From Wikipedia, the free encyclopedia
Duane Tyrell Hudson, poznatiji kao Bill Hudson (izgovor: Dvejn "Bil" Hadson; među četnicima poznat kao Marko; 1910−1995), je bio britanski oficir SOE i šef prve savezničke vojne misije u Jugoslaviji u II svetskom ratu.
U Jugoslaviju došao kao član obaveštajne grupe koja se 20/21. septembra 1941. iz podmornice iskrcala u blizini Petrovca, sa Z. Ostojićem, M. Lalatovićem i Veljkom Dragićevićem. U štab Draže Mihailovića došao je 25. oktobra 1941, i od tada do kraja decembra 1942. bio zvanični vojni predstavnik britanske vlade. Kapetan Hadson je u vreme izbijanja četničko-partizanskog sukoba 1941. godine pokušao da objedini sve snage otpora Nemcima, ali mu to nije pošlo za rukom. Nakon bekstva Draže Mihailovića sa Ravne gore početkom decembra 1941, skrivao se kojekuda, da bi početkom juna 1942. došao u njegov štab u Crnoj Gori.
Hadsonovu funkciju kod četnika preuzeo je decembra 1942. britanski pukovnik William Bailey. Hadson je iz Štaba Draže Mihailovića otišao u proleće 1944.[1]
Bil Hadson je bio čovek sklon lutanju i naviknut na teškoće. Ranije je bio rudarski inženjer u Južnoj Africi. Još od školskih dana u Engleskoj razvio se u pravog atletu, i bio je bokserski šampion — veština kojom je ovladao i koju je sa uspehom primenjivao u odgovarajućim prilikama. Bio je to mlad čovek izvanredne hrabrosti i nepokolebljive nezavisnosti duha.[2]
Još od školskih dana u Engleskoj je bio atleta i bokserski šampion. Neko vreme je bio rudarski inženjer u Južnoj Africi. Radio je kao savetodavni rudarski inženjer u Beogradu i u nekim drugim mestima u Srbiji nekoliko godina pre izbijanja rata, koji ga je zatekao na poslu inženjera u rudniku antimona Zajača (Krupanj), u zapadnoj Srbiji. Kratko vreme posle toga stupio je u jugoslovenski Odsek D (prvobitno jezgro britanskog Ministarstva rata, koje je činilo osnovu za buduću organizaciju SOE). Tečno je govorio srpskohrvatski i imao je dragocena iskustva iz Srbije.[3]
Uoči rata je bio jedna od obaveštajnih veza Intelidžens servisa iz Jugoslavije.[4]
Kada su saznali za ustanak u okupiranoj Jugoslaviji 1941. godine, Britanci su uputili misiju za vezu na čelu sa kapetanom Hadsonom. Hadson je primio direktivu: uspostaviti dodir, istraživati i izveštavati o svim grupama koje pružaju otpor neprijatelju, bez obzira na narodnost, veru i političko ubeđenje. Jugoslovensko-britanska misija (konspirativni naziv »Bullseye«) je krenula podmornicom Triumph iz Aleksandrije 20. septembra 1941. i isto veče iskrcala se na crnogorskoj obali, blizu Petrovca. Sačinjavali su je britanski kapetan D. T. Hadson, dva kraljevska jugoslovenska oficira, majori Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, i jedan podoficir, Veljko Dragićević, radio-telegrafista. Misiju je uputio Centar britanske Uprave za specijalne operacije (Special Operations Exesutive — SOE) iz Kaira.[3]
Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[5]
– Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941.
Po iskrcavanju u Crnu Goru, misiju su prihvatile partizanske jedinice i dopratile do Glavnog štaba Crne Gore, Boke i Sandžaka.[6] Hadson je stigao u selo Radovče u planinskom području Piperi, petnaestak kilometara severno od italijanske vojne komande u Podgorici. Hadsonova misija prešla je ustaničke teritorije, videvši snagu pokreta u Crnoj Gori. On je odmah izvestio britansku komandu da svuda u okolini postoje male naoružane grupe, koje su ukupno brojale oko pet hiljada ljudi. Hadson u telegramu upućenom SOE u Kairu, 10. oktobra 1941, govori o „slobodnim narodnim trupama Crne Gore", čiji je štab na Radovču. On u telegramu javlja:
„13. jula otpočeo je gerilski rat i uzeo karakter revolucije gotovo u celoj Crnoj Gori... Ovaj rat nosi izgled narodnog oslobođenja i u vezi je sa ostalim gerilskim ratovanjem u Jugoslaviji. Ovaj pokret potiče jedino od organizovanih anti-okupacionih trupa čiji broj iznosi 5.000 ljudi i na slučaj revolucije uvećaće se na 80.000. Organizacija crnogorske vojske je dobra. Vrše se pripreme za novu akciju na široj osnovici".[7]
On je tražio hitnu pomoć, tim pre što Crna Gora služi istovremeno kao osnovica za snabdevanje za slične akcije u Hercegovini i Sandžaku, gde uopšte ne raspolažu oružjem. "Crnogorske oslobodilačke snage", o kojima je Hadson javljao, predstavljale su ostatke partizanskih grupa koje su predvodili komunisti, a koje su se povukle u brda i oblasti udaljene od gradova Crne Gore posle ugušenja julskog narodnog ustanka protiv Italijana. Na čelu pokreta nalazio se „univerzitetski profesor Milovan Đilas" i kapetan Arso Jovanović.[7]
Zajedno s ponovnim uspostavljanjem italijanske kontrole, dolazilo je do sukoba između komunističkih i nacionalističkih grupa. Prvi Hadsonovi utisci bili su da su komunističke jedinice jače i borbenije, pa je tako i izvestio Maltu, predlažući da se pomoć šalje njima.[3]
Ostojić i Lalatović, međutim, dobili su tajna uputstva od svojih pretpostavljenih, neznana Hadsonu, u kojima im se naređivalo da stupaju u dodir isključivo s nacionalističkim grupama, vernim kralju, kojima rukovode njihovi drugovi, oficiri bivše Kraljevske jugoslovenske vojske. U Kairu su obavešteni da neki pukovnik Mihailović vodi jedan nacionalistički pokret otpora sa bazom na visovima Suvobora, u zapadnoj Srbiji, i njihova naređenja trebalo je, preko nacionalističkih kanala u Crnoj Gori, preneti Mihailovićevoj komandi. Ovo nije bilo poznato Hadsonu pre njegovog polaska, ali je jedna radio-poruka, slučajno uhvaćena na Malti 10. septembra, otkrila Britancima prisustvo nekog pukovnika Mihailovića u zapadnoj Srbiji. Hadson je 9. oktobra primio poruku iz Kaira preko Malte u kojoj mu se naređuje da što pre krene u Srbiju, pošto je Mihailović slao poruke otvorenim tekstom, pa su mu bile hitno potrebne sigurne šifre.[3]
16. oktobra Hadson je javio preko svoje radio-stanice:
Komunisti, koji su dobro organizovani, preduzeli su sada akciju u Crnoj Gori. Oni žele da se svi ujedine u borbi protiv okupatorskih vlasti. Mnogi nacionalni elementi stoje na drugoj strani i čekaju. Mora se zahtevati od nacionalista da se organizuju za borbu.
19. oktobra Hadson je poslao poslednji izveštaj iz Crne Gore pre polaska za Srbiju, u kome je javljeno o postojanju "patriotskih snaga" u rejonu Danilovgrada, jedne varoši koja leži upravo južno od puta Podgorica—Nikšić. On je, zajedno sa Ostojićem, pod partizanskom pratnjom, krenuo oko 13. oktobra. Grupa je putovala kroz oslobođenu teritoriju koju su kontrolisali isključivo partizani i koja se prostirala od rejona koje je Hadson posetio u Crnoj Gori, preko Sandžaka, do doline Zapadne Morave. S grupom su putovala tri partizanska rukovodioca: Arso Jovanović, Milovan Đilas i Mitar Bakić. Izveštaji koji su stizali iz Srbije ukazivali su na pregovore za obrazovanje zajedničkog fronta otpora partizana i nacionalista, pa je stoga bilo veoma važno da komunistički rukovodioci u Crnoj Gori prate savezničku misiju. Lalatović i radio-telegrafista Dragićević nisu putovali s glavnom grupom, nego su ostali u Crnoj Gori i zadržali kod sebe obe radio-stanice.[3]
Hadsonovi prvi utisci o nadmoćnijoj snazi partizanske organizacije u rejonima kroz koje su putovali potvrdili su se u toku njegovog putovanja. To je bila jedina snaga u krajevima Crne Gore kroz koje je on prošao.
Jedino ovo ljudstvo izgledalo je organizovano u tom delu sveta. Prošao sam skroz ovuda i stvorio visoko mišljenje o njima. U svakom mestu gde smo se noću zaustavljali nalazila se uobičajena grupa ljudi s puškama, žene sa pisaćim mašinama, organizacija, koja vrši propagandu, i prepade... Ne verujem da je Mihailović imao svoje veze i organizaciju koja je tada radila u tim krajevima.
Hadson je od početka, mada detaširan Mihailoviću, imao odrešene ruke da ostane kod bilo kojeg vođe ili organizacije koju bude smatrao važnom za savezničku akciju. Hadson, Ostojić i grupa komunističkih vođa iz Crne Gore su stigli u partizanski štab u Užicu oko 25. oktobra. Sam grad, okolna sela i zemljište sačinjavali su slobodnu teritoriju, poznatu kao "Užička republika". Hadson je tada sreo vodeću ličnost pokreta, koja je bila predstavljena pod konspirativnim imenom Tito.
Hadson je stigao u zapadnu Srbiju da bi stupio u dodir sa Mihailovićem, koji se, kako je bio obavešten, nalazio negde blizu Suvobora. U međuvremenu, Hadson je već bio došao do zaključka, na osnovu onoga što je video u Crnoj Gori i Sandžaku, da partizanske grupe zaslužuju britansku materijalnu pomoć.
U prvom razgovoru s Titom Hadson je ponudio potrebne tehničke podatke (talasnu dužinu, vremenske termine i šifre) da bi se uspostavila radio-veza sa Kairom, ukoliko bi Tito mogao da obezbedi potrebnu radio-stanicu, pošto su izvesni instrumenti zaplenjeni od Nemaca. Hadson je ukazao na to da je Kairo zainteresovan za jednu takvu neposrednu radio-vezu s partizanima, s tim da Tito, sa svoje strane, postavi pitanje primanja savezničke podrške, na isti način kao što je to sada činio Mihailović. Hadson je, međutim, dobio utisak da se Tito nadao da će saveznička podrška njegovom pokretu doći od Rusa i da bi to više voleo.[3]
Hadson nije krio od Tita da mu je naređeno da produži u Mihailovićevu komandu, a ta vest je došla u trenutku kada je izbio četničko-partizanski sukob. S obzirom na stanje odnosa sa Mihailovićem, Tito, razumljivo, nije bio sklon da u ovoj fazi pruži Hadsonu neke iscrpne podatke o jačini partizanskih grupa koje su dejstvovale u Srbiji. Hadson je, opet, naglasio da su Britanci zainteresovani samo za ujedinjavanje celokupnog jugoslovenskog pokreta otpora i da su zabrinuti zbog razdora koji se produbljavao. Tito je govorio otvoreno o svojim odnosima sa Mihailovićem, tako da je konačan utisak bio da mu je glavni cilj da izbegne neprilike sa četnicima. On nije, kao što je rekao Hadsonu, imao "ništa lično protiv Čiče, ali je jugoslovenski oficirski kor kao celina bio kompromitovan". U ovom trenutku Tito je možda smatrao da bi se neki kompromisni sporazum o zajedničkom otporu u Srbiji još mogao postići, ali je rekao Hadsonu da od Mihailovića, ako već neće da sarađuje, traži samo da ne ometa stalne partizanske operacije protiv Nemaca.[3]
Na Titovo pitanje kako su mogli od Draže Mihailovića načiniti nekakvog heroja, kad on uopšte ne vodi borbu protiv okupatora, Hadson je odgovorio:
Engleska vlada nema ni pojma o tom Draži Mihailoviću. Stvar je potekla iz nekih američkih novina, gdje je jedan američki novinar koji je bio u Turskoj, napisao jedan dugačak članak, u kome je pisao o junačkom otporu Draže Mihailovića protiv okupatora.[3]
Hadson je video borbu partizana oko varošice Krupanj, i na povratku u Užice sreo je Ostojića, koji se, pošto je već bio u Mihailovićevoj komandi, vratio s porukom za Hadsona u kojoj se tražilo od ovoga da tamo hitno otputuje. Tito nije stavio nikakvu primedbu na ovo i snabdeo je Hadsona partizanskim putnim ispravama. Hadson je napustio Užice oko 25. oktobra, verovatno u društvu Ostojića i s nekom vrstom zaštitne pratnje. U međuvremenu je Lalatović stigao u Užice, iz Crne Gore, zajedno sa radio-telegrafistom Dragićevićem, koji se već bio posvađao sa obojicom jugoslovenskih oficira pridodatih misiji i odbio da prati Hadsona na Ravnu goru. On je odlučio da ostane u partizanskoj komandi da bi kasnije postao njen glavni radio-telegrafista.
Hadson je 25. oktobra stigao u Mihailovićevu komandu, u selu Brajići, uoči drugog sastanka između Mihailovića i Tita, koji je tu održan dan docnije.
Hadson je Mihailoviću preneo poruku komande Bliskog Istoka "da u Jugoslaviji ne može da se primi pobuna, već ima da se vodi borba za Jugoslaviju, a ne da bude borba komunista za Sovjetski Savez."[8] Mihailović je kritikovao Hadsona što je "boravio s komunističkom ruljom". Vest o Hadsonovom povoljnom mišljenju o partizanskoj organizaciji u Crnoj Gori bila je već stigla do Mihailovića. Mihailović je bio nezadovoljan jer je Hadson stigao preko partizanske teritorije, bio relativno niskog čina (kapetan), razišao se sa saputnicima i stigao bez radio-stanice na Ravnu goru; želeo je da učestvuje u razgovorima između Mihailovića i Tita, išao je i do partizana.[7] Hadson je objasnio da je dobio uputstva da izveštava o svim elementima otpora i da s vremena na vreme posećuje Tita. Mihailović je odgovorio da bi on u tom slučaju prekinuo odnose. Mihailović mu nije dozvolio da prisustvuje njegovom sastanku sa Titom, jer je to navodno njihova unutrašnja stvar. Razgovori su vođeni u školskoj učionici, dok je Hadson sedeo u susednoj sobi.[3] Četnici su Hadsona prozvali „Marko".[7]
Stanje na oslobođenoj teritoriji ličilo je na prikriven građanski rat. Hadson nije bio u mogućnosti da održava vezu za vreme kratkog boravka u Užicu, pa Britanci nisu imali nikakvih izveštaja o Titu ni o jačini partizanskog pokreta u Srbiji. Njihov jedini izvor obaveštenja od poslednjeg Hadsonovog telegrama iz Crne Gore od 19. oktobra, bio je Mihailović. Sve nade u Londonu bile su polagane u efikasan dogovor o saradnji između partizana i četnika u Srbiji.
No, ubrzo nakon sastanka s Titom u Brajićima Mihailović je, podstaknut od dvojice pridošlica, započeo prve otvorene oružane sukobe sa partizanima. Par dana docnije Mihailović je primio prvu britansku avionsku pošiljku sa Malte, simboličnu zalihu novca. Hadson je, sam i bez uputstava svojih pretpostavljenih, očajnički pokušavao da spreči prve sukobe između ustanika. Mihailović, smatrajući sebe već legalnim predstavnikom Simovićeve vlade, i ubeđen da prva pošiljka znači da su britanske vlasti to prihvatile, osetio se slobodnim da zanemari kapetana Hadsona kao zvaničnog britanskog predstavnika.[3]
13. novembra Hadson je poslao poruku sa sledećim upozorenjem:
Predlažem da saopštite Mihailoviću da puna britanska pomoć neće doći ako se ne pokuša da se svi antifašistički elementi udruže pod njegovom komandom. Ovaj pokušaj učinio bih lično ja odlaskom na razgovor o uslovima takvog združivanja sa partizanima u Užicu i slanjem izveštaja vama... Takvom pokušaju trebalo bi da prethodi odlučan poziv na jedinstvo preko moskovske radio-emisije upućen partizanima.
Diplomatski potezi u ovom pravcu bili su preduzeti kod vlade u Moskvi, i 16. novembra Hadson je primio drugu poruku iz Londona:
Vlada Njegovog Veličanstva smatra da borbu treba da vode Jugosloveni za Jugoslaviju, a ne da to bude pobuna koju će voditi komunisti za Rusiju, ako se želi uspeti. Vlada NJ. V. traži zato od sovjetske vlade da naredi komunističkim elementima da se povežu sa Mihailovićem, da sarađuju s njim protiv Nemaca, da se bezrezervno stave na raspolaganje Mihailoviću, kao nacionalnom vođi.[3]
Tih dana četnički rukovodioci već otvoreno govore da bi se pre nagodili sa Nemcima nego sa komunistima. Hadson je u tri maha učestvovao na zajedničkim konferencijama, u traženju načina da se sklopi primirje pre nego što Nemci otpočnu s ofanzivom. Nakon prvog sastanaka 20. novembra u Čačku, Hadson je obavestio Kairo kako se stvar razvija:
Moje je mišljenje da Mihailović ima sve kvalifikacije izuzev snage. Partizani su sada jači, i on mora prvo njih da likvidira britanskim oružjem pre nego što se ozbiljno okrene Nemcima. Danas mi je rekao da će ga nedostatak municije prisiliti da se povuče s Ravne gore ako partizani nastave da ga napadaju. Prisustvovao sam jednoj četničko-partizanskoj konferenciji i izložio vaš stav. Partizani uporno traže da zadrže svoj identitet bez obzira u bilo kakvom dogovoru sa četnicima. Oni smatraju da Simovićeva neobaveštenost o partizanskoj vodećoj ulozi u pobuni pokazuje da jugoslovenska vlada ne poznaje situaciju. Partizani smatraju da je narod izgubio svako poverenje u bivše jugoslovenske oficire, koji su odgovorni za slom. Oni sumnjaju da Mihailović pomaže Nedića i druge proosovinske elemente u borbi protiv komunista. Partizani će nastaviti da se bore protiv Mihailovića ako ovaj ne pristane na njihove uslove.[3]
Mihailović je shvatio da može izgubiti podršku Britanaca, pa je napravljen neki dogovor. Hadson je 21. novembra javio:
Mihailović je sada pristao da prizna partizane; rekao sam mu da verujem, ako se obe strane budu okrenule protiv Nemaca, da će trenutna britanska pomoć biti stavljena njemu na raspolaganje i da bismo mu mogli pomoći da bude postavljen za glavnog komandanta.
25. novembra Hadson je izvestio Kairo da većina partizana nisu komunisti. Komunistička partija Jugoslavije je prva ispoljila borbenost — odatle potiče njena popularnost. Ujutro 29. novembra nemačke jedinice su ušle u partizansku "Užičku republiku", i glavnina preživelih partizanskih jedinica povukla se ka zapadu, u Sandžak. U ovoj pometnji Hadson se našao zajedno s Titom i njegovim štabom.
Hadson je pratio Tita i njegove preostale snage, "u dvodnevnom povlačenju glavom bez obzira", preko planine Zlatibor. Posle prelaska reke Uvac, na granici Sandžaka, Hadson je odlučio da se vrati u Srbiju. "Dobio sam utisak da bi britansku pomoć najbolje bilo koncentrisati na Mihailovića ako on još postoji nezavisan od Nedića. Rekao sam to Titu i njegovima i uputio sam se natrag u poplavu Nemaca i kvislinga". Hadson je išao bez pratnje i bio je, na ovom teškom putovanju tri puta uhvaćen. Stigao je na Ravnu goru noću između 7. i 8. decembra 1941. dok su Nemci opkoljavali i vršili napad na Mihailovićevu komandu. "Nisam našao nikakve ostatke Mihailovićevih ljudi, izuzev njega lično i nekoliko oficira. Svi drugi su se pretvorili u Nedićeve ljude i otišli, na potpuno razočaranje Švaba."[3]
Mihailović je odbio da se sastane s Hadsonom posle nemačkog povlačenja, i nije mu dopustio da se koristi radio-vezom. Mihailović je potom, s jednom malom družinom, iščezao u istočnoj Bosni, ostavivši Hadsona da se u toku narednih meseci kao usamljeni begunac, u seljačkom odelu, krije po raštrkanim naseljima Ravne gore. Nikakav glas o njegovoj sudbini nije stigao do spoljnjeg sveta do sledećeg proleća.
William Deakin piše o Hadsonovom prebacivanju u Crnu Goru, gdje se zaputio u štab Draže Mihailovića:
U aprilu 1942. Mihailović je poslao poruku Hadsonu, koji je bio još u nemilosti, da mu se pridruži, da dođe u njegovu komandu, koja se tada nalazila u jednom selu na planini Čemerno, blizu varoši Gacko, u Hercegovini. Od Hadsona je traženo da putuje prerušen, verovatno zato da bi se izbegle neprijatne posledice ako bi jedan britanski oficir pao u italijanske ruke. To nije predstavljalo problem, pošto je Hadsonova uniforma ionako bila zaplenjena jednom prilikom za vreme njegovog putovanja natrag u Srbiju prethodnog decembra. Hadson je, verovatno sa zaštitnom pratnjom od legalizovanih četnika, putovao kroz Sandžak, u Mihailovićevu novu komandu, u italijanskim kamionima.[9]
– Sir William Deakin, The Embattled Mountain
Hadson je već početkom maja 1942. otvoreno govorio da četnici sarađuju sa okupatorima:
»Da ja znam da stvarno i partizani jedino vode borbu sa Nemcima i Italijanima, dok četnici sarađuju sa okupatorima a da se jedino bore protiv partizana«.[10]
Istom prilikom, Hadson je četnicima uporno objašnjavao da partizani nijesu neprijatelji:
»Partizani nisu neprijatelji a borba sa njima ide na štetu Engleske. Zato mi Englezi ne možemo ni da pomažemo one koji ne rade u korist Engleske. Kada je to video đeneral g. Mihailović oterao me je od radio stanice, ja sam izgubio svaku vezu sa mojom komandom i prelazim iz ruke u ruku pojedinih odreda i smatraju me kao zarobljenika..« [10]
Zbog stava da partizani nisu neprijatelji, general Mihailović je Hadsona oterao od radio stanice, uskratio mu svaku vezu sa njegovom komandom i prelazi iz ruke u ruku pojedinih četničkih odreda koji ga "smatraju ga kao zarobljenika".[10] Istovremeno, predsednik jugoslovenske vlade Slobodan Jovanović je iz Londona 4. juna 1942. je javio generalu Mihailoviću da je Hudson unapređen u čin majora, da je dobio odlikovanje, da ga treba smatrati kao zvaničnog britanskog oficira za vezu, i da sluša njegove savete.[11]
Hudson je polovinom 1942. godine ponovo uspostavio vezu i putem radio-poruka obaveštavao London o situaciji u Jugoslaviji.[12] Kapetan Hadson je u drugoj polovini 1942. javio da "Mihailović još sarađuje s Osovinom u Crnoj Gori i Sandžaku i miruje u Srbiji", da su "u Dalmaciji Trifunovićevi četnici legalizovani" te, podsticani od Italijana, sanjaju o nekoj "Srbo-Sloveniji i Dalmaciji". Na osnovu stanja na terenu on izvlači zaključak:
U trenutku kada je Mihailović u velikom stepenu igrao ulogu kvislinga bio je nagrađen najjačom britanskom propagandom.[13]
Hadson izveštava da mnogi ljudi koji su prišli četnicima na početku ustanka protiv okupatora, bili su razočarani preusmerenjem dejstava u borbu protiv partizana. Hadson je primetio da oni ne žele da ih guraju u bratoubilački rat:
Nekoliko četničkih jedinica tražilo je da bude oslobođeno zadatka borbe protiv partizana.[14]
Hadson je juna 1942. pisao Mihailoviću da je prošlo vreme za „primitivno dramatiziranje" sopstvene uloge, te gledanja četnika na njega kao da je "pukovnik Laurens", što mu je jako smetalo u radu, pogotovu četničke priče da je „baksuz za srpsko naoružanje". S druge strane, Mihailović se jula 1942. žalio Vladi i optuživao kapetana Hadsona da je prošle jeseni ometao dolazak savezničke pomoći i izazvao krizu. On je strepeo da Hadson to ne učini i sada, "kada je najpotrebnije" i kada se navodno bliži slom Nemaca. Četnici su smatrali da je oskudica aviona za transport pomoći namerno „lansirana" od Britanaca.[7]
Hadson je ostao kod Mihailovića, u zategnutim odnosima, do dolaska pukovnika Bila Bejlija, decembra 1942. godine.[7]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
