From Wikipedia, the free encyclopedia
Италија је изразито поморска, медитеранска земља будући да јој границе на мору обухватају ¾ дужине свих њених граница. Ради се о полуострву које се протеже 900 од севера према југу, а широко 150 – 200 . Има 6.660 обале (80% од укупне дужине границе), тако да ниједна тачка на њеном копну није удаљена од мора више од 100 .
Географија Италије | |
---|---|
Континент | Европа |
Регион | Јужна Европа |
Координате | 42° 50′ N 12° 50′ E |
Површина | 301.336 km² (71.) — копно 97,57%% — вода 2,43%% |
Дужина обале | 6.660 |
Границе | Аустрија 430 , Француска 488 , Ватикан 3,2 , Сан Марино 39 , Словенија 232 и Швајцарска 740 |
Највиша тачка | Монблан (Монте Бјанко) 4.810 |
Најнижа тачка | Јадранско море 0 |
Најдужа река | По 652 |
Највеће језеро | Гарда |
Италија има површину од 301.323 , а на том простору 1996. године живело је 57.268.578 становника, односно 190 ст/km². Састоји се из три дела. Први део обухвата цело Апенинско полуострво са острвима Сицилијом и Сардинијом, други део обухвата низију у поречју реке По и трећи део је алпски простор све до развођа. Северна Италија обухвата два сасвим различита простора - низијски и високопланински, тако да се појам Италије не поклапа у потпуности са појмом Апенинског полуострва. Осим Италије, на Апенинском полуострву су још две државе: Сан Марино и Ватикан (такозване „патуљасте државе“ Европе).
Копнена граница Апенинског полуострва протеже се од Приморских Алпа (италијанско–француска граница) до Јулијских Алпа (италијанско–словеначка граница), а између су Алпи на италијанско-швајцарско-аустријској граници. Граница према Балканском полуострву иде од Јулијски Алпи реком Сочом до Тршћанског залива и Јадранског мора. Преко Апенинског полуострва и његовог продужетка Сицилије, Европа се, после Гибралтара, највише приближава Африци (на 140 ).
У геолошком погледу Италија је младо копно, тј. коначан је облик добила у касном терцијару и квартару. Полуострво је препознатљиво по вулканском рељефу и крашким рељефним формама. У климатском погледу, полуострво је од продора хладних ваздушних маса са севера (из средње и северне Европе заштићено Алпима. Полуострво је изложено утицају Средоземног мора тако да је Италија позната по благим зимама и топлим, али не претоплим летима. Најдужа и најважнија река је По. У географском смислу, Апенинском полуострву припадају и острва Сицилија, Сардинија и Корзика. Корзика је, међутим, политички издвојена и припада Француској.
У XIX веку Италија се ујединила и сад цело Апенинско полуострво обухвата једну, јединствену државу, са изузетком Сан Марина и Ватикана.
На основу физичкогеографских елемената, посебно климатско-ботаничких фактора, деловања становништва кроз прошле векове формирали су се географски региони Италије. Италију можемо поделити у три велике географске регије: Северна, Полуострвска и Острвска Италија и низ подрегија.
Под појмом Северна Италија подразумева се простор северно од Апенина. Поред Северних Апенина, овој регији припада део Алпа и целокупна Падска низија.
Италијански Алпи се пружају од Ђеновског залива (превоја Алтаре) до Јулијских Алпи у дужини око 1.500 . Просечна висина им је око 2.000 . Алпи се лучно повијају дуж француске, швајцарске, аустријске и словеначке границе.
Састављени су од метаморфних и интрузивних стена - гнајса, микашиста, серпентина и шкриљаца.
Италијски Алпи се деле на: Пијемонтске, Ломбардијске и Венецијанске.
Алпи су за северну Италију важан резервоар хидроенергије, а у новије време добијају посебан туристички значај. Такође имају непрегледне пашњаке, шуме, а да их нема, Падска низија би била сува степа. Највиши врх је Чима Маргваријес (2.649 ).
Апенини се пружају од Сицилије до превоја Алпаре код Ђенове. Изграђени су од неколико низова који се пружају попут лука. Дуги су око 1.450 , широки око 100 ; нижи су од Алпа. Немају ледника ни ледничких облика.
Апенини су економски мање значајни од Алпи будући да реке имају само флувијални карактер, па им зато лети знатно опада водостај. Шуме и пашњаци су слабији него у Алпима.
Апенине делимо у три дела: Северне, Средње и Јужне Апенине. Северни Апенини се пружају од превоја Ђови преко којег прелази пут и железничка пруга. Са јужне стране Падску низију заграђују Лигурски и Емилијски Апенини. Они су уски, ниски, састављени од меких стена, па су због тога лако проходни. Од посебне важности је превој Кол дел Алпаре који повезује Ђенову са Падском низијом. Лигурско–пијемонтски лук је отворен према Ђеновском заливу. Развође је ближе мору него Падској низији. Највиши врх је Монте Буе (1.803 ). Етрурско-емилијски планински венац само је 60 удаљен од Јадранског мора. У њима је највиши врх Ђимоно. Из овог планинског низа пружају се разни огранци према западу уз реку Арно. Преко велике већине бројних превоја изграђене су саобраћајнице.
Има површину од 46.000 , дуга је око 450 , а широка око 100-200 . Највећим делом настала је од речних седимената са Алпи.
Северни део низије дели се у два појаса. Од подножја Алпи према низији појас је широк 10-15 . Изграђен је од моренског материјала, слабо је плодан и насељен. Од овог појаса до тока реке По пружа се појас ситног материјала. На граници између два појаса избијају мала врела. Ту добро успевају житарице.
Падска низија није идеална равница, има много брежуљака а неки од њих су и вулканског порекла. Том равницом тече река По дуга 672 . Притоке реке доносе годишње до 40 милиона m³ материјала, па се ушће реке непрестано помера низводно.
Ова низија се убраја међу најплодније у Европи. У њој је развијена интензивна и модерна пољопривреда. Даје половину италијанских житарица и вина, а преко 90% производње маслаца, шећера, кукуруза и пиринча. Приноси по хектару су највиши у Европи. Она није само најважнији аграрни већ и индустријски рејон Италије.
Индустрија је концентрисана у Ломбардији, Пијемонту и Лигурији. На ове области долази 70% хемијских производа и 90% текстила.
Велики значај има туризам, нарочито градови као што су Венеција, Верона, Милано и Ђенова. Ту се убраја и италијанска ривијера која се пружа од Ђенове до границе са Француском (Санремо, град Империја), као и највеће италијанске луке: Ђенова, Венеција, Трст и Савона.
Падска низија се дели на пет мањих региона: Пијемонт, Ломбардија, Венеција-Фиренца, Емилија-Ромања и Лигурија.
Ђенова је увозна лука за угаљ из Енглеске, нафту из Леванта, минерале из Алжира и Шпаније, дрво, памук и житарице. Град Савона је важна лука и туристички центар.
Северна Италија заузима 120.000 односно 38% површине Италије. То је врло густо насељени, најразвијенији и економски најважнији део Италије. Овде се производи око 40% укупне италијанске производње пшенице, 70% кукуруза, 100% пиринча, 100% конопље, 45% вина, 85% хидроенергије, 100% свиле.
Полуострвска Италија обухвата следеће регионе: Апенине, Јадранско приморје (Јадранска фасада), Тарантско приморје (Тарантска фасада) и Тиренско приморје (Тиренска фасада).
Апенини представљају кичму полуострвске Италије. Издигнути су млађим набирањем у неогену, алпском орогенезом. Деле се на Северне (који припадају Северној Италији), Средње и Јужне Апенине (који припадају овим регионима).
У области Апенина клима је средоземна, али са висином клима се модификује. Веће количине падавина добијају западне стране Апенина. Реке имају медитерански режим. Вегетација се мења са надморском висином. Од минералних богатстава у Апенини се налази лигнит, мрки угаљ, шкриљци, боксит и разноврсни грађевински материјал.
Јадранску обалу сачињавају региони: Марке, Абруцо и Апулија.
Овој региону припада део полуострва Апулија. На југу је место Отранто по ком је пролаз из Јонског у Јадранско море назван Отрантским вратима. Апулија држи водеће место у држави по производњи дувана и бадема. Главно насеље је Таранто – ратна лука. Остали већи градови су Лече и Фођа.
Овде се могу издвојити 4 подрегиона: Тоскана, Лацио, Кампања и Калабрија.
Италија има бројна острва, а највећа и најважнија су: Сицилија, Сардинија, Елба, Сант Антонио и низ мањих острва (Пантелерија, Липарска острва и др.)
Сицилија је највеће острво у Средоземном мору. Спада међу највећа европска острва после Велике Британије, Исланда и Ирске. Одвојено је од Апенинског полуострва Месинским мореузом широким 4 .
По свом геолошком саставу и рељефу слична је Апенинима. Претежно је планинска са слабо разуђеним обалама, на југу и истоку налазе се вулканске планине са највишим европским живим вулканом Етном у чијем подножју је плодна низија Катанија.
Клима је средоземна и врло сува, низије добијају свега 400-450 падавина годишње, реке су кратке и сиромашне водом, вегетација је суптропска и свега 4% површине је под шумом. Од минералних богатстава Сицилија има нафте, сумпора и соли. У привредном погледу Сицилија заостаје за полуострвском Италијом, а поготово за Северном Италијом. Око 50% становништва је запослено у пољопривреди. Значајан је удео воћарства и виноградарства, које захвата око петину обрадивих површина. У индустрији је запослено око 20% популације острва. Најзначајније су прераде воћа, грожђа, маслина и парадајза, као и прерада коже и дрвета. Индустрија је везана за експлоатацију нафте, сумпора и сулфата. Нафта се експлоатише код Сиракузе и Ђеле. Важнији градови и већи центри Сицилије су Палермо, Месина и Катанија.
Сардинија захвата површину од 24.090 . Обале су јој слабо разуђене. У геолошко-геоморфолошком погледу део је херцинског масива са вулканима на западу. Од Корзике је удаљена само 12 , али су геолошки оба острва јединствена, јер су била део Тиренског копна.
Клима је средоземна, сувља у нижим деловима острва. Реке су мале, а биљни свет је суптропски. Под шумом је само 5% површине острва. Од рудног богатства на Сардинији има угља и цинка.
Становништво је углавном запослено у пољопривреди и рударству. Поред жита доминира јужно воће и винова лоза. У сточарству већи значај има гајење оваца и коза. Сардинија даје око 80% италијанске производње олова и цинка и 50% производње угља. Значајне су и резерве барита, бентонита, боксита, каолина и мермера. Повољан положај и јефтина радна снага омогућили су развој нафтнопрерађивачке и петрохемијске индустрије. Први објекат петрохемијске индустрије изграђен је у месту Порто Торес на северу. Изграђена су и предузећа за производњу сумпорне и фосфорне киселине и синтетичког каучука. На југу острва, у месту Сароке, налази се рафинерија нафте. Важнија насеља и привредни центри су Каљари и Сасари.
Сан Марино је један од региона Јадранске фасаде полуострвске Италије, али је Сан Марино и држава. Налази се на територији Италије на Апенинима, североисточно од Фиренце. Површина Сан Марина износи 60,57 , а ту живи 24.521 становника, односно 402 ст./ (1996. год). Први статут везан за независност територије потиче из 1263. године када се Сан Марино прогласио републиком. Сан Марино је са Италијом у царинској унији. Државица је највећим делом смештена на планини Монте Типано. Ту се налази и истоимени град док су остала насеља у подножју. Клима и вегетација имају средоземни карактер.
Главне привредне гране су пољопривреда и туризам. Од ратарских култура, узгаја се пшеница и кукуруз, а становништво се баве и воћарством и виноградарством. Индустрија је слабо развијена, а највише прихода се остварује од туризма. Сан Марино је у економском погледу најслабија држава међу осталим малим државама Европе.
Ватикан је држава у западном делу Рима, на десној обали Тибра. Центар је римокатоличке цркве и резиденција њеног поглавара, папе. Ватикан је најмања држава на свету, с површином свега 0,44 са око 1.000 становника. Већина житеља су Италијани, али има и 90 Швајцараца.
Држава обухвата скуп цркава, зграда и вртова на истоименом брежуљку Монте Ватикано. У Ватикану је знаменит трг с црквом св. Петра, а ван ове територије под суверенитетом Ватикана је 12 цркава и зграда у Риму те папска летња резиденција. Ватикан има сопствену железничку станицу, пошту, радио-станицу, штампарију, електричну централу и новчану јединицу. Централни део државе је папски дворац. У његовом склопу је више зграда, дворова и музеја. При спровођењу своје светске политике Ватикан се служи католичком црквом у другим земљама и многобројинм масовним организацијама.
Клима Италије је релативно влажна и веома разнолика. Варира од хладне (у вишим пределима Алпа и Апенина), до суптропске (дуж обале Лигурског мора и западне обале полуострва). Просечна годишња температура се креће од 11° до 19° . У Падинској низији она износи 13° , на Сицилији око 18° и у приобалној низији око 14,5° . Клима полуострва се одликују регионалним разноликостима које су углавном резултат конфигурације Апенина као и утицаја ћудљивих ветрова који долазе са околних мора. У нижим пределима и на обронцима Апенина који се граниче са западном обалом од севера Тоскане до околине Рима зиме су благе и сунчане, а високе температуре су ублажене хладним медитеранским поветарцима. Температуре у истим географским ширинама на истока полуострва су много ниже, углавном због распрострањених североисточних ветрова. Дуж виших источних падина Апенина клима је нарочито хладна. Насупрот суптропској клими јужне Италије и Ђеновског залива, клима Ломбардијске низије је континентална. Топла лета, оштре зиме са температурама око -15° преовлађују у ово региону, коју од морских ветрова штите Апенини. Највише падавина Итлија има током јесењих и зимских месеци, када дувају западни ветрови. Најмању количину падавина прима Апулијски регион и јужна Сицилија, а највећу Удински регион.
Италија има велики хидроенергетски потенцијал. Најважније реке су По и Адиђе. Река По је око 650 дуга, пловна је око 480 и са свим притокама чини око 965 водених путева. Адиђе је дуга око 410 и у Италију долази из аустријског региона Тирола, тече према истоку и, као и По, улива се у Јадранско море. Алувијалне наслаге са планина полако уздижу дна ових река. Реке италијанског полуострвског дела су плитке. Главне полуострвске реке су Арно и Тибар. Од свог извора у Апенинима, Арно тече западно око 240 кроз култивисану долину и градове Фиренцу и Пизу. Тибар извире недалеко од извора Арна и тече кроз Рим.
И северни и полуострвски део Италије има бројна језера. Најважнија језера северне Италије су: Гарда, Мађоре, Комо и Лугано, а од полуострвских језера, која су знатно мања, најзначајнија су: Тразименско, Болсена и Брачано.
Флора централних и јужних низија Италије типично је медитеранска. Биљке карактеристичне за ове пределе су: маслине, наранџа, лимун, палма и др. Остале врсте које се често јављају, поготово на крајњем југу, су: нар, смоква, датула, бадем, шећерна трска и памук. Вегетација на Апенинима слична је вегетацији централне Европе. На нижим падинама јављају се кестен, чемпрес и храст док у вишим пределима највише има бора и јеле.
У Италији, у односу на остале регионе Европе, има много мање животињских врста. На Алпима живи мали број дивокоза. Медведи, бројни у давна времена, сада су већ изумрли, али вукови и дивље свиње и даље владају планинским пределима. Још један прилично чест четвороножац јесте лисица. Међу птицама грабљивицама најбројније су: орао, лешинар и соко, који углавном надлећу планинске врхове. Препелица, шљука, јаребица и друге птице селице настањују многе делове Италије. Гмизавци укључују неколико врста гуштера и змија од којих су три врсте отровне. Има и шкорпија.
Око Фиренце су се нанизала бројна насеља као Пиза, стари супарник Фиренце, с кривим торњем на ком је Галилео Галилеј изводио своје експерименте из физике.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.