From Wikipedia, the free encyclopedia
Alis Manro (engl. ; Vingam, Ontario, 10. jula 1931 – Port Houp, Ontatio, 13. maja 2024) kanadska književnica, koja je pisala na engleskom jeziku. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2013. i Man Booker International nagrade 2009. za životno delo. Takođe je trostruki dobitnik kanadskog priznanja Governor General's Awards za fikciju.[3][4][5]
| Alice Munro | |
|---|---|
| Biografske informacije | |
| Rođenje | Alice Ann Laidlaw 10. 7. 1931. |
| Smrt | 13. 5. 2024. (dob: 92) |
| Državljanstvo | kanadsko |
| Supružnik | James Munro (1951–1972) Gerald Fremlin (1976–2013, njegova smrt) |
| Djeca | 3 |
| Obrazovanje | |
| Alma mater | The University of Western Ontario[1] |
| Zanimanje | književnica |
| Opus | |
| Književne vrste | novela |
| Jezik | engleski |
| Nagrade | |
Nagrada Generalnog guvernera (1968, 1978, 1986) Gillerova nagrada (1998, 2004) Man Booker International Prize (2009) Nobelova nagrada za književnost (2013) | |
| Inspiracija | |
Od
| |
Priče Manrovljeve nejčešće su smeštene u provinciji Hjuron u jugozapadnom delu Ontarija[6] One istražuju ljudsku složenost jednostavnim proznim stilom.[7] Manrovljeva pisanja su je označila kao „jednu od najvećih sveobuhvatnih pisaca fikcije“, a Sintija Ozik nazvala „njihovim Čehovom“[8]
Manro je rođena kao Alis En Lejdlou (engl. ) u Vingamu, Ontario. Njen otac, Robert Erik Lejdlou, bio je sakupljač lisičjeg i krzna kanadske kune[9] a njena majka En Klark Lejdlou, bila je nastavnica u školi. Manro je počela s pisanjem kao tinejdžerka, objavila je svoju prvu priču „Dimenzije senke“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, dok je studirala engleski i žurnalistiku na Univerzitetu Zapadnog Ontarija uz dvogodišnju stipendiju[10][11] Tokom ovog perioda radila je kao konobarica, berač duvana i biblotekarska službenica. 1951. napušta univezirtet, gde je studirala engleski od 1949, da bi se udala za kolegu studenta Džejmsa Manroa. Njih dvoje su se preselili u Dandarejv, Zapadni Hanover, gde je Džejms imao posao u robnoj kući. 1963, par se seli u Viktoriju, gde otvaraju Knjige Manrovih, koje posluju i danas.
Manrova visoko priznata prva zbirka priča, Ples veselih senki (Dance of the Happy Shades) (1968), osvojila je Governor General's Award, kanadsko najviše književno priznanje[12] Taj uspeh je praćen Životima devojaka i žena (Lives of Girls and Women) (1971), zbirkom međusobno povezanih priča ponekad pogrešno opisanih kao roman. 1978, Manrova zbirka međusobno povezanih priča Ko misliš da si? (Who Do You Think You Are?) je objavljena (pod naslovom The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Sobarica prosjak: Priče strele i ruže u Sjedinjenim Državama). Ova knjiga omogućila je Manrovoj da osvoji drugo Governor General's Award priznanje.[13] Od 1979. do 1982. išla je u obilazak u Australiju, Kinu i Skandinaviju. 1980. Manrova je imala poziciju pisca sa mestom u Univerzitetu Britanske Kolumbije i u Univerzitetu Kvinslanda. Tokom 1980-ih i 1990-ih objavljivala je zbirke kratkih priča jednom u svake četiri godine.
Manrove priče se pojavljuju često u publikacijama kao što su The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, iThe Paris Review. U intervjuima povodom promocije njene zbirke iz 2006-e The View from Castle Rock, Manro je sugerisala da možda neće dalje objavljivati zbirke. Kasnije je oporekla i objavila dalji rad. Njena zbirka Previše sreće (Too Much Happiness) je objavljena u avgustu 2009.[14] Njena priča Medved je došao preko planine (The Bear Came Over the Mountain) je adaptirana za ekran i režirana od Sare Poli kao film Away from Her, sa Džuli Kristi i Gordonom Pinsentom u glavnim ulogama. Film je debitovao na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu 2006-e i bio je nominovan za Academy Award za najbolje adaptiran scenario, ali izgubio je od No Country for Old Men.
10. oktobra 2013, Manrov je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, citirana kao „majstor sveobuhvatne kratke priče“[3][15][16] Ona je prva Kanađanka i 13. žena koja je dobitnik Nobelove nagrade za književnost.[n 1]
Mnoge Manrove priče su smeštene u provinciju Hjuron, Ontario. Njena snažna regionalna preokupacija je jedna od odlika njene fikcije. Druga je sveznajući narator koji služi da napravi smisao svetu. Mnogi porede Manrove okolnosti malog mesta sa piscima ruralnog Juga Sjedinjenih Država. Kao i u delima Vilijama Folknera i Flaneri O'Konor, njeni likovi se često suočavaju sa duboko ukorenjenim navikama i tradicijama, ali reakcije Manrovih likova su generalno manje intenzivni od južnih pisaca na temu. Njeni muški likovi teže da obuhvate osobine svakog čoveka, dok su njeni ženski likovi više složeni. Mnogo Manrovog rada prikazuje doslovno žanr poznat kao Južnoontarijski sirovi.[17]
Manrov rad je često poređen sa velikim piscima kratkih priča. U njenim pričama, kao i u Čehovljevim, radnja je u drugom planu i malo toga se dešava. Kao i kod Čehova, Garan Holkoumb primećuje: „Sve je bazirano na epifaničnom trenutku, naglo prosvećivanje, koncizan, subtilan, otkrivajući detalj.“ Manrov rad se snosi sa „ljubavlju i poslom, i neuspehu kod oba. Ona deli Čehovljevu opsesiju vremenom i našu veoma žaljenu nemogućnost da odložimo ili sprečimo njegovo nemilosrdno napredovanje.“[18]
Česta tema njenog rada, posebno vidljiva u njenim ranijim pričama, bila je dilema devojke koja se približava punoletstvu i koja se sukobljava sa njenom porodicom i gradićem u kojem je odrastala. U skorijim delima, kao što je Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and i Begunac (Runaway) ona zamenjuje fokus nevoljama srednjeg veka, ženama koje su same, i starošću.
Manrova proza otkriva nejasnoće života: „ironično i ozbiljno u isto vreme“, „motoi pobožnosti i časti i vatrena netrpeljivost“, „posebno, beskorisno znanje“, tone piskave i „srećne sramote“, „loš ukus, bezdušnost, radost toga“. Njen stil stavlja fantastiku pored uobičajenog, gde svako potkopava druge na način da jednostavno i bez napora budi život.[19] Kako Robert Taker primećuje:
„Manrovo pisanje stvara... empatijsku uniju među čitaocima, kritičarima najvidljivije među njima. Mi smo izobličeni njenim pisanjem zbog njene verovatnosti — ne od mimikrije, takozvanog i realizma, ali pre osećanjem binja samog sebe... jednostavno binja ljudsko biće.“[20]
Mnogi kritičari su tvrdili da Manrove priče često imaju emocionalnu i bukvalnu dubinu romana. Neki su pitali da li Manro zapravo piše male priče ili romane. Aleks Kigan, pisajući u „Elektirici“, dao je jednostavan odgovor: „Koga je briga? U većini Manrovih priča ima mnogo toga kao u mnogim romanima.“[21]
Manro je bila venčana za Džejmsa Manroa od 1951. Njihove kćerke Šejla, Ketrin i Dženi rođene su redom 1953, 1955 i 1957. Ketrin je umrla 15 sati po rođenju.
1963, Manrovi su se preselili u Viktoriju gde su otvorili Knjige Manrovih, popularnu prodavnicu knjiga koja još uvek posluje. 1966, njihova kćerka Andrea je rođena. Elis i Džejms Manro su se razveli 1972.
Manrova se vratila u Onatrio gde je postala pisac s mestom u Univerzitetu Zapadnog Ontarija, a 1976. primila je zvanje doktora nauka od te ustanove. 1976, udala se za Džeralda Fremlina, kartografa i geografa koga je upoznala u njenim univerzitetskim danima.[10] Par se preselio izvan Klintona, Ontario, a kasnije u kuću u Klintonu, gde je Fremlin umro 17. aprila 2013, sa 88 godina.[22]
Na pojavljivanju u Torontu u oktobru 2009, Manro je indicirala da je imala tretman protiv raka i za stanje srca koje je zahtevalo operaciju premošćavanja koronarne arterije[23]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
