Итербијум

Итербијум (, лат. ), је хемијски елемент из групе лантаноида са редним бројем 70.^[6][7] Он је један од четири хемијска елемента који су добили име по шведском селу Итерби. Попут осталих лантаноида, он је сребрено-сјајни тешки метал. Особине итербијума не следе контракцију лантаноида, а због своје електронске конфигурације овај елемент има значајно мању густину као и ниже температуре топљења и кључања од суседних елемената у периодном систему. Итербијум је заступљен у земљиној кори у количини од 3,3 ppm. Најважнији минерал му је монацит

Итербијум

Општа својства
Име, симбол	итербијум, Yb
Изглед	сребрнасто бео; са бледо жутом нијансом[1]
У периодноме систему
Водоник Хелијум Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон – ↑ Yb ↓ тулијум ← итербијум → лутецијум ‍
Атомски број (Z)	70
Група, периода	група Н/Д, периода 6
Блок	f-блок
Категорија	лантаноид
Рел. ат. маса (Ar)	173,045(10)[2][3][4]
Ел. конфигурација
по љускама	2, 8, 18, 32, 8, 2
Физичка својства
Тачка топљења	1097 K ​(824 °‍C, ​1515 °F)
Тачка кључања	1469 K ​(1196 °‍C, ​2185 °F)
Густина при с.т.	6,90 g/cm3
течно ст., на т.т.	6,21 g/cm3
Топлота фузије	7,66 kJ/mol
Топлота испаравања	129 kJ/mol
Мол. топл. капацитет	26,74 J/(mol·K)
Напон паре P (Pa) 100 101 102 на T (K) 736 813 910 P (Pa) 103 104 105 на T (K) 1047 (1266) (1465)
Атомска својства
Електронегативност	1,1 (?)
Енергије јонизације	1: 603,4 kJ/mol 2: 1174,8 kJ/mol 3: 2417 kJ/mol
Атомски радијус	176 pm
Ковалентни радијус	187±8 pm
Спектралне линије
Остало
Кристална структура	​постраничноцентр. кубична (FCC)
Брзина звука танак штап	1590 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширење	β, поли: 26,3 µm/(m·K) (на с.т.)
Топл. водљивост	38,5 W/(m·K)
Електроотпорност	β, поли: 0,250 µΩ·m (на с.т.)
Магнетни распоред	парамагнетичан
Магнетна сусцептибилност (χmol)	+249,0·10−6 cm3/mol (2928 )[5]
Јангов модул	β форма: 23,9 GPa
Модул смицања	β форма: 9,9 GPa
Модул стишљивости	β форма: 30,5 GPa
Поасонов коефицијент	β форма: 0,207
Викерсова тврдоћа	205–250 MPa
Бринелова тврдоћа	340–440 MPa
CAS број	7440-64-4
Историја
Именовање	по Итербију (Шведска), где је ископаван
Откриће	Жан Шарл Галисад де Марињак (1878)
Прва изолација	Карл Ауер фон Велсбах (1906)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (1/2) ТР ПР 166 56,7  ε 166 168 0,126% стабилни 169 32,026  ε 169 170 3,023% стабилни 171 14,216% стабилни 172 21,754% стабилни 173 16,098% стабилни 174 31,896% стабилни 175 syn 4,185  β− 175 176 12,887% стабилни 177 syn 1,911  β− 177
референце • Википодаци

Итербијум је открио Жан Шарл Галисад де Марињак 1878. године приликом проучавања минерала гадолинита. Касније, 1907. године, Жорж Ирбен, Карл Ауер фон Велсбах и Чарлс Џејмс, независно један од другог, успели су из Марињаковог итербијума издвоје још један елемент, лутецијум. Велсбах је за име новог елемента предлагао алдебаранијум, међутим ипак је након дугих расправа и противно његовој вољи, задржано данашње име итербијум.

У техничком погледу елемент и његова једињења користе се у врло малим количинама, углавном због врло сложеног начина његовог одвајања од других лантаноида, између осталог користи се као дотирајуће средство за ласере на бази итријум-алуминијум граната. Итербијум() хлорид и итербијум() јодид су реагенси који се користе у разним органским реакцијама синтезе.

Историја

Итербијум је 1878. открио швајцарски хемичар Жан Шарл Галисад де Марињак. Он је детаљније проучавао гадолинит, те је покушао да одвоји ербијум који је нерастворљив у врелој води од других минералних састојака путем разлагања нитрата. При томе открио је да преостали кристали нису у потпуности изграђени од црвенкастог ербијум нитрата, већ су били видљиви и неки безбојни кристали. Измерени апсорпцијски спектар показао је да се у том случају морало радити о кристалима неког до тад непознатог елемента. Марињак је елементу дао име итербијум, према месту проналаска гадолинита у шведском Итербију, као и његовој сличности са итријумом. Одвајање оба елемента уследило је након другог експеримента додавањем хипосулфитне киселине у раствор хлорида.^[8][9]

Француз Жорж Ирбен, Аустријанац Карл Ауер фон Велсбах и Американац Чарлс Џејмс су, независно један од другог, објавили 1907. године да Марињаков итербијум није чисти елемент, већ представља смешу два елемента. Ту смешу су успели да раздвоје на чисте хемијске елементе итербијум и лутецијум. Том приликом Карл Ауер фон Велсбах је новим елементима дао назив алдебаранијум (према звезди Алдебаран) и касиопеијум, док је Ирбен предложио називе неоитербијум и лутецијум.^[10][11] Године 1909. међународна комисија за атомску масу, у чијем саставу су били Франк Виглсворт Кларк, Вилхелм Оствалд, Томас Едвард Торп i Жорж Ирбен, одлучила је да се Ирбену призна откриће лутецијума, те у складу с тим прихвати његово предложено име за елемент.^[12] Такође је и задржано старо Марињаково име за итербијум.

Елементарни итербијум први су добили 1936. хемичари Вилхелм Клем и Хајнрих Бомер. Они су метални итербијум добили редукцијом итербијум() хлорида помоћу калијума при температури од 250 °. Осим тога, одредили су и кристалну структуру и магнетске особине овог метала.^[13]

Особине

Физичке

Кристална структура итербијума,

Као и други лантаноиди, итербијум је такође сребрнасто-светли, меки тешки метал. Он има неуобичајено ниску густину од 6,973 ³, што је знатно мање од густине суседних лантаноида попут тулијума односно лутецијума односно приближно густинама неодијума или празеодијума. Слично поређење вреди и за неуобичајено ниску тачку топљења од 824 ° и тачку кључања од 1430 ° (за лутецијум: тачка топљења 1652 °, а кључања 3330 °). Ове вредности су у одређеној противречности са уобичајеном контракцијом лантаноида а узрок јој је електронска конфигурација итербијума . Због потпуно попуњење -љуске, за металну везу доступна су само два валентна електрона, па долази до знатно слабијих сила везе и знатно већег атомског радијуса метала.^[14]

Постоји три различите кристалне структуре при атмосферском притиску као и друге три модификације итербијума високог притиска. На собној температури, метал се кристализује у кубном густо сложеном кристалном систему са параметром решетке .^[15] При вишим температурама и притисцима ова структура прелази у кубно-унутарцентрирани кугласти систем, с тим да при атмосферском притиску, температура преласка износи око 770 °; док при собној температури, притисак преласка износи 4 .^[16] На ниским температурама стабилна је хексагонална најгушћа структура, при чему се структурални фазни прелаз налази између 0 и 45 °, који јако много зависи од чистоће, притиска и напрезања унутар метала. Ове фазе имају различит магнетизам. Док је хексагонална фаза дијамагнетична (што је и очекивано због потпуно попуњене орбитале), кубна површинско-центрирана структура исказује парамагнетичне особине (вероватно због малог броја ³⁺ јона у металу).^[17]

Редослед модификација високог притиска не одговара низу који се најчешће може наћи код других лантаноида. Тако на пример код итербијума нису познате модификације са двоструком хексагоналном најгушћом структуром или структуром самаријума. При притиску од 4 стабилну кубну унутар-центрирану структуру следи хексагонална најгушћа структура при 26 . Следећи фазни прелаз настаје при повећању притиска на 53 а изнад овог притиска поново настаје кубна најгушћа структура. Нови фазни прелаз следи на 98 . При овом притиску па све до најмање 202 , хексагонална структура је најстабилнија са просторном групом 3₁21 (бр. 152), а која се још зове и структура. Повећањем притиска следи и промена електронске структуре елемента, при чему електрон из -орбитале прелази у -орбиталу, а онда електронска конфигурација постаје тровалентна као и код других лантаноида.^[18]

Хемијске

Итербијум је типични неплеменити метал, који при вишим температурама реагује с већином неметала. Са кисеоником споро реагује на сувом ваздуху при стандардним условима температуре и притиска, а много брже ако је у ваздуху присутна и влага. Фино иситњени метални итербијум је, попут других неплеменитих метала, врло лако запаљив на ваздуху или у присуству кисеоника. Смеса финог праха итербијума и органохалогених једињења, као што су хексахлороетан или политетрафлуороетилен, сагорева уз смарагдно-зелени пламен.^[19] Реакција итербијума и водоник није потпуна, јер водоник улази у октаедарске шупљине у металној решеци те гради нестехиометријске хидридне фазе, при чему састав зависи од температуре и притиска водоника.^[14][20]

У води итербијум се врло споро раствара, а много брже у киселинама истискујући водоник. У раствору, јони итербијума су већином тровалентни, безбојни, у облику хидрата . Жуто-зелени двовалентни јон итербијума није стабилан у воденим растворима, оксидира истискујући водоник са временом полураспада од око 2,8 сати, прелазећи у тровалентни јон.^[14] Када се итербијум раствори у течном амонијаку, као и код натријума, настаје плави раствор због солватизираних електрона.^[21]

Изотопи

Позната су укупна 33 изотопа између ¹⁴⁸ и ¹⁸¹ као и других 12 нуклеарних изомера итербијума. Од њих, само седам се налази у природи са различитим уделом и заступљеношћу. Највећи удео у природној изотопској смеши итербијума има изотоп ¹⁷⁴ од 31,8%, а следе га изотопи ¹⁷² са 21,9%; ¹⁷³ са 16,12%; ¹⁷¹ са 14,3% те ¹⁷⁶ са 12,7%. Изотопи ¹⁷⁰ и ¹⁶⁸ са удјелима од 3,05% одн. 0,13% су знатно ређи.^[22]

Радиоактивни изотоп ¹⁶⁹ са временом полураспада од 32 дана, настаје заједно са краткоживећим ¹⁷⁵ (време полураспада 4,2 дана) путем активирања неутронима приликом излагања итербијума радијацији у нуклеарним реакторима. Он се може користити и као извор гама-зрачења, на пример у нуклеарној медицини и радиографији.^[21][23]

Распрострањеност

На Земљи, итербијум је врло редак елемент, његов удео у континенталној Земљиној кори износи око 3,2 ppm (0,00032%).^[24] Овај метал јавља се као саставни део ретких минерала, пре свега оних који садрже итријум и теже лантаноиде попут ксенотима и гадолинита. Тако на пример ксенотим из Малезије садржи до 6,2% итербијума. За разлику од њега, церитне земље попут монацита и бастнесита садрже доста мале количине итербијума. Монацит, у зависности од налазишта, садржи од 0,12% до 0,5% итербијума.^[20]

Познато је више врло ретких минерала у којим се итербијум налази као најчешћи ретки земни метал. У такве спадају ксенотим-(Yb), где итербијума има 32% мерено по маси, а емпиријска формула је (Yb_0,40Y_0,27Lu_0,12Er_0,12Dy_0,05Tm_0,04Ho_0,01)PO₄.^[25] Осим њега, итербијум је садржан у кеивииту-(Yb) са емпиријском формулом (Yb_1,43Lu_0,23Er_0,17Tm_0,08Y_0,05Dy_0,03Ho_0,02)₂Si₂O₇.^[26] Међутим, ови минерали су делови једног низа мешаних кристала, који су такође и другачијег природног састава, гдје је итријум главни „састојак”.

Најважнији извори итербијума су лежишта монацита и ксенотима у Кини и Малезији (тамо је у виду пратећег минерала каситериту). Због слабе потражње на светском тржишту за овим металом, ситуација са производњом и залихама итербијума не сматра се критичном.^[27]

Добијање

Итербијум

Због тешког раздвајања лантаноида, добијање итербијума је изузетно компликовано и дуготрајно. Полазни минерали попут монацита или ксенотима се најприје растапају помоћу киселина или база у раствор. Одвајање итербијума од других лантаноида могуће је помоћу различитих метода, при чему технички најважнију представља јонско-измењивачка метода одвајања, као и за друге ретке лантаноиде. У том процесу раствор са ретким земљама се наноси на погодну смолу, на коју се појединачни јони лантаноида различито јако могу везати. Затим се раствор одваја од смоле јонскоизмењивачком хроматографијом помоћу средстава који с јонима граде комплексе попут EDTA, DTPA и HEDTA, те се због различите јачине веза између смоле и јона лантаноида могу одвојити жељени јони одређеног лантаноида.^[20][28][29]

Хемијско одвајање је могуће путем различитих реакција итербијум-, лутецијум- и тулијум-ацетата са амалгамом натријума. Тако итербијум гради амалгам, док једињења лутецијума и тулијума не реагују.^[30]

Добијање металног итербијума може се изводити електролизом истопљених једињења итербијум(III)-флуорида и итербијум(III)-хлорида, са алкалним или земноалкалним халогенидима до редукције при тачки топљења, те течним кадмијумом или цинком као катодом. Осим ове, итербијум се може добити и металотермичком редукцијом итербијум(III)-флуорида са калцијумом или итербијум(III)-оксида са лантаном или церијумом. Ако се ова посљедња реакција изводи у вакууму, итербијум се мора дестилисати те се тако може одвојити од других лантаноида.^[20]

Употреба

Итербијум и његова једињења комерцијално се користе у врло ограниченом обиму. Као легирни метал, побољшава чврстоћу, смањује зрна кристала и неке механичке особине нехрђајућег челика. У току су истраживања о употреби легура итербијума у стоматологији.^[31]

Као и други лантаноиди, итербијум се такође користи као средство за допирање итријум-алуминијум-гранатских ласера (Yb:YAG ласер). Предности овог ласера над Nd:YAG ласерима је у већем могућем максималном допирању, дужем веку кориштења на вишим енергетским нивоима те ширим распонима апсорпције.^[32] Итербијум је такође важно средство за допирање фибер-ласера због сличних предности као и код YAG ласера, може се користити и за фибер-ласере високих перформанси. Ту се такође убраја и висока моћ допирања, шири распон апсорпције између 850 и 1070 nm те такође шири распон емисије између 970 и 1200 nm.^[33]

Експериментално се истражује кориштење овог метала као алтернатива за цезијум за покретање атомских сатова. У тестовима је измерен четири пута већи степен тачности од атомских сатова на бази цезијума.^[34] Итербијум се такође испитује као замена за магнезијум у кинематичким ИЦ мамцима за борбене авионе. При томе итербијум(III)-оксид показује знатно виши степен емисије у инфрацрвеном спектру у односу на магнезијум-оксид те бољу перформансу зрачења од уобичајених сличних материјала на бази МТВ-а (магнезиј-тефлон-витон).^[35]

Референце

1. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 112. ISBN 0080379419.
2. Meija, J.; . (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
3. „Standard Atomic Weights 2015”. Commission on Isotopic Abundances and Atomic Weights. 12. 10. 2015. Приступљено 18. 2. 2017.
4. „Standard Atomic Weight of Ytterbium Revised”. Chemistry International. октобар 2015. стр. 26. ISSN 0193-6484. doi:10.1515/ci-2015-0512. eISSN 0193-6484.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 0-8493-0464-4.
6. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
7. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
8. Jean Charles Galissard de Marignac (1878). „Sur l’ytterbine, terre nouvelle, contenu dans la gadolinite”. Comptes Rendus. 87: 578—581.
9. Per Enghag (2004). Encyclopedia of the elements: technical data, history, processing, applications. John Wiley & Sons. стр. 448. ISBN 3-527-30666-8.
10. C. Auer v. Welsbach (1908). „Die Zerlegung des Ytterbiums in seine Elemente”. Monatshefte für Chemie. 29: 181—225. doi:10.1007/BF01558944.
11. M. G. Urbain (1908). „Un nouvel élément, le lutécium, résultant du dédoublement de l'ytterbium de Marignac”. Comptes rendus. 145: 759—762.
12. F. W. Clarke; W. Ostwald; T. E. Thorpe; G. Urbain (1909). „Bericht des Internationalen Atomgewichts-Ausschusses fuer 1909”. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft. 42: 11—17. doi:10.1002/cber.19090420104.
13. W. Klemm; H. Bommer (1937). „Zur Kenntnis der Metalle der seltenen Erden”. Zeitschrift für anorganische und allgemeine Chemie. 231. doi:10.1002/zaac.19372310115.
14. A. F. Holleman; E. Wiberg; N. Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie. 102. Berlin: de Gruyter. стр. 1938—1944. ISBN 978-3-11-017770-1.
15. H. T. Hall; J. D. Barnett; L. Merrill (1963). „Ytterbium: Transition at High Pressure from Face-Centered Cubic to Body-Centered Cubic Structure”. Science. 139: 111—112. doi:10.1126/science.139.3550.111.
16. A. Jayaraman (1964). „Fusion Curve of Europium, Fusion, and fcc-bcc Transformation in Ytterbium at High Pressures”. Physical Review. 135: A1056—A1059. doi:10.1103/PhysRev.135.A1056.
17. E. Bucher; P. Schmidt; . (1970). „New First-Order Phase Transition in High-Purity Ytterbium Metal”. Physical Review B. 2: 3911—3917. doi:10.1103/PhysRevB.2.3911.
18. Gary Chesnut; Yogesh Vohra (1999). „Structural and Electronic Transitions in Ytterbium Metal to 202 GPa”. Physical Review Letters. 82: 1712—1715. doi:10.1103/PhysRevLett.82.1712.
19. Ernst-Christian Koch; Volker Weiser; Evelin Roth; Sebastian Knapp; Stefan Kelzenberg (2012). „Combustion of Ytterbium Metal”. Propellants, Explosives, Pyrotechnics. 37: 9—11. doi:10.1002/prep.201100141.
20. Ian McGill (2005). „Rear Earth Elements”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. doi:10.1002/14356007.a22_607.
21. Ytterbium. u: Römpp Online. Georg Thieme Verlag, pristupljeno dana 20. februara 2012.
22. G. Audi; O. Bersillon; J. Blachot; A. H. Wapstra (2003). „The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties” (PDF). Nuclear Physics. A 729: 3—128. doi:10.1016/S0375-9474(97)00482-X. Архивирано из оригинала 20. 07. 2011. г. Приступљено 14. 01. 2021.CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
23. R. Halmshaw (1995). Industrial radiology: theory and practice (2 изд.). Springer. стр. 60—61. ISBN 0-412-62780-9.
24. David R. Lide, ур. (2005). „Geophysics, Astronomy, and Acoustics; Abundance of Elements in the Earth's Crust and in the Sea”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (90 изд.). Boca Raton, FL: CRC Press/Taylor and Francis. стр. 14-18.
25. Harvey M. Buck, Mark A. Cooper, Petr Cerny, Joel D. Grice, Frank C. Hawthorne (1999). „Xenotime-(Yb), YbPO₄, a new mineral species from the Shatford Lake pegmatite group, southeastern Manitoba, Canada”. Canadian Mineralogist. 37: 1303—1306.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (Sažetak u časopisu "American Mineralogist", str. 1324.; PDF).
26. A. V. Voloshin, Ya. A. Pakhomovsky, F. N. Tyusheva (1983). „Keiviite Yb₂Si₂O₇, a new ytterbium silicate from amazonitic pegmatites of the Kola Peninsula”. Mineralog. Zhurnal. 5—5: 94—99.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (sažetak u American Mineralogist, str. 1191.; PDF).
27. Harald Elsner: Kritische Versorgungslage mit schweren Seltenen Erden – Entwicklung „Grüner Technologien“ gefährdet? u: Commodity Top News. br. 36, 2011. (pdf)
28. V. M. Gelis, E. A. Chuveleva, L. A. Firsova, E. A. Kozlitin, I. R. Barabanov (2005). „Optimization of Separation of Ytterbium and Lutetium by Displacement Complexing Chromatography”. Russian Journal of Applied Chemistry. 78: 1420—1426. doi:10.1007/s11167-005-0530-6.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
29. Halina Hubicka, Dorota Drobek (1997). „Anion-exchange method for separation of ytterbium from holmium and erbium”. Hydrometallurgy. 47: 127—136. doi:10.1016/S0304-386X(97)00040-6.
30. Joseph K. Marsh (1943). „4. Rare-earth metal amalgams. Part III. The separation of ytterbium from its neighbours”. Journal of the Chemical Society (Resumed): 8. doi:10.1039/JR9430000008.
31. John Emsley (2001). Nature's building blocks: an A-Z guide to the elements. Oxford University Press. стр. 492—494. ISBN 0-19-850341-5.
32. John C. Ion (2005). Laser processing of engineering materials: principles, procedure and industrial application. Butterworth-Heinemann. стр. 97. ISBN 0-7506-6079-1.
33. Michel J. F. Digonnet (2001). Rare-Earth-Doped Fiber Lasers and Amplifiers (2 изд.). CRC Press. стр. 167—170. ISBN 0-8247-4164-1.
34. N. Lemke, A. Ludlow, Z. Barber, T. Fortier, S. Diddams, Y. Jiang, S. Jefferts, T. Heavner, T. Parker, C. Oates (2009). „Spin-1/2 Optical Lattice Clock”. Physical Review Letters. 103: 063001—063004. doi:10.1103/PhysRevLett.103.063001.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
35. Ernst-Christian Koch, Arno Hahma (2012). „Metal-Fluorocarbon Pyrolants. XIV: High Density-High Performance Decoy Flare Compositions Based on Ytterbium/Polytetrafluoroethylene/Viton®”. Zeitschrift für anorganische und allgemeine Chemie: 721—724. doi:10.1002/zaac.201200036.

Литература

• Guide to the Elements – Revised Edition, Albert Stwertka, (Oxford University Press; 1998) 0-19-508083-1

Спољашње везе

• „Ytterbium”. (на језику: енглески) (11 изд.). 1911.
• Encyclopedia of Geochemistry - Ytterbium. ISBN 978-3-319-39193-9.