Кларис Лиспектор
From Wikipedia, the free encyclopedia
Кларис Лиспектор (порт. ; Чечелник, 10. децембар 1920 - Рио де Жeнeиро, 9. децембар 1977) била је бразилска књижевница и новинарка, једна од најзначајнијих ауторки књижевности на португалском језику.
Кларис Лиспектор | |
---|---|
Датум рођења | (1920-12-10)10. децембар 1920. |
Место рођења | Чечелник, Украјинска Народна Република |
Датум смрти | 9. децембар 1977.(1977-12-09) (56 год.) |
Место смрти | Рио де Женеиро, Бразил |
Период | Модернизам |
Утицаји од | Херман Хесе, Барух Спиноза |
Најважнија дела | Близу дивљег срца Јабука у тами Пасија по Г. Х. Учење или Књига ужитака Жива вода Час звезде Породичне везе Легија странаца |
Потпис | |
Званични веб-сајт | |
Рођена је као најмлађа од три кћерке у јеврејској породици. Лоши животни услови (сиромаштво, рат, силовање мајке) натерали су породицу да емигрира у Бразил када је Кларис имала тек годину дана. Одрасла је у Ресифеу, а мајка јој је умрла кад је имала 9 година, након чега су се сестре с оцем преселиле у Рио де Женеиро. Похађала је најцењенију гимназију у земљи (), а потом је 1937. године уписала Правни факултет у Рију и запослила се као новинарка. Свој први роман објавила је са 23 године. Удала се за бразилског дипломату Маурија Гвргела Валентеа 1944. године и узела бразилско држављанство. Убрзо се млади пар одселило у Напуљ, те провео идућих десетак година службујући по различитим бразилским амбасадама у Европи и САД. Није волела дипломатски живот, те се након 15. година развела од супруга и вратила у Рио, где је наставила успешно да објављује романе, приче, књиге за децу и новинарске чланке. Упрко томе што је још као млада стекла књижевно признање, а иза себе оставила опсежну кореспонденцију, врло мало тога се зна о њеном приватном животу. „Толико сам мистериозна да чак ни саму себе не разумем“, написала је једном приликом.[1] Из тог вакуума информација, сматра њен биограф Бенџамин Мосер, изникла је цела митологија која и данас плени и привлачи читаоце широм света.[2]
Њена проза сматра се прекретницом на бразилској књижевној сцени, пре свега по разноврсности стилских регистара и истанчаним и снажним описима интимних, наизглед неосетних личних преображаја, открића и јачања животних снага, са свим њиховим изазовима.[3] Током читавог живота опирала се било каквој класификацији те потврђивала утисак о себи као „страном телу“ у бразилској књижевности. Бразлиски песник Ледо Иво је истакао:
„ | Вероватно никада нећемо да пронађемо опипљиво и прихватљиво објашњење за језик и стил Кларис Лиспектор. Страност њезине прозе једна је од најупечатљивих чињеница наше књижевне историје, па чак и историје нашег језика.[1] | ” |
Није себе сматрала ни феминистичком ни јеврејском књижевницом.[2] У њена најзначајнија дела спадају романи Близу дивљег срца, Јабука у тами, Пасија по Г. Х., Учење или Књига ужитака, Жива вода, Час звезде и Дах живота; збирке приповедака Породичне везе, Легија странаца, Срећа из потаје, Via Crucis тела и Где си била ноћу.