From Wikipedia, the free encyclopedia
Nagarđuna (oko 150-250.) je bio uticajni indijski filozof i osnivač škole madhjamaka, koji je postavio doktrinarne temelje mahajana budizmu.[1] Bio je prvi samostalni budistički filosof.[2][3]
| Nagarđuna | |
|---|---|
 | |
| Rođenje | c. 150 |
| Smrt | 250 |
| Zanimanje | Budistički učitelj, monarh i filozof |
| Dio serije članaka na temu Budizam
| |
|
Historija budizma | |
|
Temelji | |
|
Ključni termini | |
|
Vodeće ličnosti | |
|
Praksa i postignuća | |
|
Budizam po regijama | |
|
Budističke škole | |
|
Tekstovi | |
|
Komparativne studije | |
Nagarđunin relativizam dokazuje nemogućnost bilo kakvog stava i nemogućnost spoznaje i sagledavanja istine. Nagarđunina filozofija zastupa konačno ipak teoriju o šunjati (ništavilu) ne samo u oblasti spoznajne teorije nego i ontički.[4] Šunjata ovde ne znači 'nebitak', nego 'relativnost bitka', koji je neizraziv.[4] Zato postoje dva nivoa istinitosti: empirijski i transcendentni.[4]
Pridaju mu se zasluge za razvoj spisa Prajnaparamita (savršenstvo mudrosti). Ta literatura uvodi u budizam određene novine, a principe koji su u njoj izloženi Nagarđuna logički razrađuje na sistematičan način.[1][5]
Poznato je svega nekoliko detalja iz njegova života, iako postoje mnoge legende. Sačuvani zapisi su napisani na kinsekom[6] i tibetanskom jeziku vekovima nakon njegove smrti. Verovatno je rođen na jugu Indije, pokraj grada Nagarđunakonda.[7][8] Prema tradicionalnim biografima, rođen je u porodici sveštenika i neko vreme je i sam bio braman u južnoj Indiji, a da se potom preobratio na budizam.[1] Njegovo poreklo bi moglo biti razlog što je bio jedan od tek nekolicine važnijih budističkih mislilaca koji su pisali na sanskritu, umjesto na paliju.
Živeo je u 2. veku, pretežno u severozapadnoj Indiji.[1] Radio je na budističkom univerzitetu Nalanda. Neki naučnici smatraju da je Nagađuna bio kraljevski savetnik jednog od kraljeva Satavahanske dinastije.[7] Arheološka evidencija kod Amaravatija sugeriše da ako je to tačno, kralj je verovatno bio Jajna Šri Satakarni, koji je vladao između 167. i 196. godine. Na bazi te asocijacije, Nagarđuna se konvencijalno svrstava u vremensko razdoblje oko 150–250.[7]
Prema biografiji iz 4./5. veka koju je preveo Kumarađiva, Nagarđuna je rođen u Bramanskoj porodici[9] u Vidarbhi[10][11][12] (region Maharaštra) i kasnije je postao budista.
Pojedini izvori tvrde da je u svojim kasnijim godinama, Nagarđuna živeo na planini Šriparvata u blizini grada koji se kasnije zvao Nagarđunakonda („brdo Nagarđune”).[13] Ruševine Nagarđunakonde su locirane u Gunturskom okrugu, Andra Pradeš. Poznato je da su kajtikski i bahušrutijski pravci budizma imali manastire u Nagarđunakondi.[13] Arheološki nalazi kod Nagarđunakonde nisu proizveli bilo kakvu evidenciju da je ta lokacija bila asocirana sa Nagarđunom. Ime „Nagarđunakonda” datira iz srednjovekovnog perioda, a natpisi iz 3.-4. veka nađeni na toj lokaciji ukazuju na to da je ona nosila naziv „Vijajapuri” u antičkom periodu.[14]
Paradoksi, prisutni u ranim budističkim tekstovima, ekstenzivno su obrađeni u delu Nagarđune. On je pokazao aktivni skepticizam koji se tiče svih tradicionalnih filozofskih mišljenja (drsti) pažljivo ih ispitujući prema modelu (svođenje na besmislicu) ili prasamga.[15] Ovim metodom, odbacio je bramanski esencijalizam, tvrdeći da nijedna stvar ne poseduje sopstveno biće; sledstveno, ono što jeste je prazno (sunya).[15]
Nagarđunin najvažniji doprinos budističkoj filozofiji jeste razvoj koncepta šunjate, ili praznine, koji spaja ostale bitne budističke pojmove. Pošavši od uslovljenog nastanka, Nagarđuna pokazuje da stvari, usled uzajamne uslovljenosti, nemaju vlastitu prirodu. Za Nagarđunu, sva bića, odnosno svi fenomeni su bez svabhavate, „svoje-prirode“, bez inherentnog postojanja, i kao takvi oni su prazni. Nijedna stvar ne postoji po sebi, već samo ukoliko je povezana s drugima. Njeno biće je samo pojmovno, a njena osobenost i individualnost su pogrešne pretpostavke, ne postoje van apsolutnog identiteta, a ovaj je »praznina«, neizrecivo, nepojmovno, budući da se nalazi izvan svakog označavanja. Nije ni biće ni nebiće, pošto već tvrđenje da jedna stvar jeste ili nije predstavlja sud, a ovaj identitet je van svih logičkih kategorija, van afirmacije i negacije. O iskustvenom svetu se ništa ne može reći — ni da jeste, ni da i jeste i nije, ni da niti jeste niti nije. Nijedan pojam nije valjan, sve je protivurečno. Nemilosrdnim rasuđivanjem Nagarđuna svaku moguću ideju svodi na apsurd (prasanga).[1]
Nagarđuna je takođe razvijao doktrinu dvaju istina, po kojoj postoje dva nivoa istine - jedna koja je krajnja (i to je praznina), i druge koje su konvencionalne ili instrumentalne istine (kojih ima mnogo), nazvane upaja u kasnijim mahajanskim tekstovima. Nagarđuna u svojim učenjima pravi razliku između konvencionalnih istina i krajnje istine, no istovremeno objašnjava da je čak i šunjata šunja - krajnja istina (praznina) prazna od inherentnog postojanja.
Nagarđuna razvija pobijanje pojma vremena tako da istovremeno bude i pobijanje prostora, pošto su ova dva pojma nerazlučiva, a za osnovu uzima logičku nedokazivost pojma kretanja.[16] Kada bi postojalo, kretanje bi moralo da se zamisli u pređenom prostoru, prostoru koji još nije pređen ili prostoru koji se upravo prelazi. Nagarđuna dokazuje apsurdnost bilo koje od ovih teza:
Pređeni prostor se sada ne prelazi, niti se prelazi prostor koji nije pređen. Konačno, ne prelazi se ni onaj prostor koji se upravo prelazi. Zašto? Zato što on nije ni ono što je već pređeno ni ono što tek treba da se pređe. [...] Onaj ko se kreće zapravo se ne kreće. Ne kreće se se ni onaj ko se ne kreće. Da li možda osim onoga ko se kreće i onoga ko se ne kreće postoji neka treća osoba koja se kreće? [16]
Predanje kaže da je Buda otkrio Prajnaparamita spise zmijama (naga), a one su ih predale Nagarđuni.[1]
Pripisuje mu se velik broj tekstova, iako je najverovatnija pretpostavka da su veliku većinu tih tekstova napisali kasniji autori.[17] Jedino delo koje mu se sa sigurnošću može pripisati je Mūlamadhyamakakārikā (Temeljna mudrost Srednjega puta), koja izlaže sintezu njegove misli u 400 stihova (karika).[18] Pripisuju mu se još neka dela, od Velikog komentara za Prađnaparamita, do Suhrlekhe, »Pisma prijatelju« (po kineskim komentarima, taj prijatelj je jedan kralj iz dinastije Andhra) i »četiri himne« u slavu Bude.[1]
Iz izučavanja njegovih radova, jasno je da je Nagarđuna bio upoznat sa mnogim sledbeničkim filozofskim pravcima i sa Mahajanskom tradicijom. Međutim, uspostavljanje Nagarđunine afilijacije sa specifičnim pravcem je teško ostvarivo, pošto je znatan deo tog materijala izgubljen. Ako je većina široko prihvaćenih pripisivanja tekstova korektna (onih koje je izneo Krisčan Lindtner), onda je on jasno bio mahajanista, mada je njegova filozofija blisko saglasna Šravakovoj Tripitaki. On direktno ne referencira mahajanske tekstove, ali se uvek oprezno zadržava u okviru parametara koje je zadao Šravakov kanon.
Moguće je da je Nagarđuna dospeo do svoje pozicije iz želje da ostvari konzistentno stanovište po pitanju budističke doktrine, kao što je zabeleženo u agamima. U očima Nagarđune, Buda nije bio samo preteča, već sam osnivač madjamakskog sistema.[19] David Kalupahana smatra da je Nagarđuna naslednik Mogalipute-Tise po tome što je bio šampion središnjeg pristupa i oživljavač originalnih filozofskih ideala Bude.[20]
Nagarđuna prihvata poznavanje definicija šesnaest kategorija kao što su navedene u Njaja Sutrasu, glavnom tekstu hinduističke Njaja škole, i napisao je raspravu o dokazima, u kojoj je redukovao silogizam od pet članova u jedno ustrojstvo sa tri. U Vigrahavjavirtani Kariki, Nagarđuna kritikuje Njajansku teoriju dokaza (sistema saznanja).[21]
Nagarđuna je bio u potpunosti upoznat sa klačnim Hindi filozofijama Sankhje, i čak Vajšešika.[22]
Usled visokog stepena sličnosti između Nagarđunske filozofije i pironizma, posebno sačuvanih radova Seskta Empirika,[23] Tomas Makevili smatra da su na Nagarđuna uticali grčki pironistički radovi uvezeni u Indiju.[24] Piron iz Elide (c. 360.-c. 270. p. n. e.), koji se obično smatra osnivačem te škole skeptičke filozofije, bio je i sam pod uticajem indijske filozofije, s kojom je došao u kontakt kad je putovao do Indije sa armijom Aleksandra Velikog i studirao sa gimnosofistima.
Nagarđunin glavni tematski fokus je koncept šunjata (u porevodu „praznina”) kojim se sjedinjavaju druge ključne budističke doktrine, a posebno anatman „nesopstvo” i „uslovni nastanak”, da bi se pobila metafizika jednog dela njegovih savremenika. Za Nagarđunu, kao i za Budu u ranim tekstovima, to nisu samo svesna bića da su „nesebična” ili nesupstancijalna; svi fenomeni su bez bilo kakve svabhave, doslovno „vlastitog bića”, „sopstvene prirode”, ili „naslednog postojanja” i stoga bez bilo kakve temeljne suštine. Oni su prazni od nezavisnog postojanja; te su stoga heterodoksne teorije svabhave koje su cirkulisale u to vreme bile pobijane na bazi doktrina ranog budizma. To je zato što se sve stvari pojavljuju uvek zavisno: ne putem njihove sopstvene moći, nego putem zavisnosti od okolnosti koje su dovele do otpočinjanja njihovog postojanja, za razliku od bića.
Nagarđuna stvarno misli na bilo koji entitet koji ima sopstvenu prirodu (svabhavu), koji nije proistekao usled uzroka (akrtaka), što nije zavisno od bilo čega drugog.[25]
Poglavlje 24, stih 14 iz Mulamadjumakakarike pruža jedan od Nagarđuninih najpoznatijih citata o praznini i kovaskrsnuću:[26]
sarvaṃ ca yujyate tasya śūnyatā yasya yujyate
sarvaṃ na yujyate tasya śūnyaṃ yasya na yujyateSve je moguće kada je moguća praznina.
Ništa nije moguće kada je praznina nemoguća.
Džej L. Garfild opisuje Nagarđunin pristup uzročnosti polazeći od četiri plemenite istine i uslovnog nastanka. Nagarđuna je razlikovao dva zavisna početna gledišta u uzročnom procesu, ono što uzrokuje efekte i ono što uzrokuje uslove. Ovo se zasniva na doktrini dve istine, kao što se konvencionalna istina i ultimatna istina drže zajedno, pri čemu su obe prazne u postojanju. Razlika između efekata i uslova je kontroverzna. U Nagarđuninom pristupu, uzrok je događaj ili stanje koje ima moć da donese efekat. Stanja se odnose na proliferirajuće uzroke koji donose dalji događaj, stanje ili proces; bez metafizičke posvećenosti okultnoj vezi između objašnjavanja i objašnjenja. On iznosi nepostojeće uzroke i razne postojeće uslove. Argument se zasniva na nerealnoj uzročnoj moći. Konvencionalne stvari postoje i ultimatno su nepostojeće za ostale na srednjem putu u uzročnom postojanju i nepostojanju kao uzročna praznina prema doktrini Mulamadjamakakarika. Mada to izgleda čudno Zapadnjacima, to se smatralo napadom na popredmećeno gledište na kauzalnost.[27]
Nagarđuna je takođe doprineo ideji relativnosti. U radu Ratnavali, on na primer navodi da kratkoća postoji samo u smislu ideje dužine. Određivanje stvari ili objekta je jedino moguće u odnosu na druge stvari ili objekte, posebno u vidu kontrasta. On je smatrao da odnos između ideja „kratkog” i „dugog” nije posledica intrinzične prirode (svabave). Ova ideja se takođe nalazi u palijskom Nikajasu i kineskim Agamasu, u kojima je na sličan način izražen relativitet: „To što je element svetlosti ... vidi se da postoji [u odnosu na] tamu; ono što da je element dobrog vidi se da postoji usled postojanja lošeg; ono što je element prostora vidi se da postoji zbog oblika.”[28]
Nakon smrti su ga mnogi učenici, od kojih je Arjadeva možda najveći, tumačili na tako različite načine da su stvoreni uslovi za nastanak međusobno veoma različitih filozofskih škola.[1]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
