Ronde van Flanderen (hol. Ronde van Vlaanderen, fr. ), poznat i kao De Ronde je jednodnevna klasična biciklistička trka koja se održava početkom aprila u Flandriji, Belgija. Održava se nedelju dana pre Pariz—Rubea (fr. ). Ronde je najbitnija biciklistička trka u Flandriji, deo je UCI vorld tura, organizuje je organizacija Flandrijski klasici. Prva trka održana je 1913. dok je stoto izdanje bilo 2016. godine.
| Datum održavanja | početak aprila |
|---|---|
| Region održavanja | Flandrija |
| Naziv trke | Ronde van Flanderen |
| Lokalni naziv(i) |
|
| Drugi naziv(i) | Trka oko Flandrije |
| Disciplina | drumski |
| Takmičenje | Svetska turneja UCI |
| Tip | jednodnevna trka |
| Organizator | Flandrijski klasici |
| Direktor trke | Vim van Herevege |
| Osnivač trke | Karel van Vajnendale |
| Prvo održavanje | 1913. 5. 25. |
| Broj održavanja | 108 (do 2024) |
| Prvi pobednik |  Pol Deman |
| Najviše pobeda |
|
| Trenutni pobednik | Filip Žilber (2017) |
Danas, trka je jedan od pet monumentalnih klasika, zajedno sa klasicima Pariz—Rube, Milano—Sanremo, Lijež—Bastonj—Lijež i Điro di Lombardija. Jedna je od dva glavna kaldrmisana klasika, zajedno sa Pariz—Rubeom. Trka nije održavana samo tokom Prvog svetskog rata, a od 1919. održava se bez prekida, jedini je klasik koji se održavao tokom svih godina Drugog svetskog rata.[1]
Šestorica drže rekord po broju pobeda, po čemu je Ronde jedinstven među najvećim klasicima. Belgijanci Ahil Bojse, Erik Leman, Johan Museuv i Tom Bonen, Italijan Fjorenco Manji i Švajcarac Fabijan Kančelara imaju po tri pobede.
Od 2004. godine ženska verzija Ronde van Flanderena je pokrenuta, organizuje se istog dana kad i trka za muškarce, samo je manja distanca.
Ronde kao regionalni simbol
Trka oko Flandrije je kreirana 1913. od strane Leona van den Hautea, jednog od osnivača sportskog lista Sportvereld. U to doba, bilo je uobičajeno da biciklističke trke organizuju novine i časopisi, u cilju povećanja prodaje.[2]
Mislili smo da ima mnogo toga što možemo da uradimo u Flandriji. Takođe smo želeli da pokrenemo novine posvećene ljudima u Flandriji na njihovom sopstvenom jeziku i damo im samopouzdanja kao Flamancima. Vodili smo rat 10 godina sa ljudima iz nacionalne biciklističke federacije u Briselu, koji su govorili francuskim jezikom. I dobili smo ga.
ko-osnivač trke Karel van Vajnendale. [3]
Na početku 20. veka, biciklizam u Belgiji je bio slabo zastupljen. Velodromi su bili zatvoreni a nacionalna prvenstva na drumu i na pisti nisu više organizovana.[4][5] Jedina glavna trka u Belgiji bila je Lijež—Bastonj—Lijež, koja se održavala u Valoniji, gde se govori francuskim jezikom. Kako je razočarenje raslo, Odil Defraje je postao prvi belgijski pobednik Tur de Fransa 1912.[6] On je bio dvadesetogodišnji Flamanac koji je vozio za francuski tim Alkjon, ali je uprkos tome bio simbol potencijalnog razvoja biciklizma u Belgiji. Defrajeova pobeda inspirisala je Augusta de Magta, gradonačelnika Halea i direktora pres grupe Sosijete Belge d'imprimerie, da pokrene sportski magazin na holandskom jeziku, koji je nazvao Sportvereld.[4][7]
Najistaknutiji dopisnik Sportverelda' bio je Karel van Vajnendale,[8] [9] mladi sportski novinar i biciklistički fan, koji je i sam pokušao da se bavi biciklizmom.[10][11] Prva pitanja javila su se pred početak prvenstva Flandrije, 1912.[2] Van Vajnendale postao je urednik Sportverelda 1. januara 1913.
Ronde i flamanski nacionalizam
Svi građani Flandrije treba da doprinesu oslobođenju Flamanaca
Karel van Vajnendale o konceptu trke u Flandriji 1912. [12]
Mnogo toga je bilo napisano o povezanosti biciklizma u Flandriji i flamanskog nacionalizma. Van Vajnendale je hteo da kreira trku isključivo na tlu Flandrije, obilazeći što je više gradova moguće, jer je smatrao da svaki grad u Flandriji treba da doprinese oslobođenju Flamanaca.[10]
Ronde van Flanderen je jedini klasik koji je održavan u zemljama okupiranim od strane Nemačke u Drugom svetskom ratu i pod punom podrškom od strane Nemačke.[13] Nemci nisu samo dozvolili i uživali u trci, već su pomogli i u obezbeđivanju staze.[14] Ovo je dovelo do optužbi za saradnju sa Silama Osovine u doba kada su mnogi flamanski nacionalisti bili čvrsto povezani sa Nacističkom Nemačkom.[15][16] Nakon rata, De standard i Het aglemen sportvereld su zaplenjeni od strane države, dok je nekoliko novinara, uglavnom van sporta, osuđeno zbog saradnje.[17] Van Vajnendalu je doživotno zabranjeno da radi kao novinar, ali je zabrana ukinuta nakon njegovog pisma podrške Bernardu Montgomeriju, u kome je potvrdio da je pomagao oborenim britanskim pilotima tokom rata i skrivao ih u svojoj kući.Šablon:SfnVanwalleghem
Suparničke novine u Flandriji Het volk, kreirali su trku Omlop van Flanderen 1945. Het volk je hteo novi biciklistički događaj u Flandriji, kao suparničku trku bliskosti Rondea sa nacistima, kako su istakli.[16] Organizatori Rondea su protestvovali zbog bliskosti imena sa njihovom trkom, jer je u holandskom mala razlika između Ronde i Omlop. Biciklistička federacija Belgije naredila je Het volku da promeni ime i trka je postala Omlop het Volk. [18] Danas je to trka koja otvara sezonu biciklizma u Belgiji.
Prve trke
25. maja 1913. Karel van Vajnendale organizovao je prvi Ronde van Flanderen, koji je prilazio kroz dve zapadne provincije Flandrije. Trka je počela u šest ujutru, u Gentu, Dik je cilj bio u Mariakerkeu.[19] Ukupna dužina bila je 330 km, sve po lošim putevima, uz samo povremeni prolaz preko biciklističkih staza.[5] Trka je završena na drevnom velodromu koje je okruživalo malo jezerce u Meriakerkeu, dok je prodaja karata pokrila samo pola nagradnog fonda.[5]
Prvu trku osvojio je Pol Deman, koji je pobedio u sprintu šestočlane grupe, nakon više od 12 sati vožnje. Deman je osvojio Bordo—Pariz klasik 1914. nakon čega se pridružio Belgiji u Prvom svetskom ratu, gde je krijumčario dokumenta biciklom u neutralnu Holandiju. Nakon mnogo putovanja, uhapšen je od strane Nemačke, zatvoren u Levenu, gde je čekao na pogubljenje. Dan primirja 1918. spasao mu je život i postao je ratni heroj.[20] Dobio je medalje za hrabrost od Belgije, Francuske i Engleske.[20] Vratio se biciklizmu i osvojio je Pariz—Rube 1920 i Pariz Tur 1923.[21]
Na prvoj trci učestvovalo je 37 vozača, uz pet automobila za pomoć. Naredne godine bilo ih je 47 i organizatori su se mučili da nađu dovoljno finansijskih sredstava.[22] Razočarani Van Vajnendale je kasnije izjavio:
Sportvereld je bio jako mlad i mali za veliki Ronde kakav smo hteli. Zagrizli smo više nego što smo mogli da sažvaćemo. Bilo je teško gledati grupu drugorazrednih vozača kako voze kroz Flandriju, falilo je pregršt santima koji bi pomogli da se pokriju troškovi. Isto se desilo i 1914, nije bilo Van Hauvarta, Maselisa, Defrajea, Mosona, Motijoa, nije bilo Van den Bergea, svima je bilo zabranjeno da učestvuju od strane njihovih francuskih klubova.[5]
Ipak, postojali su nagoveštaji o rastu popularnosti trke kao simbola flamanskog nacionalizma. Marsel Bojse, jedan od biciklističkih ikona u Flandriji na početku 20. veka, insistirao je da učestvuje na trci, uprok zabrani francuskog tima Alkjon, koji nije dozvoljavao Belgijancima da učestvuju. Bojse je uzeo učešće na drugom izdanju trke 1914, kao jedan od favorita i osvojio je u sprintu na velodromu Evergem, u Gentu.[23] Trka je smanjena na 280 km, koje je Bojse odvezao za 10 sati i 20 minuta.[24]
1920-te: rađanje legende
Tokom Prvog svetskog rata trka je imala jedini prekid u održavanju, nastavljena je 1919 i više nije prekidana.[25] Na prvom posleratnom izdanju ostvarena je i najveća razila između pobednika i drugoplasiranog, Henri van Lerberge je pobedio 14 minuta ispred Leona Bojsea.[26] Trka je u međuratnom periodu bila obeležena užasnim stanjem puteva i groznim pejzažem, ali je Ronde brzo stekao popularnost.
Dvadesetih, trkom su dominirali specijalisti za trke na pisti. Gerard Debats, specijalista za šestodnevne velodromske trke na tlu Amerike, osvojio je Ronde dvaput. Švajcarac Hajri Suter osvojio je trku 1923 i tako postao prvi strani pobednik Rondea, nedelju dana kasnije osvojio je Pariz—Rube i tako ostvario prvi dabl. [27] Godine 1926. grupa od deset vozača sprintala je na cilj. Petorica su pali i osvojio je Denis Versheren, kome je to bila prva trka koju je vozio kao profesionalac.[28]
Start i cilj trke u Gentu privukao je veliki broj publike i na kraju dvadesetih, Ronde je postao vrhunac biciklističke sezone u Flandriji. [29]
1930-te: problemi sa uspehom
Ako su početne trke održane sa malo publike, od 1930. popularnost je porasla, tako da su broj gledalaca pored puta i broj automobila koji su pratili trku pretvorili Ronde u pravi kulturni festival. Godine 1930. Frans Bondel pobedio je 9 minuta ispred Ajmea Doshea.[30] Godine 1933. trku je počelo 164 vozača, sedam timova, kao i mnogo automobila i motora u karavanu. Ovaj rast popularnosti doneo je problem sigurnosti. Pisac iz Flandrije, Stajn Strevels, napisao je 1937. da je Ronde kada ga gleda iz kuće u Anzegemu, više povorka automobila nego vozača.
Istoričar Rik Vanvalegem govorio je o "divljem rodeu" navijača koji su vozili iza trke i tražili kratke pauze da bi videli trku nekoliko puta. Policija je procenila da je bilo i do 500.000 ljudi. [31] Ljudi su pratili trku automobilima, prolazili ispred kada su mogli ili su bili toliko blizu puta u selima, da su ponekad vozači imali problema da prođu. [31]
Da bi kontrolisali navijače pored puta koliko je moguće, poslali smo izuzetan zahtev ministarstvu saobraćaja da prati našu trku sa nekoliko žandarma na motociklima. Oni će imati pravo da kazne svakoga ko prati trku bez dozvole.
Direktor trke Karel van Vajnendale, 30. mart 1938.[32]
Van Vajnendale je žandarmeriju doveo 1933, ali je to imalo slab efekat. Trka 1937. je bila posebno haotična, sa nekoliko nesreća, zbog čega su organizatori celu stazu osigurali uz pomoć policije na motorima, što je u to vreme bio revolucionarni potez. [31]
U sportskom smislu, trka je rasla, sa učesnicima iz Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Švajcarske i Čehoslovačke. Dominirali su Belgijanci, a Romajn Gajsels je postao prvi vozač koji je trku osvojio dva puta zaredom.[33] Trke 1934 i 1935 su bile posebno kišovite, što je trku činilo napornom. [31]
Nagrade
Nagrade za prvu trku 1913. bile su 1.100 belgijskih franaka. Do 1935. nagrade i bonusi su porasli na 12.500 franaka, pobednik je dobio 2.500, dok je vozač koji je završio na 19 mestu dobio 125 franaka. [34] Godine 1938. postojao je bonus od 100 franaka za svakog vozača koji ima vođstvo od 30 minuta. Nagrade tokom Drugog svetskog rata su bile bilo šta što su organizatori mogli da nađu, uključujući kutije brijača, peć, boce vina i biciklistička oprema. Godine 1948. nagrada je bila 100 franaka.
1940-te: ratne godine i uskrsnuće
_-_Briek_Schotte_aan_de_kerk_van_Kanegem.jpg)
.
Godine 1939, kada je Drugi svetski rat počeo da se promalja, magazin Sportvereld se spojio sa popularnim dnevnim novinama Het Nievsblad‘'. Tokom rata, mnogi sportski događaji su bili otkazani, ali je Ronde nastavljen u dogovoru sa Nemačkom. [35] Prvu posleratnu trku osvojio je Ahil Bojse. Zbog ograničavanja puteva, ruta je bila izmenjena i voženo je po lošim putevima i stazama. Start i cilj je bio u Gentu, sa ukupno 198 km [36]
Uprkos ratnom stanju, četrdesete su bile nezaboravne. Ahil Bojse je osvojio trku tri puta, postavši tako prvi vozač koji je to uspio. Brik Shote i Rik van Stenbergen su osvojili trku po dva puta i postali su vodeće figure belgijskog biciklizma. Shote je neizbrisivo povezao svoje ime sa trkom, uz dve pobede, osvojio je osam podijuma, uz nekoliko neverovatnih podviga. Ukupno je 20 puta učestvovao na trci. [37] Godine 1944, mladi Rik van Stenbergen kontrolisao je trku, distancirao Brika Shotea u poslednjim kilometrima i postao najmlađi pobednik ikada, sa 19 godina. [37]
Godine 1948. Ronde je uključen u Čelendž Degranž—Kolombo, preteču današnjeg vorld tura. Do Drugog svetskog rata, Ronde je održavan istog dana kad i najveći italijanski klasik, Milano—Sanremo, koji su preferirali Italijani i Francuzi, što objašnjava zašto je samo jedan stranac osvojio Ronde pre rata. Organizatori su pomerili datum da bi izašli u susret čelendžu Degranž—Kolombo, koji nije mogao da ima dva događaja istog dana.[38] Na Rondeu 1949. učestvovalo je rekordnih 265 biciklista, od kojih njih 50 nisu bili Belgijanci. To je bio najveći broj učesnika ikada, Brik Shote je ostvario drugu pobedu. [39]
1950-te: internacionali klasik
Italijan Fjorenco Manji bio je prvi prestavnik internacionalizacije. Ostvario je tri pobede zaredom, u samo četiri učešća. Pobede 1950. i 1951. ostvario je solo napadima, po jako hladnom vremenu, Godine 1951. Manji je napao na 75 km do cilja i završio je pet minuta i 35 sekundi ispred Francuza Bernara Gotjea, dok je Atilio Rodolfi završio treći, 10 minuta i 32 sekunde iza Manjija.[40] Godine 1953. Holandija je dobila svog prvog pobednika, Vim van Est je pobedio u sprintu Dezira Ketelera.[41] Godine 1955. Francuz Luizon Bobe, tada dvostruki pobednik Tur de Fransa, postao je prvi francuski pobednik Rondea, dok je drugi Francuz, Žan Forestije osvojio naredne godine. Internacionalni prestiž trke porastao je brzo.[42]
1960-te: rastuća popularnost
Godine 1961. Tom Simpson je postao prvi britanski pobednik trke, u kontroverznom sprintu sa Italijanom Ninom Defilipisom. Defilipis je bio bolji sprinter, ali prestao je previše rano da okreće pedale jer je baner na cilju bio oduvan i Simpson je ostvario pobedu. [43][44]
Uticaj publike nije se nikad završio. Navijači su u velikim kolonama stajali pored puta i cilj trke je pomeren u Gentbrug, sa namerom da idu u korak sa rastućim brojem gledalaca. [45] Rik van Loj ostvario je drugu pobedu 1962 kao aktuelni svetski šampion, usred horde navijača, obezbedivši status nosioca belgijskog biciklizma.[46] Rudi Altig je 1964. ostvario prvu pobedu za Nemačku.[47]
Godine 1969. mladi Edi Merks, na svom putu da postane legenda biciklizma, osvojio je Ronde. Napao je na 73 km do cilja, po lošem vremenu i uprkos zamerkama od strane menadžera, sačuvao je prednost i pobedio je sa pet minuta i 36 sekundi ispred Feličea Đimondija. [48][49]
1970-te: Kontroverze i doping
Sedamdesetih, Rondeu je trebao novi identitet. Asfalt na mnogim tradicionalnim putevima napravili su trku manje zahtevnom i mnogi vozači su mogli da ostanu sa najboljima. Erik Leman je postao lokalni heroj kada je osvojio tri puta u četiri godine, izjednačivši rekord Bojsea i Manjija. Leman je kao klasični sprinter u svakoj od tri pobede odsprintao Edija Merksa, kao član izdvojene grupe koja je dolazila na cilj, čime su bili nezadovoljni i navijači i organizatori. [50]
Sa namerom da sačuvaju specifične karakteristike Rondea, organizatori su povećali broj brda i sporednih puteva. Godine 1973. cilj trke pomeren je u Merbeke, nedaleko od uspona Mur van Gerardsbergen, koji je postao ikonski uspon trke i belgijskog biciklizma. Tri godine kasnije uključen je kontroverzni uspon Kopenberg. [51]
Kopenberg je označio početak senzacionalnih izdanja trke. Godine 1975, Edi Merks je ostvario drugu pobedu. Merks, u majici duginih boja, pobegao je od glavne grupe zajedno sa Fransom Verbekom na 104 km do cilja, dok je na 6 km do cilja otišao solo i trijumfovao. [52][53] Godine 1976. Fredi Martens i Roger de Flamink, dvojica od belgijskih biciklističkih zvezda, bili su deo petočlane grupe i favoriti za pobedu u sprintu, ali su zbog neslaganja otpali na 4 km do cilja. De Flamink je odsprintao Martensa za četvrto mesto, priznajući svoju grešku, ali je istakao da nije mogao da dozvoli Martensu da pobedi. [54]
Njihovo rivalstvo je kulminiralo 1977, na trci koja je postala jedinstvena. [55][56] Edi Merks je napao na Kvaremontu, ali su ga prestigli Martens i De Flamink. Martensu je pukla guma na Kopenbergu, navijač mu je dao drugi točak i gurao ga celim putem uzbrdo. De Flamink je otišao solo, ali mu je pukla guma i Martens ga je dostigao. Njih dvojica su išli solo, ali je De Flamink odbio da radi sa njim. Na 70 km do cilja, Martens je vukao, dok je De Flamink vozio iza njega i lagano ga pobedio u sprintu.[57] To je De Flaminkova jedina pobeda. Njih dvojica su dali kontradiktorne izjave o onome što se desilo. Martens je izjavio da mu je sudija rekao da će biti diskvalifikovan zbog nelegalne promene točka i tada mu je De Flamink ponudio 300.000 franaka da nastavi da vozi. De Flamink je opovrgao to, izjavivši da je taktički vozio iza Martensa, koga je smatrao boljim sprinterom. "Nije me briga šta ljudi možda misle. Kad se sve završi i bude zaboravljeno, moje ime i samo moje ime ostaće ugravirano u rekordima Rondea."[57] Nakon trke konrovrze su porasle još više, kada su Martens i trećeplasirani Valter Plankart bili pozitivni na doping i obojica su diskvalifikovani.[58] Muzej Ronde van Flanderen ima red kaldrma u kojima su ugravirana imena svakog pobednika De Rondea, tamo postoji dodatni kamen za 1977, sa imenom Fredija Martensa, nazivajući ga moralnim pobednikom.[57] Godine 1979. Jan Ras je osvojio svoj prvi Ronde.[59]
1980-te: Holanđani i Belgijanci
Osamdesetih godina trku su monopolizovali Belgijanci i Holanđani. Jan Ras je osvojio dvaput, drugi put 1983. pobedivši Luda Petersa sa minut i po.[60] Godine 1986 Adri van der Pul je doneo Holandiji petu pobedu u sedam godina.[61] Van der Pul je pobedio Irca Šona Kelija i Kanađanina Stiva Bauera, u četvoročlanom sprintu.[62]
Ipak, decenija će ostati upamćena po izdanju 1985, koje je osvojio Erik Vanderarden.[63] 23-godišnji Belgijanac slomio je točak pre Kopenberga, ali se vratio na čelo trke, gde su bili Heni Kojper, Greg Lemond i njegov suvozač Fil Anderson. Vanderarden je napao na usponu Mur van Geragdsbergen na 20 km do cilja i došao do solo pobede.[64] Trka je zaradila mesto među legendarnim trkama zbog oluje koja je izbila nekoliko puta u drugom delu trke, sa jakim vetrom i obilnim padavinama, koje su opustošile glavnu grupu. [65] Trku je završilo samo 24 vozača od 174 koliko je startovalo.[63]
Klod Krikjelion je 1987. postao prvi i jedini belgijski pobednik trke sa francuskog govornog područja. Pobedio je u sprintu Šona Kelija.[66] Klasik specijalista, Šon Keli završio je drugi tri puta i Ronde je ostao jedini monumentalni klasik koji nije osvojio. [67]
1990-te: lav iz Flandrije
Godine 1989. trka je uključena u prvi UCI vorld kup, takmičenje koje obuhvata deset najbitnijih jednodnevnih klasika. [68]
Godine 1993. Belgijanac Johan Museuv je osvojio trku, pobedivši u sprintu Fransa Masena i počeo je da dominira trkom.[69] Italijanski klasik specijalisti, Moreno Arđentin, Đani Bunjo i Mikele Bartoli su ostvarili po jednu pobedu. Bunjo je 1994. pobedio Museuva za 7 mm, u četvoročlanom sprintu, što je najmanja razlika u istoriji.[70] Sledećeg dana, flandrijske novine Het latste niuvs objavile su sliku foto finiša na naslovnoj strani sa natpisom "Žalost Flandrije.[71] Pored toga, Museuv je dominirao trkom, sa osam podijuma i tri pobede. Mediji u Flandriji dali su mu nadimak lav iz Flandrije.[72] Godine 1997. Rolf Serensen je ostvario prvu pobedu za Dansku.[73]
21 vek: monumentalna trka
Đanluka Bortolami i Andrea Tafi nastavili su italijansku tradiciju sa pobedama početkom 2000-ih. Bortolami je pobedio u sprintu Erika Dekera 2001,[74] dok je Andrea Tafi 2002 pobedio sa 21 sekundom ispred Museuva.[75] Godine 2003. Peter van Petegem je ostvario drugu pobedu,[76] dok je 2005.Tom Bonen ostvario prvu pobedu solo napadom.[77] Ronde je 2005. uključen u novoosnovani UCI pro tur, a 2011. je postao deo UCI vorld tura, koji je nasledio pro tur. Trka je tako osigurala status kao jedan od pet monumentalnih klasika. Tom Bonen je postao nova zvezda belgijskog biciklizma sa dve uzastopne pobede, 2005. i 2006,[78][79] nakon čega je Alesandro Balan doneo novu pobedu Italiji 2007.[80] Drugi Belgijanac, Stajn Devolder, ostvario je dve pobede zaredom, 2008. i 2009. Devolder je obe pobede ostvario na sličan način, napadom na usponu Mur de Gramont, odakle je vozio solo do cilja.[81]
Godine 2010. Bonen je tražio treću pobedu, napao je sa Švajcarcem Fabijanom Kančelarom na 45 km do cilja. Bonen je bio favorit, ali nije mogao da prati Kančelaru nakon napada na usponu Mur van Gerardsbergen. Zahvaljujući hronometarskim veštinama, Kančelara je poslednjih 16 km odvezao solo i ostvario svoju prvu pobedu u Flandriji.[82]
Organizaciju trke preuzeli su flandrijski klasici 2011. Novi organizator pomerili su cilj trke u Audenarde za 2012..[83] Te godine, Tom Bonen je osvojio treći i poslednji Ronde, pobedivši u tročlanom sprintu Italijane Filipa Pocata i Alesandra Balana.[84][85][86] Naredne dve godine dominirao je Fabijan Kančelara, koji je do pobeda dolazio jakim napadom na usponu Aude Kvaremont.[87][88] Na trci 2015. ni Bonen ni Kančelara nisu učestvovali zbog povreda[89] i Aleksander Kristof je postao prvi norveški pobednik trke.[90]
Godine 2016. trka je proslavljala stoto izdanje, očekivana velikom medijskom kampanjom.[91] Trku je osvojio Slovak Peter Sagan, 25 sekundi ispred Kančelare.[92] Sagan je tako doneo prvu pobedu Slovačkoj[93] i potvrdio je svoj status kao novi najistaknutiji klasik vozač.[94] Godine 2017. Filip Žilber je ostvario prvu pobedu na Rondeu i tako doneo Belgiji prvu pobedu nakon pet godina.[95] Žilber je otišao u solo napad na 55 km do cilja i trijumfovo 29 sekundi ispred Grega van Avermata.[96]
Trenutna ruta
Ronde van Flanderen prolazi kroz dve provincije u Flandriji, Zapadnu i Istočnu. Od 1998. godine trka startuje u Brižu, na severozapadu Flandrije, blizu Severnog mora. Nakon starta na trgu Markt, u centru grada, ide se južno duž ravnica Zapadne Flandrija, sa povremenim deonicama popločanog puta. Poslednjih godina, ruta ide ravnicom 55 km, do Kortrajka, odakle se ide istočno, kroz flandrijske Ardene, gde predeo postaje brdovit.[97]
Prvi uspon na trci obično je periferiji Zapadne Flandrije, nakon 70–80 km trke. Nakon 100 km, prolazi se prvi put kroz Audenarde, nakon čega trka ostaje u Flandrijskim Ardenima, u južnom delu Istočne Flandrije, sa brdima i nekoliko ravnih sekcija kaldrmisanog puta. Brda nude mnogo prilika za napade i obično su odlučujući faktor trke. Usponi su poznati jer su kratki, ali veoma strmi i većina su kaldrmisani.
Većina uspona je smeštena u relativno maloj razdaljini, što uzrokuje konstantnu promenu puta. Kvaremont je najduži uspon, dužine 2.2 km, nije previše strm, ali se smatra kao jedan od najviše napornih uspona u Flandriji, zbog dužine i kaldrmisanog puta. Najstrmiji od svih je Kopenberg, 600 metara dužine, sa maksimumom od 22 % nagiba, po slabo popločanom i uskom putu.
Od 2012. godine trka se završava u Audenardeu. Poslednja dva uspona, Aude Kvaremont i Paterberg smešteni su dvaput u poslednjem krugu. Tokom poslednjeg kruga, Kvaremont je smešten na 16 km do cilja, dok je Paterberg na 13 km do cilja, nakon čega je ravno do cilja.
Promene kursa
Kao i mnogi biciklistički klasici, ruta se menjala i razvijala tokom godina, ali je uvek održavana u provinciji Zapadne i Istočne Flandrije. U prvih 30 godina, trka je održavana od Genta do Genta, s tim što je cilj u Gentu menjan svakih nekoliko godina.
Prvo izdanje trke održano je istočno, start je bio u Sin Niklasu, nakon čega se išlo u smeru kazaljke na satu, kroz Alst, Audenarde, Kortrajk, Verne, celim putem do obale mora u Ostendeu i Ruselareu i nazad do Genta. Trka je posetila sve velike gradove Zapadne Flandrije. Ruta 1914. bila je slična, ali bez puta do obale.[98]
Godine 1919. pravac trke je promenjen na suprotnu stranu od kretanja kazaljke na satu, dok je 1920. trka opet posetila obalu, prolazeći kroz Briž, pored Severnog mora od Blankenbergea do Ostendea. Ruta nije menjana do 1938, kada je direktor trke, Karel van Vajnendale insistirao da se tokom kursa uključe obale, zbog sentimentalnog viđenja Flandrije.[99]. Put pored mora je otežan jakim vetrom koji onemogućuje napade i razdvaja glavnu grupu. Vetar sa mora, uzrokuje stvaranje dijagonalne linije vozača, što je tipično za Ronde i druge trke u Flandriji.
Prolaz trke pored obale je uklonjen kada je Drugi svetski rat počeo, jer je pristup moru bio ograničen. Ruta trke u ratnim godinama jr bio krug po unutrašnjosti Flandrije, dok je 1946. vraćena predratna ruta. Godine 1952. vožnja pored obale je napuštena na devet godina, vraćena je 1961, samo da bi bila uklonjena opet 1964.
Od 1973. novi cilj je u Merbekeu, prvi put van Genta. Trka nije bila više kružna i novi cilj je bio blizu zone brda, pružajući mogućnosti da se uključe novi usponi u završnici. Mur van Gerardsbergen, sa nagibom do 20 %, na 16 km do cilja je obično mesto gde vozači upućuju odlučujuće napade. Od 1973. do 2011. Mur je vožen zajedno sa Bosbergom, koji je završni uspon, na 11 km do cilja.
Godine 1998. start je pomeren u Briž, omogućavajući ponovo prolazak pored mora, ali sačuvajući tradicionalni završetak nad Murom i Bosbergom.
Godine 2012. promenjen je cilj, koji je premešten u Audenarde, 30 km zapadno od Gerardsbergena, isključujući iz trke i Mur i Bosberg. Završni usponi od tad su Kvaremont i Paterberg.
Startne lokacije
Ronde je startovao u četiri različita grada – Gentu, Sin Niklasu, Brižu i Antverpenu. Start prve trke 1913 bio je na trgu Markt, u centru Genta, najvećeg grada Istočne i Zapadne Flandrije. U isto vreme održavanja trke, Gent je ugostio i svetsku izložbu. Kasnije, start trke je pomeren kor hotela Albert, blizu železničke stanice Sent Piters, gde se vozači potpisuju za start. Do 1950. nedeljna misa je održavana za vozače pre starta, dok je trka održavana malo pre Svete sedmice ili Uskrsa.[100]
Na trgu u Sin Niklasu, na korak od predivne gradske skupštine, start Rondea je uvek privilegovan trenutak. Vozači se okupljaju da potpišu svoje papire za trku pre nego što odu da se upoznaju sa svojim navijačima, daju autograme, poziraju za suvenirske slike sa mladim obožavaocima. U tom pogledu, vreme i običaji su se promenili od 1998. Sada su tu ograde za spreče publiku da se meša sa vozačima. U novoj konfiguraciji, očigledno je izgubljeno sve što je start Ronde van Flanderena činilo privlačnim.
Novinar Fer Shruders kritikuje premeštanje u Briž 1998. [101]
Godine 1977. Sin Niklas je zamenio Gent kao lokaciju starta Rondea, uglavnom jer ima više prostora da se trka prilagodi rastućem broju publike. Trka je startovala ispred gradske skupštine. Godine 1988. trka je porasla u dvodnevni događaj, a spektakl je prenošen na televiziji Flandrija.
Start je 1998. premešten u Briž, grad UNESKOove svetske baštine, poznat po svojoj slavnoj istoriji i srednjovekovnoj arhitekturi. [102] Prelazak iz Sin Niklasa u Briž doneo je brojne kritike. Do tada, bila je tradicija da se navijači sretnu sa vozačima pre starta.[101] Mnogi fanovi i tradicionalisti bili su uzbuđeni zbog novog startnog mesta, veličajući istoriju Briža i njegovu blizinu moru, što je ponovo omogućilo da trka prilazi pored obale.[103]
Od 2017. start trke je u Antverpenu, najvećem gradu u Flandriji.[104] Ova promena je značila da će Ronde prvi put proći kroz provinciju Antverpen, kao i prvi, istorijski start trke van grofovije Flandrije.[105] Promena je smatrana revolucionarnom i izazvala je velike podele između biciklističkih fanova u Flandriji.[106][107][108][109]
Lokacije cilja
Cilj trke 1913 bio je na velodromu Mariakerke, u Gentu, ali je 1914 pomeren u Evergem, gde je, po izjavi Van Vajnendalea bilo 20 gledalaca više nego prve godine. [110]
Veteren je ugostio cilj trke u periodu od 1928 do 1961, uz prekide tokom Drugog svetskog rata, kada je cilj pomeren u Gent.[111] Fjorenco Manji je svoja tri Rondea osvojio u centru Veterena. U periodu od 1962 do 1972, cilj trke bio je Gentbrugeu, na periferiji Genta.
U periodu od 1973 do 2011, cilj je bio u Merbekeu, delu grada Ninove, oko 20 km zapadno od Brisela. 39 godina cilj je bio na Halsestenvegu, poslednjih 400 metara išlo se uzbrdo.
U septembru 2011, objavljeno je da će Audenarde ugostiti cilj trke, tako prekinuvši 39 godina dugu tradiciju finiša trke u Merbekeu. Mnogi navijači su bili uznemireni promenom cilja i organizatori su se suočili sa novim otporom.[112][113]
Start i cilj:
|
Priroda trke
.jpg)
Ronde van Flanderen je poznat po tome što je to strategijska trka, na kojoj favoriti imaju dosta šansi da planiraju svoj odlučujući napad. Taktički deo trke počinje u brdovitijem regionu flandrijskih Ardena, gde timovi i vozači moraju da reaguju na nepredvidljivi razvoj i na napade "favorita iz senke".
Priroda nagiba na tim usponima favorizuje agresivne vozače, koji voze napadački. Glavna grupa u velikoj brzini ide prema usponima, dok se timovi trude da dobro pozicioniraju svog lidera na čelu grupe. Usponi su obično praćeni širokim ulicama, koje služe za oporavak pre sledećeg uspona.
Iako je većina uspona u gradskim lokacijama ili pored sela, usponi i ulice koje vode do njih su obično uske, što uzrokuje da se glavna grupa razvuče u veliku liniju, a ponekad se razdvoji u više manjih grupa. Najbolji vozači su prinuđeni da se konstantno bore za poziciju na vrhu grupe. Trka je renovirana, ali i ozloglašena zbog nervozne rute, jer favoriti koji padnu ili dožive defekt na biciklu početkom trke, obično ne uspeju da se vrate do grupe.[114]
Kao posledica, element sreće je verovatno razlog što nijedan vozač nije Ronde osvojio više od tri puta, za razliku od drugih klasika.
Otkad je trka rekonstruisana 2012, usponi Kvaremont, Paterberg i Kopenberg su mesta na kojima se odvija akcija. Kvaremont je dug 2.200 km, sa kaldrmom, najveći nagib je 12 %, mesto na kojem jaki vozači prave odlučujući napad, što je demonstrirao Fabijan Kančelara 2013 kada je napao sa Peterom Saganom na blažoj sekciji Kvaremonta i distancirao Sagana na Paterbergu, koji je završni uspon trke. Paterberg je dug samo 400 metara, ali sa deonicama od 20 % nagiba i dolazi nakon 245 km trkanja, te je generalno test izdržljivosti i snage.
Kultura trke i primarni takmičarski karakter su faktori prepoznavanja Rondea. Dvostruki pobednik Peter van Petegem izjavio je:
Stvarno nije bitno gde ide. Imate kaldrmisane sekcije, uspone i uske ulice i to obezbeđuje karakteristike trke.[115]
- Najbrža trka oko Flandrije bila je 2001. Pobedio je Italijan Đanluka Bortolami: 43.580 km/h.[74]
- Šestorica dele rekord sa po tri pobede: Belgijanci Ahil Bojse, Erik Leman, Johan Museuv i Tom Bonen, Italijan Fjorenco Manji i Švajcarac Fabijan Kančelara.
- Šest takmičara su bili dva puta uzastopni pobednici.
- Najstariji pobednik trke bio je Belgijanac Andrej Čmil 2000, pobedivši na ovoj trci kad je imao 37 godina.
- Amarikanac Džordž Hinkapi je završio Ronde 17 puta, po čemu je rekorder.[116] Hinkapi je srušio rekord Brika Shotea, koji je Ronde završio 16 puta.[116]
Pobednici:[117]
|
|
Višestruki pobednici
| Pozicija | Vozač | Broj pobeda | Godine |
|---|---|---|---|
| 1 | Ahil Bojse | 3 | 1940, 1941, 1943 |
 Fjorenco Manji | 3 | 1949, 1950, 1951 | |
| Erik Leman | 3 | 1970, 1972, 1973 | |
| Johan Museuv | 3 | 1993, 1995, 1998 | |
| Tom Bonen | 3 | 2005, 2006, 2012 | |
| Fabijan Kančelara | 3 | 2010, 2013, 2014 | |
| 7 | Gerard Debats | 2 | 1924, 1927 |
| Romajn Gajsels | 2 | 1931, 1932 | |
| Brik Shote | 2 | 1942, 1948 | |
| Rik van Stenbergen | 2 | 1944, 1946 | |
| Rik van Loj | 2 | 1959, 1962 | |
| Valter Godefrot | 2 | 1968, 1978 | |
| Edi Merks | 2 | 1969, 1975 | |
 Jan Ras | 2 | 1979, 1983 | |
| Edvig van Hojdonk | 2 | 1989, 1991 | |
| Peter van Petegem | 2 | 1999, 2003 | |
| Stajn Devolder | 2 | 2008, 2009 | |
Pobede po državama
| # | Država | Broj pobeda |
|---|---|---|
| 1. | Belgija |
69 |
| 2. | Italija |
10 |
| 3. | Holandija |
9 |
| 4. |  Švajcarska |
4 |
| 5. |  Francuska |
3 |
| 6. |  Nemačka |
2 |
| 7. |  Danska |
1 |
 Norveška | ||
 Slovačka | ||
 Ujedinjeno Kraljevstvo |
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
