже и стога је била практичнија за вођење записника.[13] Његова примарна сврха била је да служи као стенографско писмо за некраљевске, немонументалне и мање формалне списе као што су приватна писма, правни документи, песме, порески записи, медицински текстови, математичке расправе и упутства .[14] Хијерат се може писати у два различита стила; један је био више калиграфски и обично резервисан за владине записе и књижевне рукописе, други је коришћен за неформалне извештаје и писма.[15]
До средине 1. миленијума пре нове ере, хијероглифи и хијерати су и даље коришћени за краљевске, монументалне, верске и погребне списе, док је ново, још курзивније писмо коришћено за неформално, свакодневно писање: Демотиц.[12] Коначно писмо које су усвојили стари Египћани било је коптско писмо, ревидирана верзија грчког алфабета.[16] Коптски је постао стандард у 4. веку нове ере када је хришћанство постало државна религија у целом Римском царству; хијероглифи су одбачени као идолопоклоничке слике паганске традиције, неприкладне за писање библијског канона.[16]