Михаило IV Пафлагонац
From Wikipedia, the free encyclopedia
Михаило IV Пафлагонац (грч. ; 1010-10. децембра 1041) је био византијски цар и (1034—1041) и други муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Михаило IV Пафлагонац | |
---|---|
Датум рођења | 1010. |
Место рођења | Пафлагонија, |
Датум смрти | 10. децембар 1041.(1041-12-10) (30/31 год.) |
Место смрти | Константинопољ, |
Супружник | Зоја |
Претходник | Роман III Аргир |
Наследник | Михаило V Калафат |
Михајло IV је био сељак из Пафлагоније који свој успон на царски трон дугује свом брату евнуху Јовану Орфанотрофу који је био високи дворанин и практично га је потурио за љубавника остарелој царици Зоји. Када је Роман III (1028—1034) умро 11. 04. 1034. године у свом купатилу, његова супруга Зоја се истог дана удала за свог младог љубавника и Михајло је постао нови цар.
Непосредно по ступању Михаила на престо, Јован ставља царицу у неку врсту кућног притвора да би спречио, да његовог брата стигне судбина првог Зојиног супруга. Сам Михајло практично није био у стању да влада јер је боловао од епилепсије и његово стање се временом само погоршавало, тако да се власт налазила у рукама његовог брата Јована.
Сам Јован се показао као способан владар, али је зато драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима. Део њих у Дукљи је већ 1035. године покушао да се ослободи византијске власти предвођен Стефаном Војиславом (1038—1050.), али је устанак угушен, а сам Војислав се у августу нашао у византијском затвору, но већ крајем 1037. или почетком 1038. године је Војислав подигао нову побуну и заузео земље Срба. Међутим кап која је прелила чашу међу Словенима одиграла се 1037. године када је умро охридски архиепископ Словен Јован, на његово место бива постављен хартофилакс цркве Божанске Мудрости Лав, који је био Грк. Тако је аутокефална словенска црква замењена грчком црквом која је отпочела процес хеленизације словенског становништва. Као последица промене пореза из натуре у новац и отпочињања хеленизације долази до великог словенског устанка у Поморављу и Повардарју 1040. године.
На челу устанка се нашао Петар Дељан (који је тврдио да је Самуилов унук), а ускоро је и у Драчкој теми букнула друга словенска побуна предвођена Тихомиром, тако да је за кратко време устанак дошао до самог Солуна. Иако је снажно отпочео, устанак је већ 1041. године био разбијен захваљујући издаји некадашњег византијског стратега Теодосијопоља и сина Јована Владислава (1015—1018.) Алусијана, после чега је византијска војска предвођена Михајлом IV без много муке скршила преостали отпор. Међутим последица овог војног ангажовања епилептичног цара било је драстично погоршање његовог стања и он децембра исте године умире. Сахрањен је у манастиру светих Козме и Дамјана, који је обновио и у коме се пред смрт замонашио.
Нови византијски цар постаје синовац Михајла IV и Јована Михајло (V) (1041—1042.) кога је царица Зоја под Јовановим утицајем усвојила пред Михајлову смрт, доделивши му титулу цезара.