Космичка болест
From Wikipedia, the free encyclopedia
Космичка болест, космички адаптациони синдром је скуп поремећаја који настаје у организму космонаута и астронаута као последица дужег боравка у космосу у условима микрогравитације (бестежинског стања). У микрогравитацији, не постоји природно „горе“ или „доле“, одређено од стране наших чула. Космонаут не зна (на први поглед) чак ни положај различитих делова тела, посебно руке и ноге, јер недостаје тежина да би се створио осећај где се налази. Тело космонаута постаје „збуњено“ наглим променама у односу на оно што је научио на Земљи и што и овде очекује.
Космичка болест | |
---|---|
![]() | |
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Космичка медицина |
Све дужи боравак у космосу због назадрживог развој космонаутике у филогенски неадаптираном организму[1] космонаута може изазива читав низ статичких и динамичких поремећаја (вестибуларних, кардиоваскуларних, визуелних, неуровегетативних, метаболичких, локомоторних, психичких...). Неподударања између онога што очи виде и онога што тело осећа у условима микрогравитације, може изазвати космичку болест. Научници сматрају да је то нешто слично болести кретања, која се може доживети на Земљи, нпр. при покушају путника да чита књигу у аутомобилу који се креће. Унутрашње уво детектује кретање аутомобила, али очи (које гледају непокретна слова у књизи) не реагују на те промен.[2][3][4][5][6]
Када космонаути оду у космос, многи од њих, ће одмах доживети космичку болест. Док су поједини, малобројни наизглед имуни, и највише што могу доживети су симптоми благе главобоље, вртоглавице и мучнине. У екстремним случајевима код мање групе космонаута долази до дуготрајног повраћања праћеног дехидрирацијом и губитком телесне масе. Срећом, мозак космонаута се брзо прилагођава на ове утицаје, брзо учи и стиче поверења у очи и репрограмира сигнале из вестибуларног система које усклађује са насталим неслагањем. Симптоми космичке болест се ублажавају након око три дана, боравка у космосу, мада поједини космонаути (астронаути) могу имати рецидив у било ком тренутку током мисије.[2]
Тело човека је изузетан и компликован систем који аутоматски детектује и реагује на драматичне еколошке промене које га окружују, посебно недостатак гравитације. Цело тело учествује у овом комплексном и брзом одговору на микрогравитацију, а авиофизиолози све више почињу да формирају слику о томе шта се дешава унутар тела у недостатку гравитације.[7] Заправо, космичка болест је непредвидива – када ће се догодити и ко ће од ње оболети то је тешко предвидети. Неки космонаути, који показују изузетну толеранцију на мучнину у току вожње на земљи, на мору или када лете авионом, трпе најгоре симптоме по доласку у космос. Ово се дешава и на Земљи, нпр гимнастичар који обавља тешке акробације на гимнастичким справама или у партеру, и при томе не испољава симптоме болести кретања, може да се „разболи“ на Ролер костеру или на задњем седишту аутомобила у покрету.[2] То говори, да је највероватније целокупни организам са бројним функцијама укључен у појаву космичке болести, која вероватно представља сложену интеракцију изазвану нарушеном равнотежом између различитих органа[6]