![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/5d/Rutile-unit-cell-3D-balls.png/640px-Rutile-unit-cell-3D-balls.png&w=640&q=50)
Оксид
Хемијско једињење са бар једним атомом кисеоника / From Wikipedia, the free encyclopedia
Оксид је општи назив за свако неорганско хемијско једињење, у коме се јавља хемијска веза између кисеоника и неког другог елемента.[1] Оксиди имају међусобно веома различите хемијске и физичке особине, које зависе од електронегативности елемента који се једини са кисеоником: од скоро нереактивних чврстих супстанција са веома високим температурама топљења (нпр. оксид волфрама), преко умерено реактивних течности (нпр. вода), до веома реактивних гасова (нпр. азот субоксид).
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/5d/Rutile-unit-cell-3D-balls.png/640px-Rutile-unit-cell-3D-balls.png)
Сам „оксид” је дијон кисеоника, O2– атом. Метални оксиди стога типично садрже анјон кисеоника у оксидационом стању −2. Већи део Земљине коре састоји се од чврстих оксида, који су последица оксидације елемената кисеоником у ваздуху или води. Чак и материјали који се сматрају чистим елементима често стварају оксидни покров. На пример, алуминијумска фолија развија танки слој (звани пасивизациони слој) која штити фолију од даље корозије.[2] Поједини елементи могу да формирају више оксида, разликујући се у количини елемента који се комбинује са кисеоником. Примери су угљеник, гвожђе, азот (погледајте азотне оксиде), силицијум, титанијум и алуминијум. У таквим се случајевима оксиди разликују специфицирањем броја укључених атома, као што је у угљен моноксиду и угљен диоксиду, или навођењем оксидационог броја елемента, као у гвожђе(II) оксиду и гвожђе(III) оксиду.
Оксиди такође могу имати и особине које иду од киселих до базних. Тако постоје:
- кисели оксиди- нпр. угљен-диоксид или сумпор(VI)-оксид, који реагују са базама и водом
- оксиди са киселим особинама - нпр. силицијум оксид, реагују са јаким базама али не и са водом
- базни оксиди- нпр. оксиди метала IА и IIА групе, реагују са киселинама и водом
- оксиди са базним особинама - нпр. манган моноксид или хром моноксид, реагују са киселинама али не и са водом
- амфотерни оксиди - нпр. алуминијум-оксид, не реагују са водом али реагују и са киселинама и са базама
- неутрални оксиди- нпр. угљен-моноксид, не реагују са водом, киселинама ни базама.
Сем оксида постоје пероксиди и супероксиди