Барон Гијом Дипитрен (фр., Pierre-Buffière 5. октобар1777 — Париз, 8. фебруар1835) био је француски анатом, патоанатом и војни хирург, шеф болнице Отел Дју у Паризу,[1] Иако је стекао славу лечењем Наполеона Бонапарте, сматра се водећом фигуром хирургије 19 века, после Амброаза Переа. Доминантан и немилосрдан према онима који су му били препрека у каријери, у жестоко конкурентном систему токо 20 година каријере лекара, изборио се за свој положаја у медицини од просектора анатомије до главног хирурга у Отелу Дју.
Био је без премца као учитељ и поштован као врсни хирург који је увео анатомо-клиничку методу у хирургију. Данас је најпознатији по открићу контрактуре длана,[2] семиолошког знака који је описао 1831. године и једној врсти прелома скочног зглоба.[3][4][5] Умро је у 57 години живота зато што је, због своје лоше нарави, одбио да буде оперисан.[1]
Живот и каријера
Рођен је 1777. године у селу Pierre-Buffière, близу Лиможа у централној Француској, у коме је његов отац био сиромашни адвокат. Био је изузетно интелигентно дете и сигурно је био веома атрактиван, јер су га два пута насилно одводили. Први пут у доби од четири године отела га је богата дама из Тулуза, али га је и вратила породици. Касније је привукао пажњу коњичког официра у граду, који га је са 12 година отео и одвео у Париз и платио му школовање.[6]
После школовања у Паризу, Дипитрен је желео да постане припадник војске, али је 1793. године, на инсистирање свог оца, уписао медицинско-хируршку школу у болници Свети Алексис у Лиможу. Међутим, убрзо је одлучио да своје образовање настави у Паризу. Као студент у наредне две године трпео је глад и живео у немаштини. Те дана Дипитер овако описује...
Живео сам у поткровљу и маст из лешева за сецирање користио сам уместо уља за лампу уз коју сам учио.
Током присуства на часовима у неколико школа: Charité, Salpêtrière, École de Santé, Collège de Magnac-Laval, врло брзо је привукао пажњу медицинске заједнице у Паризу. Дипломирао је, 1797. године.
Са 18 година, 1794. године, добио је место предавача у „Школи здравља” у Паризу, где је држао предавања из анатомије. Његова предавања су била добро посећена. Био је задужен и за све обдукције у медицинској школи, што је значајно утицало на његово будуће интересовање и стицање богатог знања из анатомије и патологије, на шта указује податак да је убрзо потом написао монографију о патолошкој анатомији на основу својих обдукцијских налаза.
Са 24 године, 1801. године именован је за шефа анатомије и тада је први пут дошао у сукоб са својим колегама асистентима (Antoine-Laurent-Jessé Bayle (1799-1858) и René-Théophile-Hyacinthe Laënnec (1781-1826)).
Као предавач анатомије Дипитрен је увео макроскопску патологију у хирургију, јер су се до тада хирурзи карактерисали великим оптимизмом и дрскошћу а не великим знањем о узроцима болести и другим анатомским проблемима.
Докторат на Универзитету у Паризу стеко је са закашњењем, пошто је 1803. године Револуционарна влада забранила рад медицинског факултете. Након стицања потребних квалификација, предавао је анатомију и са 25 година (1808), именован је за другог хирурга у елитној болници Париза Отелу Дју, и одмах започео жестоку борбу са својим претпостављеним Jean Pelletan-ом (1747-1829).
Коначно, докторирао је 1812. након одбране тезе о литотомији. Током 1815. године, Дипитрен је, заменио свог шефа и постао главни хирург Отела Дју. Под његовим вођством, које је трајало девет година, болница Отел Дју је стекла водећу позицију међу тадашњим европским болницама.
Лични лекар два владара Француске
Гијом Дипитрен је био је лични лекар и хирург два цара:
Луја XVIII, који му је у знак захвалности 1816. доделио титулу барона и орден Order of Saint Michael,[7] и лични
Када је постао шеф хирургије у болници Отел Дју (на слици), Дипитрен је тада рекао: Честитајте ми. Ово је место на коме ћу радити двадесет година, а нико нема моћ да ми га одузме. Ја сам главни хирург у Отелу Дју.[8]
Карактерне особине Дипитрена: Дипитренов кофер са хируршким инструментима Гијом Дипитрен је био немилосрдна, опсесивно-компулзивна личност, апсолутни перфекциониста у свему што је радио. Имао је огромну енергију, нагон и интелектуалне способности повезане са немилосрдном амбицијом и циничним занемаривањем сензибилитета својих ученика и колега. Али он је такође био спектакуларни предавач, његово огромно знање резултовало је његовом великом способношћу да памти случајеве из клиничких студије и медицинске детаље било које врсте. имајући ово у виду са са разлогом је међу својим савременица био познат као Le Brigand d’Hôtel-Dieu по речима Jacques Lisfranc de St. Martin-а (1790—1847), француског хирург и гинеколога), „први међу хирурзима, а последњи међу људима” (по речима Fransoa Persiја (1754—1825) хирурга, главног санитетског инспектора француске војске, академика, професор на Медицинском факултету у Паризу и оснивач „Војне болнице за обуку“ Кламар, у близини Париза која носи његово име) и „Наполеон у хирургији” Међутим, када је непријатељ дошао до врата Париза, Дипитрен је био на линији фронта са својим ученицима да помогне рањеницима.
Од 21. марта 1810. године био је у браку са Geneviève Lambert de Saint-Olive из Париза, са којом је имао ћерку, и од које се развео 1826. године
Последње године живота
Умро је 8. фебруара 1835. године након што је одбио лечење излива у грудни кош изазваног плеуритисом, речима:
Je préfère mourir par la main de Dieu que par celle des hommes (Радије бих умро од руке Бога него од руке човека).[9]
Обдукцијом су потврђене очекиване лезије: обострани туберкулозни плеуритис који је био неизлечив у то време, последица можданог удара и бубрежни каменци.[10]
Донатор
Од свог великог богатства Гијом је оставио је 200.000 франака медицинском факултету за оснивање катедре патолошка анатомија. Како је држава већ установила ову установу, новац је употребљен за оснивање патолошко-анатомског музеја под називом - Дипитренов музеј, који још увек постоји - и то на класичном академском терену у Медицинској школи поред Сорбоне.[9]
Дело
Дипитрен је пре свега био клиничар и предавач, а не иноватор или терапеутски оператер попут других колега. Иако су његова дела била изненађујуће једноставног квалитета када се оцењује према његовим способностима, објавио је броје чланке о широком спектру болести из области хирургије. Велики део његових иновација описаће нешто касније његови ученици.[11]
Као професор хирургије на Медицинском факултету у Паризу, Гијом Дипитрен је био признат као изванредан учитељ своје генерације. Упркос свим својим достигнућима и признањима која су му додељивана, он је остао строг, арогантан, хладан и прорачунљив. Имао је огромну праксу која га је учинила једним од најбогатијих медицинских радника у Француској. Изванредан дијагностичар и учитељ, Дипитрен је давао изјаве које, никада нису доведене у питање, јер су увек биле тачне. Увече се особље и стотинак ученика изблиза и из далека окупљало у амфитеатру како би слушали Диптренова предавања која су се заснивала на хируршким искуствима данашњице. Тако је Дипитрен на елоквентан начин имао прилику да непрестано развије своје знање, клиничку логику али и завист међу колегама.
Дипитерн као иноватор (литотом)
Дипитрен никада није оперисао ако се операција могла избећи, али је био први лекар која је успешно уклонио доњу вилицу. Није само открио и описао Дипитренову контрактуру, по којој је данас најпознатији, већ је осмислио операцију за њено излечење, као и операцију за корекцију кривог врата пресеком стерномастоидног мишића. Дипитрен је 1831. године - отприлике четири године пре смрти - оперисао контрактуру која носи његово име. Након што је неколико година чекао човека који је боловао од класичне фиброзе, он је извршио дисекцију захваћене руке, једног трговца вином - који је тако ушао у историју ове болести.
Развио је ентеротом и друге инструмент или њихове модификацие које су потом користили многи хирурзи, па је тако епоним за Дипитренов ентеротом, често замењен називом Микулићев ентеротом.
Дипитрен приказује француском краљу Лују Х операцију катарактеДипитренова статуа у Отелу Дју
Међутим иако је био величанствени учитељ, блистави техничар за негу рана и елоквентан предавач, поседовао је лоше црте личности — надмен од поноса и охолости, доминантан и немилосрдан према онима који су му били препрека у каријери. Због таквог понашања стекао је лошу репутацију и многе епитете:[12]
Када је преминуо у 57. години живота, због његових карактерних особина нико га није оплакивао.[12] Иако није био ничији пријатељ у Паризу, сигурно се зна да су га волели и поштовали у земљама попут Енглеске и Италије.
Убрзо након Дипитренове смрти, челник енглеска хирургије тога доба Sir Astley Cooper (1768-1841), написао је писмо које се завршавало овако:
Хирургија никада неће престати да Вас сврстава међу оне који су били славни у овој професији.[9]
Остаће запамћен и по једној својој изреци: rien n'est pas tante redouter un homme que la mediocrité — „од човека се не треба толико плашити колико од медиокритета“.[9]
Признања
1820. Луј XVIII га је именовао за наследног барона
1820 Биран је за члан Савета за безбедност и члана Медицинске академије у секцији за хирургију
1824. Изабран је председника Медицинске академиједо
1825. Изабран је за члан Академије наука Француске, уместо др Персија
1825. Проглашен је за официра Легија части.
Галерија
Три великана француске хирургије: Дипитрен, Доминик Лери и Никола Рене
Листа и бисте председника Медицинске академије у Паризу, међу којима је и Дипитрен
Седам великана француске хирургије
Библиографија
Propositions sur quelques points d’anatomie, de physiologie et d’anatomie pathologique. Doctoral thesis, Paris, 1803.
Sur la lithotomie. Concours thesis for the chair of operative surgery. 1812.
[Anévrisme à l’artère poplitée par la compression.] Bulletin de la Faculté de médecine, Paris, 1818; 6: 242. A short report from the faculty meeting on November 19, 1818. Dupuytren was the first to successfully treat anurysm by compression.
Account of the tying of the subclavian artery. Edinburgh Medical and Surgical Journal, 1819; 15: 476. Dupuytren successfully ligated the subclavian artery on March 7, 1819.
„Observation sur une résection de la mâchoire inférieure”. Journal universel des sciences médicales, Paris,. 19: 77—98. 1820.. Dupuytren was the first to successfully excise the lower jaw, in 1812.
„Observation sur un cas de ligature de l’artère iliaque externe.”. Répertoire général d’anatomie et de physiologie pathologiques, Paris,. 2: 230—250. 1826..
Mémoire sur un déplacement originel ou congénital de la tête des fémurs. Répertoire général d’anatomie et de physiologie pathologiques. Paris. 2: 82—93. 1826.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). First clear pathological description of congenital dislocation of the hip-joint. Dupuytren distinguished this syndrome caused by failure of foetal development of the acetabulum from deformities due to tuberculosis and pyoarthrotic disease of the hip joint. Mémoire sur une méthode nouvelle pour traiter les anus accidentels.
Mémoires de l’Académie royale de médecine, Paris, 1828, Sect. Méd., 1: 259-316. Traité théorique et pratique des blessures par armes de guerre. 2 volumes. Paris, J. B. Baillière, 1834.
Mémoire sur une manière nouvelle de pratiquer l’opération de la pierre ...Terminé et publié par J. L. Sanson et par L. J. Begin. Paris, Baillière, 1836. Posthumously published by Louis Joseph Sanson (1790-1842), whose method of rectovesical lithotomy is considered here along with the controversial method of lithotrity. Dupuytren tried both but dropped them in favour of continuing the method of bilateral lithotomy, which he invented in 1812, and which was adopted as the normal procedure, with later modifications.
Leçons orales de clinique chirurgicale faites à l'Hôtel-Dieu de Paris; rec. et publ. par une société de médecins. 4 volumes, Paris, Germer-Baillière, 1832, 1834. 2nd edition under the same title, 3 volumes, Paris, Germer-Baillière, 1839. 2 Belgian reprints, Brussels, 1834. German translation by Em. Bech and Rud. Leonhardi, Leipzig, 1832.1835, and by G. Weyland, Paris, 1832, 1834. English by A. Sidney Doane, New York, 1833 and Boston, 1833. Italian, Venice, 1834, 1835; Danish by J. Rørbye, Copenhagen, 1835. Pp. 455-461: Dupuytren was the first to treat wry neck by subcutaneous section of the sternomastoid muscle. This he did on January 16, 1822. The operation was first reported in C. Averill: Short treatise on operative surgery. London, 1823, 61-64. Dupuytren’s classification of burns is on page 424.
Lettre et leçons sur la siège, la nature et le traitement du choléra-morbus; rec. et publié par A. Paillard et Marx. 1832.
Clinical Lectures on Surgery. Lectures delivered at the Hôtel-Dieu, Paris, during the session of 1833. Revised (before translation) by the Baron himself in the fasciculi of his ” Leçons orales de clinique chirurgicale,” published periodically by G. Bailliere, Paris. Lancet, London, 1833, II, 222-225.
Deuxième édition entièrement refondue par Brierre de Boismont et Marx. 6 volumes, Paris, 1839; German translation by H. E. Flies, Quedlinburg, 1840-1846.
Traite théorique et pratique des blessures par armes de guerre. Rédigé ... et publié sous la direction par A. Paillard et Marx. Paris, 1834; German translation by M. Kalisch, Berlin, 1836.
Напомене
На врхунцу својих моћи Диитрен је за годину дана обрадио 10.000 пацијената и постао врло богат лекар.
Иако је био познат по штедљивости, када је Чарлс Х свргнут са трона требао му је новац, Дипитрен му је понудио милион франака, наводећи да има још милион за своју ћерку и трећи за старост. Краљ је, међутим, одбио понуду.
Тачно је да је био нељубазан према колегама и студентима, али је био пријатељски расположен и пажљив према својим пацијентима, посебно према деци и сиромашнима. Обично цитирана карактеристика „први од хирурга и последњи међу људима“ највероватније потиче од једног од његових колега, а не од пацијента.
G. Dupuytren (1819). „Mémoire sur la fracture de l’extremité inferieure du peroné, les luxations et les accidents qui en sont la suite.”. Ann med.-chir Hôp Paris. 1: 2—212.
F .Platter: Observationum in hominis affectibus. Basileae, L. König, 1614. Platter first described flexion contracture deformity of the fingers (Dupuytren’s contracture) in Liber I, page 140. This work also contains the first known report of death from hypertrophy of the thymus in an infant (page 172)
Édouard Mennechet, Le Plutarque français: vies des hommes et femmes illustres de la France, avec leurs portraits en pied, t. 8e, Paris, Crapelet, 1841, 28 p. (lire en ligne [archive]), p. 1-3.
Jean Louis (1831). „Hippolyte Peisse”. Sketches of the Character and Writings of Eminent Living Surgeons and Physicians of Paris: 1—22. [English translation; Elisha Bartlett]
Clinical Lectures on Surgery. Lectures delivered at the Hôtel-Dieu, Paris, during the session of 1833. Revised (before translation) by the Baron himself in the fasciculi of his ” Leçons orales de clinique chirurgicale,” published periodically by G. Bailliere, Paris. Lancet, London, 1833, II, 222-225.
G. Androutsos, M. Karamanou, A. Kostakis, Baron Guillaume Dupuytren (1777-1835): One of the Most Outstanding Surgeons of 19th Century, Hellenic Journal of Surgery 2011; 83: 5
Rutkow I. Surgery. An Illustrated History. Saint Louis, Missouri, USA: Mosby; 1993. pp. 412-413.
Huguet F. Les professeurs de la faculté de médecine de Paris. Paris: Éditions du CNRS; 1991. pp. 173-176.
Manuila A et al. Dictionnaire français de médecine et de biologie en quatre volumes. Paris: Masson; 1972.
Dupuytren G. Leçons orales de clinique chirurgicale faites à l’Hôtel-Dieu de Paris. Recueillies et publiées par une société de médecins. Paris: J.-B. Baillière; 1832
Dupuytren G. Lithotomie. Paris: Lebègue; 1811. pp. 54
Dupuytren G. Mémoire et plan d’organisation pour la médecine et la chirurgie. Paris: Didot; 1816.
Dupuytren G. Mémoire sur la fracture de l’extrémité inférieure du péroné, les luxations et les accidents qui en sont la suite. In: Annuaire médico-chirurgical des hôpitaux et hospices de Paris. Paris, 1819.
Dupuytren G. Mémoire sur une nouvelle méthode de traiter les anus accidentels. Mémoires de l’Académie de médecine 1828; 1: 259.
Dupuytren G. Sur les étranglements des hernies par le collet du sac. Paris; 1833 10.
Pariset E. Éloge du baron G. Dupuytren, lu à la séance publique annuelle du 9 août 1836. In: Histoire des membres de l’Académie royale de médecine. Paris ;1850
Malgaigne JF. Dupuytren. In: Nouvelle biographie générale. Paris :Firmin Didot frères; 1856. p. 386.
Delhoume L. Dupuytren. Paris: Baillière et Fils; 1935.
Du Châtenet E. Les savants célèbres. Limoges: Ardant; 1890. pp. 72-92.
Busquet P. Les Biographies médicales. Paris: J.-B. Baillière; 1929
Gosset A. Cérémonie du centenaire de la mort de Dupuytren. Paris: Gauthier-Villars; 1937. p. 1516.
Rochard J. Histoire de la chirurgie française au XIXe siècle. Paris: J.-B. Baillière et Fils; 1875. pp. 154-162.
Mondor H. Guillaume Dupuytren. In: Anatomistes et chirurgiens. Paris :Fragrange; 1949. pp. 261-320.
Vayre P. De l’Art à la science en chirurgie. Trois Limousins à Paris au XIXe siècle: Alexis Boyer (1757-1833), Guillaume Dupuytren (1777-1835), Jean Cruveilhier (1791-1874). Paris: Glyphe & Bioterm éditions; 2004. pp. 47-88.
.jpg)
Три великана француске хирургије: Дипитрен, Доминик Лери и Никола Рене
Листа и бисте председника Медицинске академије у Паризу, међу којима је и Дипитрен
Седам великана француске хирургије
