From Wikipedia, the free encyclopedia
Kineska mitologija (pinjin:shénhuà pojednostavljeni kineski: 神话 - govor, sveta priča) obuhvata mitove koji su u kineskoj tradicji prenošeni pismeno, usmeno i kroz umetnost. Ova svetu priča je uglavnom u vezi sa polubožanskim i božanskim bićima i njenu istinitost je nemoguće proveriti. Kineska mitologija se odnosi na mitove koji su nastali na teritorije Kine, a njene najčešće teme se odnose na nastanak kineskog sveta i kulture, snagu prirode u odnosu na čoveka. Mit predstavlja natprirodni događaj i zbog toga jezik obiluje hiperbolama, metaforama i apsurdom. S obzirom na to da se vezuje za neki narod ili za istoriju, mit je sa jedne strane istorijska, a sa druge strane mitološka priča i to je razlikuje od ostalih. Prvi pomeni kineske mitologije datiraju iz 12. veka pre nove ere i u vezi su sa zapisima na proročanskim kostima. Mitovi su se usmeno prenosili hiljadama godina dok konačno nisu bili zapisani.
Mit je u vezi sa ritualima, i oni zajedno se vezuju za prvobitne događaje na svetu koji su od velikog značaja. Mit može bez religije, ali religija ne može bez mita, zato što religija uzima mitsku naraciju, te se njena verodostojnost ne dovodi u pitanje. Mitologija ima uticaj i na današnjicu, te se ljudi u različitim aspektima svog života okreću mitskim verovanjima.
Tri najpoznatije kineske mitske škole su: suanje, huentjen i tjengaj džoubej.
Većina mitologija prikazuje stvaranje sveta - ljudi i životinja, uz pojedina objašnjenja o prirodi koja ih okružuje. Najopširniji prikaz stvaranja sveta u Kini, u vezi sa divom Panguom (Pinjin:Pángǔ, pojednostavljeni kineski:盘古), nalazimo u tekstovima nastalim između 3. i 6. veka.
Filozofski, stvaranje je čin dovođenja haosa u stanje reda, što je, kao tema stalno prisutno u kineskoj misli. Suština dobre vladavine jeste u tome da nebo i zemlja budu u skladu, to se postiže vršenjem obreda. Najpoznatija alegorija o kraju Haosa nalazi se u delu Džuang Cija (3.vek pre n.e.), u kome se govori kako su se Hu, car Severnog mora, i Šu, car Južnog mora, obično sastajali na području Huenduena[1], cara Sredine. Huenduen je bio gostoljubiv, a razlikovao se po tome što mu je nedostajalo sedam otvora na licu: za gledanje, slušanje, disanje i jedenje. U želji da uzvrate na njegovu ljubaznost, Hu i Šu odlučili su da mu izbuše potrebne otvore. Svakog dana su bušili po jedan otvor. Sedmog dana, međutim, Huenduen, čije ime znači Haos, umire. U istom trenutku nastao je svet. U ovoj priči postoji i zanimljiv obrt. Zajedno uzeta, imena dvojice careva (Šu-Hu) znače munja. Svetlost munje pogađa i uništava Haos. Huenduen je zamišljen i u ljudskom obliku, kao zli sin Žutog cara, Huang Dija, koji ga je poslao u prognanstvo. U drugim tekstovima se navodi da je Huenduen prognao vladar Šuen, neposredno pre nego što je vlast preneo na Jua Velikog, osnivača dinastije Sja. Treći kažu da je do prognanstva došlo nakon što je Jao predao vlast Šuenu. Prema još jednoj verziji iz Šanhajđinga, Knjige planina i mora, Huenduen je mitološka ptica nalik na žute bisage. Istovremeno, on je vatreno crvene boje, ima šest nogu, četiri krila, ali nema lice. Iako nema usta, može da peva i igra. Živi na Planini neba, bogatoj rudama ižadom. U jednom drugom tekstu stoji da Huenduen ima trbuh, ali da mu nedostaje pet udova. Međutim, važnije je verovanje koje sedam otvora na licu povezuje sa sedam pretpostavljenih otvora na srcu. Otvori su znaci čestitosti.
Prema tekstu iz 3. veka, ceo univerzum je bio jedan oblak u obliku jajeta. Sva materija univerzuma bila je zarobljena unutar u potpunom Haosu. Duboko u tom Haosu živeo je div Pangu. Spavao je i rastao 18 000 godina. Jednog dana se probudio i istegnuvši se slomio ljusku jajeta i time oslobodio materiju univerzuma. Lakši i čistiji elementi su otišli na gore i stvorili nebo, a teži elementi su se spustili i napravili zemlju. Pangu se plašio da će se nebo i zemlja ipak pomešati pa je odlučio da ih drži razdvojene. Nebo je zadržavao glavom, a zemlju stopalima. Tokom narednih 18 000 godina nebo i zemlja su se udaljavali po tri metra dnevno, a i Pangu je rastao sve dok nebesa nisu bila 30 000 milja udaljena od zemlje. Svojim telom uvek je ispunjavao prostor između zemlje i neba. Čim je shvatio da nema opasnosti umro je. Sa njegovom smrću i svet se promenio. Od delova njegovog tela nastali su različiti prirodni elementi. Detalji o tome variraju od teksta do teksta i od istorijskih razdoblja. U jednoj verziji tog procesa njegov dah se pretvorio u vetar i oblake, glas u gromove i munje, od levog oka nastalo je Sunce, od desnog Mesec. Od tela su nastale strane sveta i Pet velikih planina, krv i telesni sokovi su pretvoreni u reke i mora, od živaca i žila nastali su slojevi u zemlji. Mišići su se pretvorili u polja i tlo. Dlake iz kose i obrva u zvezde i planete, dok su od zuba i kostiju nastali minerali i kamenje. Njegovo se seme pretvorilo u bisere, a koštana srž u žad. Znoj je postao kiša, a od vaši u njegovom telu nastao je ljudski rod. Po predanju, vreme se menjalo u skladu sa Panguovim raspoloženjem.
Mnogo godina kasnije, Nuva[2] je spasila čovečanstvo. Bog vode Gung Gung i bog vatre Džu Žung su zaratili. Zbog neuspelog pokušaja da porazi Džu Žunga, Gung Gung je u besu udario glavom o planinu koja je držala nebo i odvajala ga od zemlje. Planina se od siline njegovog udarca srušila praveći rupe u nebeskom svodu i to je bio početak kraja zemlje i čitavog čovečanstva. Nastale su poplave i požari, a zmajevi i ostale zveri su počeli da napadaju ljude. Nuva je istopila petobojno kamenje iz reka i time popunila rupe u nebeskom svodu. Zatim je odsekla noge džinovskoj kornjači i njima poduprla nebo kako bi osigurala da se više nikada ne sruši. Ubila je zmajeve i zveri, a požare ugasila pepelom trske. Iscrpljena borbom, umrla je, a mit kaže da je od njenih organa nastalo deset duhova koji haraju severozapadnim morima.
Postoje i predanja koja kažu da je veza između zemlje i neba postojala sve dok Šang Di nije naredio Čungliju, heroju kulture, da je razori. Ideja o odvajanju Haosa na jin i jang, koja se nalazi u osnovi kineske misli, možda odražava smisao predanja iz područja reke Jangce (Jangce), prema kojoj jin i jang potiču od Pangua i njegove žene. Ima i nekih indikacija, iako nepouzdanih, da su jin i jang, koje obično shvatamo kao apstraktne svemirske sile ili kao kategorije za klasifikaciju, nekada mogli javljati u konkretnijim oblicima.
Postoje tri kosmičke škole[3]. Jedna se zvala suanje. Njeni sledbenici nisu smatrali nebo krutim telom već su smatrali da se Sunce i nebeska tela slobodno kreću po nebu. O druge dve škole se zna mnogo više, a zastupale su potpuno suprotna shvatanja. U idejama škole huentjen, koja svet posmatra kao kokošje jaje na dugačkoj vertikalnoj osi, nalaze se elementi mita o Panguu. Nebo, po kojem se kreću zvezde, nalazi se u unutrašnjosti gornjeg dela ljuske. Zemlja pluta na praokeanu koji leži na dnu ljuske. Plima i oseka utiču na godišnja doba. Treća škola predstavlja najstarije ideje. Za pristalice ove škole, poznate kao tjengaj ili džoubej, nebo je okrenuta posuda koja iznad zemlje rotira na vlastitoj osi. Ta osa je zvezda Severnjača. Zemlja je ravna površina ili četverostrana piramida, okružena sa četiri mora. U kineskom načinu pisanja, jang takođe označava nešto četvrtasto. Ove priče su nastale relativno kasno, ali verovatno tačno prenose verovanja iz svojih južnjačkih izvorišta. Haos mora nestati pre početka sveta. Ideja o svetu-jajetu nije ograničena samo na Kinu, kao ni ideja o prvobitnom biću iz koga nastaje sve ostalo. Mnoge kineske priče su mlađe, pa možda ponešto duguju indijskom uticaju.
Voda (pinjin: shuǐ 水) je za kineske filozofe esencijalna supstanca, osnov svake kosmičke manifestacije, simbol kreacije. Menja oblike, promenljive je prirode kao i Zmaj. Opisuje se kao čudesna, tajanstvena, lekovita, opasna, sveta… Za drevne kineze, sa Žutom rekom[4] kao legendarnom kolevkom civilizacije, Zmaj i Voda su nerazdvojni. Brojni kineski bogovi, heroji, mitska bića, posebno Zmaj, povezani su sa Vodom. Stvaranje bogova Vode i njihovih mitova treba pripisati tome što su ljudi pokušavali da dođu do praktičnih znanja zato što je Voda bila važna za preživljavanje i ѕbog toga su neka njena prirodna svojstva pripisivali mitskim fenomenima.
Jedna od najčešće pominjanih katastrofa pred kojom se našao čovek ranih civilizacija bila je uzrokovana vodom. Potop je koncept koji se može naći u gotovo svakoj mitologiji. Legende stare Kine opisuju ovu globalnu katastrofalnu poplavu rečima “voda je zaklonila Sunce”. U Kini se u spisima Šuđing[5] (Klasična knjiga dokumenata), napisana 1000 g.p. n. e.), i Huaj Nanci (200 g.p. n. e.) opisuje ova poplava rečima da je voda potpuno prekrila nebesa, potopila planine i sve što joj se našlo na putu. U ranim kineskim karakterima i piktografima sačuvano je sećanje na Nuvu koja je “zakrpila rupe” kroz koje je voda nadirala. Kineske knjige nude i ovakvu priču. Svetom je vladala velika suša. Na nebu je žarilo deset sunaca sa pticama koje su živele u njima. Strelac Ju (pinjin: yǔ, pojednostavljeni kineski.: 禹), koji je bio poslat od bogova, ubio je devet dok je deseto „odletelo“ na krilima ptice koja se gnezdila u njemu. Ova ptica poznata je i kao „žar ptica“, Feniks. Po okončanju suša došlo je do velikih poplava. Po kineskim legendama, od bogova je poslat Guen (pinjin: gǔn, pojednostavljeni kineski: 鲧) da napravi tzv. Sižang (pinjin: xīrǎng, pojednostavljeni kineski: 息壤)，ili „neprobojnu glinu“. Verovalo se da mala količina gline poseduje čudesnu moć, da može da zaustavi nalete vode. Kako Guen nije uspeo, bogovi su poslali boga vatre Džu Žunga （pinjin: zhùróng, pojednostavljeni kineski: 祝融）da pogubi Guena. Kada ga je ubio iz njegovog trbuha odjednom je iskočio Ju, prvo u obliku moćnog zmaja, potom u ljudskom obliku. On je posle trinaest godina uspeo da ubije boga poplave Gung Gunga (公共), dođe do „čudesne gline“, sagradi veliku branu i osmisli mrežu kanala kojima je vodu preusmerio u more. U tom poduhvatu imao je pomoć zmaja Jinglunga (pinjin: yìnglóng, pojednostavljeni kineski: 应龙) koji je pravac kopanja kanala usmerio svojim repom. Ju se zato opisuje kao vladar vode.
U spisu Lao Ce, kaže se da voda dolazi pre Neba i Zemlje i svega drugog u Vaseljeni. Ona prožima, ispunjava energijom i hrani sva bića. Svetlost (pinjin: míng, pojednostavljeni kineski: 明) i čudesno, božansko šen (pinjin: shén, pojednostavljeni kineski: 神) ne mogu bez vode. U spisu takođe stoji „Veliko Jedno rađa vodu“ što se vezuje za koncept kosmičke energije ći (pinjin: qì, pojednostavljeni kineski: 气). To je božanski duh, dah, fluidna, vazdušasta tvar u vidu „isparenja“, Nebo, Vaseljena. Kosmogonija upućuje na neuhvatljivu prirodu energije vode, od koje su nastali jang (pinjin: yáng, pojednostavljeni kineski: 阳), Nebo, muško, i jin (pinjin: yīn, pojednostavljeni kineski: 阴) Zemlja, žensko.
Zmaj (pinjin: lóng, pojednostavljeni kineski: 龙）je mitska životinja za koju se vezuje slika čudovišta sa dugim, zmijolikim telom prekrivenim krljuštima sa rogovima na glavi. U narodu se stvorila se slika Zmaja, po kojoj se verovalo da on ima: jelenje rogove, riboliki stomak,glavu kamile, krljušti šarana, zečje oči, kandže jastreba, zmijski vrat, tigrove šape, bivolje uši. Prisustvo Zmaja u kineskoj kulturi seže u peti milenuijum pre nove ere u Jangšao kulturi, kao i otkriću figura od žada iz Hungšan kulture (4500-2900. p. n. e.). Prvi put Zmaj se spominje u Knjizi promena (Ji Đing). Izvorno, Zmaj vodi poreklo iz matrijarhalnih zajednica.
Zmaj se vezuje za boga vode. Zmaj jaše na vetru i oblacima, on je sitna kondenzovana forma kiše, blage kiše proleća i leta kao i moćnih kišnih oluja. Ima moć da upravlja vremenom. On oblikuje tornada, orkane, uraganske vetrove, poplave, neobuzdane bujice svojom moći kojom se spiralno uzdiže ka nebesima. Gospodar vode je Huang Di[6], koji je zajedno sa bogom vatre Džu Žungom, vladar ovozemaljskog sveta.
Istorijski gledano, Zmaj je bio simbol cara Kine. U dinastiji Džou Zmaj sa pet kandži predstavljao je Sina neba. U dinastiji Ćing pojavljuje sa na nacionalnoj zastavi. Ponekad Kinezi za sebe kažu da su „potomci Zmaja“ (pojednostavljeni kineski: 龙的传人)
Klasična knjiga promena (pinjin: Yìjīng, pojednostavljeni kineski: 易经),jedna od najstarijih kineskih knjiga, Zmaja vidi u rekama, jezerima, morima. Kineski mitski Zmajevi ne ostaju uvek u dubinama. Za vreme jesenje ravnodnevnice on se spušta u vodu, za vreme prolećne ravnodnevnice ustaje iz vode i upinje se na nebo. Imena četrdeset kineskih reka u svom nazivu sadrže reč zmaj.
U spisu Guangci, u odeljku 39, naslovljen kao „Voda zemlje“ Zmaj je opisan na ovaj način: Zmaj je došao iz vode. Prekriven je sa pet boja, i tako luta od mesta do mesta. Božanske je prirode. Može biti malen kao sviloprelja, ili veliki kao svet. Ako stremi ka visinama, uzdiže se do oblaka; ako stremi ka dubinama, uranja u najdublje izvora. Kreće se i menja bez (vidljivog) razloga i u bilo koje vreme. Po tome je božanske prirode. (龙生于水，被五色而游，故神。欲小则化如蚕蠋，欲大则藏于天下，欲上则凌 于云气，欲下则入于深泉; 变化无日， 上下无时， 谓之神。)
Postoji bliska veza vode i Zmaja. Zmaj jaše na vetru, na oblacima plovi nebeskim prostranstvima. Zmajevo uzdizanje ka nebesima oblikuje tornada ili jak viroviti uzlet vetra koji „guta“ sve pred sobom i nosi u nebesa, što Kinezi zovu „lung ćuenfeng“ (pinjin: lóngjuǎnfēng, pojednostavljeni kineski: 龙卷风) ili „vetar koji je uskovitlao Zmaj“. Pored ovih destruktivnih moći, Zmaj se zajedno sa vodom vezuje za plemeniti duh, dobar beleg, srećan znak . Sve to učinilo je da se Zmaj vezuje za simbol carske moći i praroditeljskog kineskog naroda. Carska titula na kineskom ima izraz „dženlung tjenći“ (pinjin: zhēnlóng tiānqì, pojednostavljeni kineski: 真龙天气). Voda i Zmaj poseduju i divlju, destruktivnu moć u svojoj prirodi, koja često izaziva padavine i nezaustavljive poplave, potrese globalnih razmera koji svaki mir pretvaraju u nemir, i svaki uspostavljeni red u nered.
U bilo kom kineskom rečniku pod reči vatra stoji svetlost i toplota. Jedan je od uzroka bolesti u tradicionalnoj kineskoj medicini. Kao karakterna crta izražava ljutnju, bes. Vezuje se za Sunce, toplotu, crvenu boju, promenu oblika, lekovite trave, barut, formaciju od deset vojnika. Za kineze transformacija vatre dovela je do nastanka Sunca.
U starim kineskim spisima piše da postoji zemlja vatrenog znaka, koja zaslepljuje sjajem, u kojoj se ne zna za četiri godišnja doba, noć i dan niti za smrt. Iz sažaljenja prema ostalim zemljama sveta, ova zemlja je svetu podarila nebo (pinjin: tiān, pojednostavljeni kineski: 天). Iz te zemlje, sa juga potiče drvo vatre, koje se još naziva i „kremen drvo“. Između njegovih grana gnezde se magličasti oblaci, a ako se odlome ili u njima izdubiš rupu iz nje će poteći vatra. Na njemu stoji ptica nalik sovi, koja kljuca njegove raskošne grane iz kojih vrcaju plameni jezičci vatre.
Kasnije su mudraci koji su otkrili vatru pomoću nje menjali ukus sirove i bezukusne hrane, čime su omogućili opstanak svih bića pod nebom. Tako nastaju kulinarske prakse spremljanja hrane pomoću vatre. Oni pripadaju klanu „Čoveka-boga vatrenog znaka“. Božanstva koja su u vezi sa vatrom su: Fusi, Jen Di, Šen Nung, Džu Žung, Huang Di.
Prvi koji je pripremao hranu pomoću vatre bio je car koga su zvali Džu Žung (Zhu Rong). Za njega se kaže da je naučio ljude da ribare. Nazivan je i Plamenim carem ili Gospodarem plamena. Neki kažu da je bog Šaodjen sa boginjom Jou Ćao imao dva sina, Žutog cara (Huang Dija) i Plamenog cara (Džu Žunga). Huang Di je rođen iz vode, a Džu Žung iz vodenog soka đumbira. Plamenog cara nazivaju još i Šen Nung, veruje se da je podario narodu kalendar, lekove od raznih trava, akupunkturu.
Postoji legenda da je Plameni car sagoreo u vatri pretvorivši se u Duha kuhinje ili Duha ognjišta. U klasičnom spisu Knjiga planina i mora stoji: „Na jugu je Džu Žung. Telo mu je telo divlje životinje, a lice , lice čoveka; on jaše na dva zmaja. Mitska slika zemlje vatrenog znaka, u kojoj Čovek vatrenog znaka gleda gore u „zvezdu jutra“, Sunce, a dole na pet raskošnih krošnji drveća caruje vatra.“
U neolitskoj kulturi Davenkou (oko 4100-2600. g.p. n. e. teritorija današnjih provincija Šandung, Anhuej i Đangsu), otkriveni su dati predmeti. Na njima je otkriven zapis u formi slike, šara na kojoj se jasno vidi da je u to vreme u Kini Sunce bilo vezano za pticu. Najverovatniji opis ove piktografske slike je da je predstavljen let ptice iznad planinskih vrhova neposredno posle izlaska Sunca. Kultura Davenkou je vremenski pripadala razdoblju mitskog cara Boga vatre. Slika ptice u Suncu je jedna od najstarijih mitskih slika Kine.
Ime joj je Fenghuang. Mužjak se nazivao feng a ženka huang. Ima izgled labuda, jastreba, orla ili kokoške, rep zmije, vrat zmije, petobojno, crvenkasto perje i zmijolike šare. On je u Kini bio sveta, božanska ptica.
Njena šara na glavi predstavlja moć (pinjin: dé, pojednostavljeni kineski: 德), šare na krilima pravičnost (pinjin: yì, pojednostavljeni kineski: 义), šare na leđima rituale (pinjin: lǐ, pojednostavljeni kineski: 礼), šare na grudima predstavljaju ljubav (pinjin: rén, pojednostavljeni kineski: 仁), šare na stomaku veru, istinu (pinjin: xìn, pojednostavljeni kineski: 信). Zanimljivo je da su ovi pojmovi istovremeno temeljni pojmovi konfucijanske filozofije. Ona je ptica koja se hrani svojom prirodom, samo peva i igra, i ako je neko ugleda to je znak da je zavladao mir svuda na svetu. Ona čoveku donosi svetlost i sreću.
U klasičnom spisu Knjiga planina i mora[7] postoji verzija mita o Haosu (Huenduenu), gde je prikazana mitska ptica koja liči na „žute bisage“. Haos je tu opisan kao biće vatrenocrvene boje, sa šest nogu, četiri krila, bez lica sa sedam otvora. On živi na nebeskoj planini, u crvenoj pećini punoj zlata i žada. Tu na zapadu izvire reka koja teče na istok do Doline vrućih izvora, u kojoj raste čudotvorno drvo fusang. Ono cele godine cveta cvetovima crvene, bele, i žute boje. Odatle izlazi Sunce.
U daoističkom spisu O belom tigru stoji da je božanstvo leta Plameni car – Sunce. Njegovo biće se koreni u biću ptice plamenog znaka – Feniksu. Ova ptica se direktno vezivala za moć Vatre i Sunca. Ona se u Kini slavila kao car svih ptica.
Osam besmrtnika su superiorna bića koja se javljaju u daoističkim legendama, a za koje se smatra da su pod različitim okolnostima i u različitim vremenskim razdobljima okusili nektar i breskvu koji su im doneli besmrtnost. Veruje se da poseduju natprirodne moći i njihovo simbolično prisustvo u domu označava sreću i blagostanje. Prvi od osam besmrtnika, Han Džungli [8], prikazan je kao božanstvo razotkrivenog debeljuškastog stomaka kako drži lepezu kojom leči bolesne ljude. Simbol je dobrog zdravlja i veruje se da poseduje isceliteljske moći. Drugi besmrtnik, Džang Guo Lao[9], prikazan je kao božanstvo sa duguljastim muzičkim instrumentom od bambusa. Smatra se da poseduje veliku mudrost i može da postane nevidljiv. Treći je Lu Dungbin[10], koji na leđima nosi mač kojim se suprotstavlja patnjama od negativne energije, u desnoj ruci drži muholovku kojom leči. Četvrti besmrtnik, Cao Guođu[11], simbolizuje plemstvo, visok položaj i priznanja. U levoj ruci drži visoko uzdignute kastanjete. Peti, Tjeguaj Li[12], predstavljen je u prosjačkoj odeći sa tikvom u ruci i smatra se da je ovladao natprirodnim silama pa donosi mudrost. Šesti besmrtnik, Han Sjang[13], prikazan je sa flautom i mnoštvom biljaka u torbi na leđima, smatra se da muzikom privlači pozitivnu energiju. Sedma je žena u plavom, Lan Cajhe[14], prikazana je sa kotaricom cveća koje simbolizuje snagu ženskog duha. Osma je vila sa lotosom, He Sjengu[15]. Ona simbolizuje majčinstvo porodičnu sreću.
Kinesko verovanje o tome šta se dešava duši posle smrti je variralo od perioda do perioda i na njega su jako uticala različita religijska verovanja, a takođe i mitovi. Generalno, tokom kasnog praistorijskog perioda i ranog istorijskog perioda, Kinezi su gledali na zagrobni život kao na svoj zemaljski život. Carevi bi ostali carevi i bili bi zakopani sa svim blagom i alatima koji bi im bili potrebni da vladaju u sledećem životu. Ova osnovna ideja je nastavljena, čak i kada su verovanja postala kompleksnija. Budizam je doveo koncept pakla ili podzemnog sveta gde sve duše moraju da odrade svoje grehe pre nego što se vrate u život kao reinkarnirano biće. U zavisnosti od sekte, pakao se sastoji od 8 do 128 ili više različitih sudova, gde je pojedincu suđeno po tome kako se ponašao u životu. Svaki sud je imao različite divizije i kazne. Daoisti su modifikovali ovu ideju, tako da zagrobni život ima 10 sudova. U zavisnosti od greha, osoba je mogla da preskoči suđenje i odmah se ponovo rodi. Ovaj zagrobni život se odnosio samo na one koji nisu bili Besmrtnici. Savršena bića su odbacivala svoju kožu i uzdigla se u jedan od tri Daoistička Raja. Kineski pakao nije kao Hrišćanski pakao. U kineskoj tradiciji duše koje uđu u pakao se očiste od svojih greha i onda nastave dalje.
Većina drevnih Kineza je verovalo da postoji jaka veza između živih i mrtvih. Gledali su na ljude kao da imaju privremena tela i večne duše; i ako bi telo umrlo, duša bi nastavila da živi. Porodične veze su se nastavljale dugo posle smrti i pomagale su i živima i mrtvima. Živi su bili u obavezi da ispoštuju mrtve, da im donose darove kako bi mogli da se “hrane” u zagrobnom životu. Zbog toga bi u domu postojao mali oltar. Na oltaru su se držale drvene pločice ili papirići sa imenima mrtvih. Živi su redovno nudili molitve i hranu svojim precima da bi preci bili srećni. U zamenu, duhovi predaka bi pazili na žive. Donosili su sreću živima i pomagali im na različite načine. Takođe je bilo moguće da mrtvi daju savet živima, ovo bi se obično desilo uz pomoć lokalnog sveštenika koji je bio vešt u čitanju znakova iz sveta duhova. Preci koji su poštovani su pratili očevu liniju. Preci mogu da se podele u dve grupe: na one koji su skoro umrli i na one koji su postojali u dalekoj prošlosti. Za većinu porodica poštovali su se samo neposredne pretke, posle pete ili šeste generacije, imena mrtvih su bila izgubljena sa liste ili jednostavno zaboravljena. Međutim, u nekim slučajevima, obično u bogatim ili važnim porodicama, preci bi bili poštovani i vekovima kasnije, u posebnim halama koje su sagrađene njima u čast. Drvene pločice koje su predstavljale one koji su umrli, tretirale su se kao predstavnici duhova predaka. Neke od ovih hala imale su važnu ulogu u socijalnom životu zajednice, korišćene su za venčanja i druge važne ceremonije. Održavanje ovih hala je uglavnom zavisilo od darova koje je originalan predak ostavio za finansiranje. Zbog toga su samo najmoćnije porodice mogle da slave i poštuju svoje pretke na ovaj način.
Ovo su stvorenja koja su povezana sa četiri različita pravca u kineskoj mitologiji. Boja životinje je simbolizovala pravac. Zeleni zmaj je bio moć istoka, povezivan je sa prolećem. Donosio je regenerativnu kišu i smatran je za otelotvorenje jang principa, pozitivan i muževan. Njegov element je drvo. Crvena ptica je bila povezana sa jugom. Kasnije je povezana sa fazanom i feniksom. Takođe se vezuje za leto i element vatre. Predstavlja sušu i princip jina, negativan i ženstven. Takođe predstavlja caricu. Beli tigar zapada i mračni ratnik sa severom. Mračni ratnik je bio mitološka zver koja je kombinovala karakteristike kornjače i zmije. Umetnici je predstavljaju kao zmiju obmotanu oko kornjače. Takođe postoji i peti pravac “nebo” ili “centar” u nekim mitološkim sistemima. Žuti zmaj je takođe povezan sa ovim pravcem. Ove životinje se često vide u umetnosti iz perioda dinastije Han.
Ideja da mnogi nepokretni objekti, kao što su kamenje i drveće, sile prirode imaju duh. Duh navodi prirodu da čini stvari zbog istih emotivnih razloga koji motivišu ljudska bića. Animizam je bio popularna ideja u mnogim drevnim kulturama. U kineskoj mitologiji sile prirode nekad su bile predstavljane kao božanstva, a ponekad i kao bića pod kontrolom bogova. Animizam je priključen budizamu i Daoizamu, dvema velikim religijama Kine, koje uče da su sve stvari deo svetog univerzuma i da su pokrenute duševnim silama.
Ovo su mitovi koji objašnjavaju kako je nastala jedna nacija, kultura, klan ili grupa vođa. Ovi mitovi kombinuju elemente iz istorije sa legendama i razlikuju se od mitova stvaranja. Obično naglašavaju osobine ili stvari koje nacija ili civilizacija smatraju važnim. U drevnoj Kini svaka nova dinastija je imala mit o svojim korenima. Ovi mitovi su generalno delili nekoliko sličnih karakteristika. Ukazivali su kako vladajući klan može da prati svoje korene sve do božanstava. Obično su pravdali svrgavanje poslednjeg cara tako što su demostrirali koliko je nedostojan i nepravedan. Pokazali su da je prvi vladar nove dinastije heroj. Iako su sadržali mitične aspekte, obično su predstavljani kao istorijska činjenica.
Kamelija, lotus, hrizantema i božur predstavljaju cveće koje se često pominje u kineskim mitovima i koji se često vidi na slikama i u dekorativnoj umetnosti. Svaki cvet je povezan sa godišnjim dobom – kamelija sa zimom, božur sa prolećem, lotus sa letom i hrizantema sa jeseni. Ova grupa cveća je takođe poznata kao “Cveće četiri doba”
U mitologiji se herojima često daju mistične moći posle njihove smrti. Tokom godina takva praksa vodi do toga da se heroj smatra božanstvom ili polu božanstvom. Ovo se često dešavalo u kineskoj istoriji. Svi carevi Zlatno doba su predstavljeni kao božanske figure, iako su originalno zasnovani na pravim ljudima. U Kini, ova praksa je takođe mogla i da ide u obrnutom pravcu. Nakon što osoba umre, on ili ona se ponekad porede sa božanstvom koje je postojalo ranije. Jedan od načina je da car proglasi osobu božanstvom, kao kada bi izabrao nekog za mesto u vladi. Poštovani predak važne porodice ili poznato lokalno božanstvo mogu privući pažnju cara ili nekog od ministara. Takve selekcije su se obično vršile u političke svrhe. Preci ili božanstva su često moljeni za posebne usluge – siguran prolaz, dobru žetvu, pobedu u ratu… Ako predak uspe da izvrši uslugu on ili ona će ponovo biti poštovani i nagrađeni sa unapređenjem. Budisti su smatrali osobu koja je posebno prosvetljena kao reinkarnaciju starijeg božanstva. Na ovaj način različite istorijske ličnosti su bile povezane sa ranijim božanstvima.
U kasnijim kineskim mitovima, bogovi su bili odgovorni za različite prirodne i natprirodne događaje. Za njih se često govorilo da pripadaju velikoj birokratiji bogova. Ovo je verovatno bio odraz kineskog društva i vlade. Zbog svoje veličine, u Kini je vladala komplikovana birokratija, pa se zbog toga veruje da se na isti način vlada i univerzumom. Funkcija groma je imala svoje odeljenje, na čijem čelu je bio glavni bog (Ven Džong) i grupu drugih bogova koji su mu pomagali u izvršenju dužnosti. Medicina je bila najkomplikovanija zato što je postojao bog za svaki organ i svaku bolest. Neki od najvažnijih nebeskih ministarstava: Ministarstvo gromova i oluja - Lej Bu, Ministarstvo medicine - Tjen Jijuen, Ministarstvo vode - Šuej Fu, Ministarstvo vremena - Taj Suej, Ministarstvo epidemija - Ven Bu
Neka od važnijih i poznatijih kineskih božanstava: Džu Žung - božanski lord vatre, važna figura ministarstva vatre (Huo Bu). Bio je poznat kao regent južnog kvadranta Neba. Džu Žunga vide u mnogim legendarnim i istorijskim ličnostima. Najpoznatija ličnost je legendarni car iz praistorijskog doba. Kaže se da je car naučio ljude kako da zapale male vatre da se odbrane od zveri. Džu Žunga u umetnosti često predstavljaju kako jaše tigra.
Guan Ju - jedan od najpopularnijh kineskih bogova, osoba koja je postala božanstvo od prave ličnosti. Poštovan je kao božanstvo rata, vernosti, bogatstva i literature. Za njega se govori da štiti hramove, vladu i društvo.
Guan Jin - boginja milosti i saosećanja, koju slave mnoge Budističke sekte. Iako se Guanjin najčešće posmatra kao muško, kineski umetnici su je nekad prikazivali kao žensko da bi naglasili "ženske" kvalitete milosti, saosećanja i čednosti.
Lej Gung - božanstvo gromova u kineskim mitovima. Poznat je i kao "Lord gromova" i kao "Vojvoda od groma" . Umetnici ga prikazuju kao ružnu zver. Poseduje telo čoveka, ali takođe ima i par krila, kandže i plavu kožu. Često sa sobom nosi bubanj, malj i dleto, koje koristi da napadne ljude koji su počinili neki zločin, a uspeli su da izbegnu kaznu. Opisan je kao neko ko teroriše ljude i životinje sa svojim gromovima i munjama, ali i kao neko ko je komičan. Neke legende kažu da ima ženu, božanstvo munja, koja nosi par ogledala koje koristi da stvori munje i nekad da zapali vatru.
Gung Gung - bog vode koji izaziva katastorfalne poplave na zemlji. Postoje različite verzije priče, ali u većini uzroci poplave su sujeta, bes i poniženje ovog božanstva. Njemu se uglavnom pripisuje loše vreme i nepogode. Legende kažu da kada je Gung Gung udario u veliku planinu, okrenuo je Nebo prema severozapadu, što je prouzrokovalo da sve velike kineske reke teku ka istoku. Umetnici ga prikazuju kao velikog, crnog zmaja velike snage sa licem čoveka koji ima rog na glavi. Smatra se da je dug oko 1000 lija (oko 536 km).
Sihe - žena Taijang Diđuna i majka 10 sunaca. Prema legendama kada su njena sunca bila mala, svaki dan bi sa sobom nosila po jedno sunce u svojoj kočiji i odvela bi ga do ivice neba da bi osvetlio svet. Kada su sunca odrasla pobunila su se protiv njenih naređenja i pojavila su se zajedno na nebu i učinili zemlju vrelom i nepogodnom za život.
Si Šen – bog radosti. U umetnosti, Si Šen je često prikazan kako nosi korpu sa tri strele. Ova slika je važan deo drevne kineske ceremonije venčanja. Smatralo se da ova slika tera demone sa mladine stolice pre nego što je odnesu do mladoženjine kuće. Si Šen ponekad jaše na ramenima boga bogatstva.
Veliki kineski potop, događaj koji je trajao više od dve generacije, bio je period velikih seoba, oluja i gladi. Prema istorijskim i mitološkim izvorima, smešten je u treći milenijum pre nove ere, za vreme vladavine cara Jaoa. Bilo sa istorijske ili mitološke tačke gledišta, Veliki potop i herojski pokušaji različitih ličnosti da ga kontrolišu i zaustave narativni su temelj kineske kulture. Veliki kineski potop je ključ za razumevanje istorije osnivanja dinastija Sja i Džou kao i jedan od glavnih motiva kineske mitologije.
Za vreme vladavine cara Jaoa, unutrašnjost Kine su zadesile poplave koje su sprečavale dalji ekonomski i društveni razvoj. Juov otac, Guen, bio je zadužen za smišljanje plana za zaustavljanje poplave. Proveo je više od devet godina gradeći brojne nasipe i brane uz rečne obale, ali ništa od toga nije imalo efekta i pored velikog broja i veličine nasipa kao i korišćenja posebnog samoširećeg zemljišta. Kada je odrastao, Ju je nastavio očev zadatak, pokušavajući da uz pažljivo proučavanje shvati u čemu je grešio njegov otac. U zajedničkom radu sa Houđijem, polumitološkim bićem, gospodarem zemljoradnje, uspeo je da osmisli sistem za zaustavljanje poplava koji je bio presudan za prosperitet Kine. Umesto da direktno pregrađuje tok reke, Ju je produbljivao korita reka i stvorio sistem kanala za navodnjavanje koji su usmeravali vodu ka poljima. Ju je jeo i spavao sa običnim radnicima, i najveći deo svog vremena provodio je iskopavajući mulj iz reka zajedno sa njima - trinaest godina, koliko je bilo potrebno da se projekat završi. Nasipi i sistemi za navodnjavanje omogućili su razvoj drevne kineske kulture oko Žute reke, reke Vej i ostalih dolina reka centralne Kine. Ovaj uspešan projekat načinio je Jua prepoznatljivim kroz kineska istorija i sam događaj je poznat pod nazivom „Veliki Ju zaustavlja poplave“.
U kineskoj mitologiji, sunce je često predstavljeno kao tronoga ptica, zvano sunce-ptica. Postojalo je deset sunaca, potomaka Diđuena, boga istočnog neba. Oni su živeli na dudovom drvetu u istočnom moru. Svakoga dana jedno od sunaca je putovalo oko sveta u kočiji koju je vozila njihova majka, Sihe. Prema tradiciji, oko 2170. godine pre nove ere, suncima je dosadila rutina i odlučila su da sva izlaze u isto vreme. Toplota na zemlji je postala neizdrživa, zbog čega su usevi usahnuli, a jezera i bare presušili. Ljudi i životinje su se sakrivali u zaklone i bili su iscrpljeni od iznemoglosti. Vreme je prolazilo i patnja se nastavljala. Car Kine, Jao, odlučio je da zamoli Diđuena za božansku pomoć. Diđuen je bio svestan grešaka svojih sinova i poslao je boga streljaštva, Houjija, da ih nauči pameti. Diđun je želeo da ih Houji samo zaplaši kako bi se ubuduće bolje vladali. Houji je takođe želeo da ovaj problem reši mirnim putem, ali, čim je video isušenu zemlju, shvatio je da su potrebne radikalne mere. Razjaren zbog postupaka sunaca, podigao je luk i počeo da ih obara jedno po jedno. Nakon što je oborio deveto, car Jao je požurio da ga obavesti da će na svetu nastati potpuna tama ako obori i poslednje. Houji se složio i nakon toga je bio proglašen herojem. Međutim, kasnije, Houji je zbog svojih postupaka stvorio neprijatelje na nebu i zbog toga je bio kažnjen božanskim gnevom. U drugoj verziji, Houji je želeo da reši problem mirnim putem, jednostavno zaplašivši sunca, ali kada im se približio i zapretio strelom, ona su mu se smejala i prkosila mu, znajući da njihov otac neće dozvoliti da im se bilo šta desi. Razjaren takvim ponašanjem, Houji je uzeo luk i strelu i krenuo da ih obara jedno po jedno. Iako je bio svestan da su njegovi postupci posledica besa i da će mu to doneti neprilike sa Diđuenom, nastavio je. Pre nego što je stigao do poslednjeg, car Jao je došao da ga zaustavi, podsećajući ga da svetu treba sunce. Od tog dana, preostalo sunce je u strahu od Houjija uvek obavljalo svoje dužnosti i izlazilo i zalazilo na vreme.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
