Karma (sanskrit: कर्म kárma, pali: kamma; čin, delo) u budizmu označava svako delanje koje pokreće lanac uzroka i posledica, slično zakonu akcije i reakcije. Karma obuhvata ne samo fizičko delanje, već i ono što svesno biće govori i misli.
| Dio serije članaka na temu Budizam
| |
|
Historija budizma | |
|
Temelji | |
|
Ključni termini | |
|
Vodeće ličnosti | |
|
Praksa i postignuća | |
|
Budizam po regijama | |
|
Budističke škole | |
|
Tekstovi | |
|
Komparativne studije | |
Kad čovek dela, govori ili misli, njegov um nešto čini, a to mora proizvesti rezultate.[1] Buda naročito ističe voljni momenat delanja, odnosno karme.[2] On je govorio da "namera jeste karma, zato što prvo imamo nameru pre nego što nešto učinimo telom, rečju i mišlju".[2] Tako u stvaranju karme namera ima veći značaj od samog dela.[3]
U budizmu karma ima donekle drugačiju ulogu nego u hinduizmu, budući da nema trajnog subjekta (anata). Buda umesto o sopstvu govori o niz stanja svesti, koja sukcesivno određuju jedna drugo, prenoseći karmički naboj.[4] Ovaj naboj nije samo zbir iz prošlosti, već se projektuje u budućnost, sukladno delima. Tako je sačuvana moralna odgovornost, a izbegnuta hipoteza o postojanju duše.[4]
Prema Budinom učenju, postoji "podnošenje tereta" vlastitih dela, ali ne i trajna suština "nosioca". Nosioca moralne odgovornosti treba shvatiti kao proces, kontinuum u ciklusu "dozrevanja" plodova delanja. U tom smislu Buda naziva čoveka, kao i svako drugo živo biće, "naslednikom vlastitih dela".[5] Bića se sastoje se od lanca uzroka i posledica.[1]
Posledice karme predstavljaju ukupnost sklonosti, nagona i htenja koji čine čovekovu ličnost.[6] Dozrevajući u plodu, karma biva iscrpljena, ali volja slobodno stvara novu karmu, čiji plodovi neumoljivo zru.[6]
Smrt nije ni okončanje života ni razrešenje od moralne odgovornosti.[5] Tok preporađanja se nastavlja u nedogled sve dok pojedinac ne uspostavi karmu "sa ni-tamnim-ni-sjajnim posledicama", koja vodi iscrpljivanju karme.
Pojam karme
Suština zakona karme je da svako biće snosi posledice sopstvenih dela. Tako je delanje istovremeno ispoljavanje volje i uzrok uslovljenosti subjekta. Delo (sanskr: karma) tako postaje „zakon čijem se dejstvu ne može izbeći"[7]. Svako biće nasleđuje sopstvena dela, nastavljajući sa činjenjem novih dela, čije će posledice osetiti kasnije. Zbir čovekovih dela određuje njegov sadašnji i budući život, a sadašnji život i karakter određeni su delima izvršenim u pređašnjem životu. Zakon „dozrevanje plodova“ se ne ograničava na jedan život, nego je osnov vere u preporađanje.
Budino učenje
Prema Budinom učenju, dela (karma) su ono što bićima ostaje u vlasništvu i što ih određuje:
Ja sam vlasnik svojih dela, naslednik svojih dela, rođen zbog svojih dela, vezan svojim delima i imam svoja dela kao sudiju. Šta god da uradim, dobro ili loše, to će mi ostati u nasleđe.[8]
Prema Budinom učenju, dela su ta koja dele bića na niska i uzvišena, a ne poreklo ili položaj.[9] Pritom, svako bira put svojih dela, kojim izgrađuje sebe:
Put kratkog života čini ljude kratkovečnim, put dugog života čini ljude dugovečnim; put bolesti čini ljude bolesnim, put zdravlja čini ljude zdravima; put ružnoće čini ljude ružnima, put lepote čini ljude lepima; put beznačajnosti čini ljude beznačajnima, put ugleda čini ljude uglednima; put siromaštva čini ljude siromašnima, put bogatstva čini ljude bogatima; put niskog porekla donosi ljudima nisko poreklo, put plemenitog porekla donosi ljudima plemenito poreklo; put gluposti čini ljude glupima, put mudrosti čini ljude mudrima ... Bića su vlasnici svojih dela, naslednici dela, delo im je nasleđe, delo im je svojstvo, delo im je dom.[10]
Buda je govorio da je prilikom delanja najvažnija volja odnosno namera:
Volja jeste ta koju nazivam delom. Poželevši nešto, čovek deluje putem tela, govora ili uma.
Postoje razna dela koja izazvivaju razne posledice, i jedna vrsta dela koja vode iscrpljenju delanja (vidi nedelanje):
Postoje četiri vrste dela: tamno sa tamnim posledicama, svetlo sa svetlim posledicama, tamno-svetlo sa tamno-svetlim posledicama i ni tamno ni svetlo sa ni-tamnim-ni-svetlim posledicama, koja vodi iscrpljenju delanja. [...] Delo koje vodi iskorenju delanja je svaka volja da se izbegnu tamna dela sa tamnim posledicama, svetla sa svetlim posledicama i tamno-svetla sa tamno-svetlim posledicama.[11]
– Buda
Posledice loših dela ne nestaju u prošlosti, već neminovno stižu počinioca (u toku života ili u budućim životima):
Ako nagomilavate loša dela završavate u okeanu patnje. A zašto? Zato što ono što čovek učini ne nestaje jednostavno u prošlosti. To nas prati, prijanja uz počinioca. Čovek čiji su postupci zagađeni će vremenom bol koji nanosi osetiti i na sebi.[12]
Počinilac ne može pobeći od svojih zlodela, zato što ona prijanjaju uz njega:
Niti na nebu, niti usred mora, niti u nutrini planinskog procijepa, nema takvog mjesta na svijetu gdje bi se mogao sklonuti itko da umakne posljedicama zlodjela.[13]
Buda napominje da čovek, koji je inače dobar, lakše može neutralisati posledice pojedinog lošeg dela. On to poredi sa grumenom soli, koji čašu vode učini preslanom i nepogodnom za piće, a kad se ubaci u reku Gang, voda u reci neće postati slana zbog njega.[14]
Tumačenja
Tao-šeng
Početkom 5. veka, kineski budistički monah i filozof Tao-šeng je povezao taostički pojam nedelanja (wu wei) sa budističkim pojmom delanja, odnosno karme (wei). On je izneo teoriju da kada čovek upražnjava nedelanje, istovremeno upražnjava ne-um (wu-hsin). Ako čovek sledi načela nedelanja i ne-uma, tada ne žudi za stvarima niti ih se grčevito drži, iako se može baviti raznim delatnostima. A pošto je posledica čovekove karme plod njegovih žudnji i vezivanja, čovekova dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[15]
Ova teorija predstavlja zanimljivo proširenje na budističku filozofiju jedne taoističke teorije. Kao takva, ona nepobitno predstavlja važan korak u razvoju kineskog budizma, koji će potom slediti škola č'an.[15]
Budagoša
Ko je počinilac karme?
Ko žanje plod karme?
Da li karma oblikuje um?"Nema počinioca ko delo čini;
Nit' ima onog ko posledice trpi;
To samo sastojci kruže i premeštaju se;To je zaista pravi uvid!"[16]
– Budagoša, Put oslobođenja
Budagoša, uticajni učitelj i monah iz 5. veka, je u svojim stihovima sažeo budističko učenje o karmi. On prvo postavlja pitanje: "Ko je počinilac karme? Ko žanje plod karme?" Nakon čega odgovara da "nema počinioca, nit' ima onog ko posledice trpi - to samo sastojci kruže i premeštaju se."[16]
Zen budizam
Po zenu, najbolja metoda kultivisanja u cilju postizanja budnosti je ne upražnjavati nikakvo kultivisanje. Kultivisati sebe znači vršiti nameran napor, što je delanje (yu-wei). To delanje će sigurno dati neki dobar učinak, ali on neće biti večit, jer je uzrokovan. A "kad se sila uzroka iscrpe, čovek se vraća prolaznom" (Hsi-jin).[17]
Sva dela su u suštini prolazna. Sve sile imaju svoj poslednji dan. One su kao strela odapeta u vazduh; kad se njena snaga iscrpi, ona skreće i pada na tlo. Svi su povezani sa Točkom rađanja i smrti. Upražnjavati kultivisanje pomoću njih znači pogrešno shvatiti Budinu ideju i traćiti trud.[17]
– Hsi-jin
Tako je najbolja metoda kultivisanja uma nedelanje, obavljanje svojih poslova bez namernog napora ili svrhovitosti. Ova metoda nema za cilj delanje kako bi se dobile dobre posledice, bez obzira koliko bi bile dobre same po sebi. Ona stremi tome da se stvari čine tako da ne povlače nikakve posledice. Kad čovekove akcije ne povlače nikakve posledice, tada će on, pošto se posledice prethodno nakupljene karme iscrpe, postići oslobođenje.[17]
Zen posebno ističke "djelo bez zasluge" (sanskrit: anabhogacarya), što znači prakticirati dobrotu bez ikakvih misli o priznanju drugih. Dijete se utapa; ulazim u vodu i dijete je spašeno. To je sve što treba učiniti u tom slučaju. Odlazim, nikad se ne osvrćem i ništa više ne mislim o tome. Djela ne smeju ostavljati "tragove" i "sjenke". U zenu ne smije bili nikakvih tragova uobraženosli ili veličanja samog sebe čak ni nakon dobrog djela, a kamoli nekakvih misli o nagradi, makar i od Boga.[18]
Savremena tumačenja
Karma ne trune kao spoljašnje stvari, niti prestaje da deluje. Nju vatra ne uništava, a ni voda. Njezina snaga nikada ne nestaje, sve dok na kraju ne donese svoj plod.[19]
Volja koju karakterišu žudnja, mržnja i zabluda, uzrokuje lošu karmu, dok ona koju karakteriše nesebičnost (alopha), blagonaklonost (adosa) i nezabluda (amoha), stvara dobru.[3] Na primer, ako neko nenamerno zgazi mrava, to se ne odražava na um. Ali ako ga neko namerno zgazi, to ostavlja trag u umu, a negativni sadržaji uma neizbežno vode patnji.[20] Svaka radnja, dobra ili rđava, izvire iz uma i ostavlja utisak u umu. Karma dalje utiče na naše sklonosti i naš doživljaj stvarnosti. Na primer, ratoborna osoba će se u mnogim slučajevima osećati uvređena i besna, dok će smirena osoba izbeći takve emocije. Na taj način karma određuje naše iskustvo, a našim delima sejemo seme budućih iskustava.[21] Međutim, karma ne znači predodređenost, pošto je pojedinac slobodan da dela u okviru same situacije nastale usled njegove karme.[3]
Svaka voljna akcija menja našu svest i tako izgrađuje naš karakter, a time utiče na naše ponašanje, iskustvo i životni tok.[2] Karmičke posledice, i dobre i loše, pokreću uslovno nastajanje, koje ljude zadržava u toku samsare.[22] I dobro i rđavo delo rađaju plodom, kao što tone čovek s kuglom oko vrata, bilo da je gvozdena ili zlatna.[23] Posledice karme se mogu iskusiti tokom života delatnog subjekta, ili u nekom od narednih života. Neki budisti smatraju da je glavni efekat karme to kako se osećamo (srećno, neutralno ili nesrećno) i u kojem svetu ćemo se ponovo roditi.[2]
Međutim, prema budističkom učenju o nesopstvu, ne postoji sopstvo koje nastavlja da živi. Nakon smrti produžuje da postoji samo karakter, pa jedino zaista besmrtno u čoveku jesu njegova dela.[24] Postoje samo pojave koje neprekidno funkcionišu, povezane lancem uzroka i posledica.[22]
Čovek se iz ovog toka može izbaviti putem spoznaje, nakon čega teži iscrpljivalju karme, što vodi oslobođenju. On i dalje dela, ali delo mora da bude nezainteresovano.[23]
Literatura
- Čedomil Veljačić, Kamma and its Fruit, Buddhist Publication Society, Kandy, Sri Lanka, 1975.
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Čedomil Veljačić, Filozofija istočnih naroda 1, Zagreb 1979.
- Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Njanatiloka, Budistički rečnik, Pešić i sinovi, Beograd, 1996.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
Izvori
Povezano
Spoljašnje veze
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
