From Wikipedia, the free encyclopedia
Људмила Алексејева (енгл. ; Јевпаторија, 20. јул 1927 — Москва, 8. децембар 2018)[1] била је руска историчарка и активисткиња за људска права која је оснивач групе Московске Хелсинске групе,[2] и једна од последњих совјетских дисидената који су били активни у модерној Русији.[3]
Људмила Алексејева | |
|---|---|
 Људмила Алексејева, 2005. | |
| Датум рођења | 20. јул 1927. |
| Место рођења | Јевпаторија, Совјетски Савез |
| Датум смрти | 8. децембар 2018. (91 год.) |
| Место смрти | Москва, Русија |
| Држављанство | Совјетски Савез (1927—1977) Сједињене Америчке Државе (1982—2018) Русија (1991—2018) |
| Универзитет | Московски државни универзитет Ломоносов |
| Занимање | Руски историчар активиста за људска права |
| Супружници | Николај Вилијамс |
| Веб-сајт | |
У априлу 1968. године Алексејева је искључена из Комунистичке партије и отпуштена са посла, у издавачкој кући.[4] Ипак, наставила је са активностима у одбрани људских права. Од 1968. до 1972. године тајно је радила као дактилографкиња првог подземног билтена Хроника актуелних догађаја посвећеног кршењу људских права у Совјетском Савезу.[5]
У фебруару 1977, Алексејева је побегла из СССР-а у Сједињене Америчке Државе, након што су совјетске власти насилно зауставиле припаднике Хронике.[6] У САД Алексејева је наставила да се залаже за унапређење људских права у Русији и радила је на Радију Слободне Европе/Гласу Америке.[6] Постала је америчка држављанка 1982.[7] Редовно је писала о совјетском покрету дисидената и за публикације на енглеском и руском језику у САД и другим местима, а 1985. објавила је прву свеобухватну монографију о историји покрета, Совјетско дисидентство.[8] Поред тога, након пресељења у Сједињене Америчке Државе, Алексејева се бавила слободним радио новинарством за Радио Слободне Европе и одељењем за руски језик Глас Америке. Године 1990. објавила је енгл. ; аутобиографију која је описала формирање совјетског покрета за дисиденте, а писала је заједно са Полом Голдбергом.[9]
Године 1989. поново је покренула Московске Хелсинске групе, након њеног распада 1982.[10] Године 1993, после распада Совјетског Савеза, вратила се у Русију, а онда је постала председавајући Московске Хелсинске групе 1996.[6] Придружила се 2000-их комисији која је основана ради саветовања председника Владимира Путина о питањима људских права, што је покренуло критике неких других активиста за права.[3]
Алексејева је била критична према московским кремљским евиденцијама о људским правима и оптужила је владу за бројна кршења људских права, укључујући редовне забране ненасилних састанака и демонстрација и охрабривање екстремиста својом националистичком политиком, попут масовних депортација Грузијанца 2006. године и полицијских рација против странаца који раде на уличним пијацама.[11] Такође, критиковала је понашање полицијских снага у Ингушетији и упозорила да се све веће насиље у републици може проширити на целу Руску Федерацију.[12] Руске власти су је 2006. оптужиле за умешаност у британске обавештајне службе и примала је претње од националистичких група.[11][13]
Од 31. августа 2009. године, Алексејева је била активни учесник у Стратегији 31 — редовни протест грађана на московском Тријумфалном тргу, у одбрани 31. члана (о слободи окупљања) из руског устава.[14] Током једног од ових протеста, 31. децембра 2009. године, Алексејеву је полиција ухапсила (ОМОН) и одвела са гомилу других у полицијску станицу. Овај догађај изазвао је снажне реакције у Русији и иностранству. Јерзи Бузек, председник европског парламента, био је „дубоко разочаран и шокиран" поступањем Алексејеве, као и полиције.[15] Савет за националну безбедност Сједињених Америчких Држава изразио је „негодовање“ због притвора.[16] Њујорк тајмс објавио је чланак на насловној страни о протестном скупу Испитивани од стране многих непријатеља, страсти руског дисидента.[17]
Алексејеву је 30. марта 2010. године напао мушкарац на станици парк Културе, пошто је одавала поштовање жртвама бомбашких напада у московском метроу 2010. године.[18][19] У омладинском логору на језеру Селигер,[20][21][22][23][24] омладински покрет Наши назвао ју је „нацисткињом" и непријатељем руског народа.[25]
Алексејева се успротивила руској анексији Крима 2014. године рекавши „одузимање Крима срамоти моју земљу".[25] На њен деведесети рођендан посетио ју је руски председник Владимир Путин (у пратњи камермана), упркос дугогодишњој критици према њему.[25]
Умрла је у московској болници 8. децембра 2018. из непознатих разлога.[26] Последње речи Алексејеве објављивање и написане су на прослави седамдесете годишњице Универзалне декларације о људским правима, иако је умрла два дана пре те годишњице. Она је жалила за слабљењем цивилног друштва државном пропагандом и манипулацијама и скренула је пажњу на слабост правне културе и демократских институција у савременој Русији, као и на политички цинизам и популизам који, не само у Русији, непажљиво третирају системе и институције неопходне за подршку људским вредностима.[27]
Алексејева је добила следеће награде и признања за свој рад у области људских права:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
