Индонежански рат за независност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Индонежански рат за независност (инд. ; хол. ) био је герилски и војни сукоб на територији тадашње колоније Холандске Индије (данашња Индонезија). Индонежански националисти су прогласили независност и образовали Републику Индонезију 17. августа 1945, у време јапанске окупације, а циљ који су поставили пред себе је био пуно међународно признање, повлачење страних трупа, као и социјална револуција.[1][2][3] Иако су се борили и против Јапанаца, холандска влада је то одбацила и одговорила тако што их је прогласила сарадницима окупатора.[4] Након капитулације Јапана и повратка савезничких снага, отпочели су сукоби ширих размера након што су устаници одбили да прихвате поновну холандске владавину, те су наставили герилску борбу за независност.
Индонежански рат за независност | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Холандска краљица Јулијана потписује признање суверенитета Индонезије | |||||||||
| |||||||||
Сукобљене стране | |||||||||
Јапански добровољци (од 1946) |
| ||||||||
Команданти и вође | |||||||||
Сукарно Судирман Абдул Харис Насутион Сухарто |
генерал Симон Спур Хубертус ван Мук генерал Филип Кристинсон | ||||||||
Јачина | |||||||||
~360.000 | 270.000 | ||||||||
Жртве и губици | |||||||||
~45.000-100.000 мртвих |
4.585 Погинули холандски војници око 980 мртвих 1.057 мртвих Укупно: ~6,622 погинулих |
Четворогодишњи војни сукоб је изазвао велика материјална разарања и високе људске жртве. Слабо опремљени устаници су контролисали већину руралних делова земље али нису имали снаге да остваре све циљеве војним путем јер су холандске снаге контролисале све веће градове, путеве и индустријска постројења. Међутим, до 1949 се Холандија нашла под снажним дипломатским притиском, након чега је била приморана да призна независност Индонезије и да се повуче. Рат је донео велике етничке и демографске промене, пропраћене ратним злочинима. Током рата је погинуло и умрло до 100.000 бораца и цивила. Националисти су и након рата вршили прогоне и ликвидацију холандских сарадника, али и комунистичких симпатизера.[5]