Срби у Украјини
From Wikipedia, the free encyclopedia
Срби су на подручју данашње Украјине били присутни неколико векова.
Укупна популација | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
1.000[1] | |||||||
Региони са значајном популацијом | |||||||
углавном Кијев | |||||||
Језици | |||||||
украјински, руски и српски | |||||||
Религија | |||||||
православље | |||||||
Сродне етничке групе | |||||||
српска дијаспора |
Према једном мишљењу, прапостојбина Срба, Бела Србија, налазила се на подручју данашње Украјине. Због османских освајања српских земаља, започеле су сеобе Срба, које су трајале од 15. до 19. века. Срби су се најпре селили у Панонску низију, а од краја 16. века у Украјину. Тамо су подизали насеља, којима су давали своје називе, а учествовали су и у ослободилачком покрету Украјинаца против пољске власти.
У доба успона Руског царства, на позив Петра Великог, у првим деценијама 18. века, на просторе данашње Украјине долазе бројни српски добровољци, од којих је формиран Српски хусарски пук. Педесетих година 18. века, у Руско царство се преселио знатан број Срба из Хабзбуршке монархије, незадовољних укидањем потиске и поморишке Војне крајине. Ово се сматра највећим миграционим померањем Срба након Велике сеобе. Поред Потисја и Поморишја, овај миграциони покрет Срба у Руско царство је захватио и шира српска етничка пространства у Панонској низији и на Балкану.
За пресељене Србе су на територији Руског царства, на подручју данашње Украјине, формиране две посебне територије, Нова Србија (постојала од 1752. до 1764) и Славеносрбија (постојала од 1753. до 1764). У те области је тада насељено преко 50.000 Срба. Срби су насељима у Новој Србији давали имена из старог завичаја у Панонској низији. Сматра се да су Срби, изградњом насеља, војних објеката, саобраћајница, организовањем привреде, трговине, занатства, земљорадње и сточарства поставили темеље за развој ових делова данашње Украјине.
Руски двор је, међутим, досељавање Срба видео као епизоду у остваривању стратешких циљева за продор према југу, тако да су Нова Србија и Славеносрбија убрзо укинуте, а Срби су се временом утопили у Украјинце и Русе.
Интензивно насељавање Малоруса, у две српске области у Украјини довело је врло брзо у 19. веку до нестанка етничких Срба. Према једној статистици из 1862. године још је било 1.000 Срба на том простору. А почетком 20. века – 1900. године у Херсконској жупанији – у Новој Србији се више уопште и не помињу Срби.[2]
У Кијеву 1899. године млада Српкиња, кћи свештеника Косара Миленковић је завршила школовање у тамошњем Љевашовском институту. За одличан успех током похађања те установе добила је златну медаљу. Истовремено је изабрана за наставницу тог института и постала руска државна питомица која још треба да заврши једногодишњи педагошки курс.[3]
Значајан локалитет окупљања Срба на тлу данашње Украјине била је, током 19. и почетком 20. века, Одеса, град на Црном мору. У овој бројној српској колонији отворен је Конзулат Краљевине Србије, а основано је и Српско добротворно друштво.