From Wikipedia, the free encyclopedia
Свемирска летелица је објекат намењен за извршавање различитих задатака у космосу, као и на површини небеских тела. Према томе да ли се на њима налазе људи, деле се на пилотиране и беспилотске летелице. Беспилотске летелице могу радити аутоматски или уз даљинско управљање, а најчешћа је комбинација ова два метода (због удаљености од Земље, потребно је да прође одређено време док добије информације од контроле лета, тако да летелица даљински добија опште инструкције које затим релативно аутономно спроводи).
Свемирске летелице се користе у телекомуникацији, посматрању Земље или космоса (у мирнодопске или војне сврхе), навигацији, истраживању других планета, а однедавно и за свемирски туризам. Свемирске летелице су чести актери научнофантастичних прича.
Свемирске летелице се деле на следеће основне класе:
У зависности од своје намене, свемирске летелице се састоје од различитих подсистема:
Одржање живота
Контрола висине
Навигација
Команда и обрада података
Извор енергије
Термална контрола
Погон
Шкољка
Корисни терет
Земаљски сегмент
Носач
Прва свемирска летелица је био совјетски вештачки сателит Спутњик 1 (рус. - сателит). Лансиран је 4. октобра 1957. године под кодним именом ПС-1 (рус. - Једноставан сателит-1). Спутњик 2 је понео у орбиту прво живо биће - пса Лајку, док је Спутњик 5, лансиран 19. августа 1960. прва свемирска летелица која је вратила из космоса своју комплетну посаду - два пса (Белку и Стрелку), 40 мишева, 2 пацова и јато винских мушица.
САД су лансирале свој први сателит, Експлорер 1, 1. фебруара 1958. Експлорер 1 је, између осталог, открио и Ван Аленов радијациони појас.
Мада данас многе државе (и компаније) имају своје сателите у орбити, свега 9 држава је способно да самостално лансира вештачки сателит:
Након успешних тестова сателита Спутњик 5-7, Совјетски Савез је 12. априла 1961. у космос лансирао и првог космонаута - Јурија Гагарина у летелици Восток 1 (рус. ). Гагарин је летео 1 сат и 48 минута, а читав лет је био аутоматски (мада је постојала и могућност пребацивања на ручне команде). У склопу пројекта Меркур, Ален Шепард на летелици Фридом 7 је био први амерички астронаут у суборбиталном лету. Први Американац (и трећи човек, после Гагарина и Германа Титова) у орбити је био Џон Глен на летелици Френдшип 7, 20. фебруара 1962. Гленов лет је трајао 88 минута.
Прва жена у свемиру је била рускиња Валентина Терешкова на Востоку 6 16. јуна 1963. Прву свемирску шетњу је извео руски космонаут Алексеј Леонов 8. марта 1965. на броду Восход 2. Прва жена у отвореном космосу је била Светлана Савицкаја на броду Сајуз Т-12 25. јула 1984.
Трећа нација која је остварила пилотирани лет у космос је постала Кина 15. октобра 2003. Први кинески тајконаут је био Јанг Ливеј на летелици Шенжу 5.
Развој америчког Аполо програма је довео до слања човека на Месец, 20. јула 1969. на летелици Аполо 11. Посаду су чинили Нил Армстронг, Едвин Олдрин (који су се спустили на Месец) и Мајкл Колинс (који није слетео на Месец, већ је чекао у командном модулу). Совјетски Савез је паралелно развијао два одвојена програма за лет на Месец, али никада није послао пилотирану мисију.
Најуспешнија пилотирана летелица је совјетски (и данас руски) Сојуз (рус. - Савез), као серија летелица са највише пилотираних летова. Сојуз је коришћен за летове до ранијих совјетских свемирских станица, а данас се користи за допремање посада до Међународне свемирске станице. Сојуз је до сада превезао и 6 свемирских туриста.
Прва функционална пилотирана вишекратна свемирска летелица је Спејс шатл, који су развиле САД до почетка 80-их. Почев од 12. априла 1981, Спејс шатл је једина пилотирана летелица САД. Совјетски Савез је развијао слично возило под именом Буран, али је одустао од овог пројекта. Русија тренутно развија вишекратну летелицу Клипер, за коју се очекује да ће заменити Сојуз у летовима до Међународне свемирске станице.
Свемирске станице представљају вештачка места за живот људи у космосу. С обзиром да су се све досадашње свемирске станице налазиле у ниској орбити око Земље, користи се и назив „орбиталне станице“. Орбиталне станице користе ниску орбиту да би допремање посаде и потрошног материла било јефтиније. Свемирске станице се користе за проучавање утицаја дуготрајног боравка у космосу на људски организам, као и за извођење различитих научних експеримената. Уз то, Совјетски Савез је лансирао и 3 војне свемирске станице, које су биле оперативне у периоду од 1973. до 1977.
Свемирске станице по својој конструкцији могу бити монолитне (рани модели) или модуларне (каснији, усавршени модели).
Прва свемирска станица је била Саљут 1, и налазила се у орбити од 19. априла до 11. октобра 1971. У склопу програма Саљут је лансирано укупно 7 свемирских станица, док је Саљут 8 преименован у Мир и био у орбити од 20. фебруара 1986. до 23. марта 2001. године када је програмирано срушен изнад Тихог океана. Током 4594 дана колико је био настањен, посаду Мира су чинили 104 космонаута из 12 држава.
САД су као једину самосталну свемирску станицу користиле Скајлаб, који је био оперативан од 1973. до 1979. године. Скајлаб су насељавале три посаде током 1973. и 1974. године.
Тренутно се у орбити налази Међународна свемирска станица, заједнички пројекат Белгије, Бразила, Велике Британије, Данске, Италије, Јапана, Канаде, Немачке, Норвешке, Русије, САД, Француске, Холандије, Швајцарске, Шведске и Шпаније.
Свемирске сонде су летелице које се шаљу ка другим небеским телима. Сонде могу да само пролете поред небеског тела, ућу у орбиту око њега, или чак да спусте лендер на небеско тело. У последњем случају, сонда у орбити најчешће служи као релеј између лендера и Земље.
Прва сонда је била совјетска Луна 1, која је пролетела поред Месеца 1959. године. Луна 1 је и прва летелица која је достигла другу космичку брзину. Луна 2 је прва свемирска сонда која је слетела на Месец (и, уопште, на неко небеско тело).
Свемирске сонде су рађене у серијама, и најчешће су све серије имале исто тело за циљ. Тако су Совјети имали серију Луна усмерен ка Месецу, Венере и Вега ка Венери и Марс. ка Марсу. САД су лансирале сонде у оквиру програма Пионир и Хелиос за испитивање Сунца, Маринер за Венеру и Меркур итд. Амерички Пионир 10 и 11, као и Војаџер 1 и 2 напуштају Сунчев систем. Док је сигнал Пионира сувише слаб да би био детектован (под условом да још увек раде), Војаџери редовно шаљу своје извештаје. Летелица Нови хоризонти, која је на путу према Плутону, ће такође напустити Сунчев систем.
Од активних сонди се издвајају Касини-Хајгенс – мисија ка Сатурну; Хајгенс је лендер који се спустио на Титан док Касини и даље шаље вредне информације о Сатурну и његовом систему; и Марсови истраживачки ровери Спирит и Опортјунити, чија је активност надмашила планове Насе и по дужини трајања мисије и по прикупљеним подацима.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.