Sokalnici su bili društveni sloj u srednjovekovnoj Srbiji, verovatno sluge, posluga, niži činovnici.
Pet srpskih srednjovekovnih povelja i Dušanov zakonik pominju sokalnike[1], ali njihov pravni položaj nije moguće tačno utvrditi na osnovu dostupnih izvora.[2] Ispitivanje pravnih spomenika pokazuje da su feudalne obaveze sokalnika bile slične obavezama meropaha, ali kvantitativno manje.[1] Imali su neke privilegije kao što je jahanje konja.
Jezičkom analizom Solovjev je ustanovio da je reč sokalnik u tesnoj vezi sa izrazima sokalnica i sokal. On je primetio da je srpski prevodilac Sintagme Matije Vlastara grčku reč έστία = vatra, ognjište, preveo sa sokalnica. Prema njegovom mišljenju sokalnici su oslobođenici, poluslobodni ljudi.[1]
Povelja kralja Vladislava manastiru Bogorodice Bistričke (oko 1234) naređuje da sokalnik mora da ore upola manje od meropha, ali da kosi seno i daje obrok kraljevim dostojanstvenicima, isto kao i meropah. Slične odredbe sadrže i druge hrisovulje.[1] Sokalnici su takođe morali da daju pratnju manastirskim starešinama. Pomenuta povelja kralja Vladislava zapoveda da sokalnik mora da krene na put, jašući konja, kada mu to zapovedi iguman (starej).[1]
Kralj Milutin je srpskoj crkvi, zajedno sa veleposedima, poklanjao i tzv. „crkvene ljude”: sokalnike, zemljoradnike i robove.[3] Milutinova povelja Manastiru u Banjskoj navodi dužnosti sokalnika. Sokalnici su morali da oru "dva mata ozime oranice, a jedan mat jare, i prosa dva mata", nešto manje od seljaka.[4] Vinograd manastira su morali da kopaju svi. Ko ne prekopa manastirski vinograd do uskrsa, kazna je bila oduzimanje vola.[4] Seno za crkvu su takođe morali da kose svi, i meropsi, i sokalnici i majstori.[4] Isto tako, svi su morali da grade gradove. Ali ako po nesreći izgori manastir, samo su sluge (sokalnici) bili dužni da ga podižu.[4] Sokalnici su još morali da pomažu u šivenju za crkvu, trpezariju i kraljevske odaje.[4]
Povelja kralja Milutina Manastiru svetog Georgija kod Skoplja (oko 1300) svedoči da je sokalnik stojao iznad meropaha na društvenoj lestvici. Povelja kaže ako se sinovi popova ne opismene, neće biti vraćeni u stalež meropaha, već sokalnika.[1] Prema povelji manastiru u Banjskoj, sokalnikov sin, kad se oženi i zadobije poverenje igumana i bratije, dobijao je na korišćenje konja. Sa tim konjima sokalnici su morali da tegle jednom godišnje žito i vino, po naređenju igumana.[1]
Član 107 Dušanovog zakonika pominje sokalnika kao sudskog činovnika ili izvršitelja:
Kto se najde otbiv sudijina sokalnika ili pristava, da se pleni i da mu se uzme vse što ima.[1]
Postoje različita mišljenja o tome šta je bilo zanimanje sokalnika.
Novaković i Solovjev smatraju da su sokalnici bili posluga na velikim imanjima koja je uglavnom radila kuhinjske poslove, a da su vremenom dobijali i druge dužnosti.[5] Jevtić i Popović navode da su sokalnici, pored toga što su se bavili poljoprivredom, radili i neke stručne poslove zbog kojih su im smanjivane obaveze u zemljoradnji.[2]
D. Janković smatra da su sokalnici nekadašnji robovi, koji su postali lične vlasteoske sluge, čiji je osnovni zadatak da budu kuvari, ali i da prenose robu, popravljaju građevine i slično.[6] Prema tumačenju Luja Margetića sokalnici su bili meropsi sa elegantnijim i „otmenijim“ dužnostima, vezanim za činjenicu da su posedovali konje.[1]
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
